Donori su najplemenitiji ljudi

Prva transplantacija urađena je pre više od tri decenije, 1986. godine, i od tada se presađivanje radi kontinuirano, sem prekida zbog ratnih godina od 1991. do 1999. godine. Do sada je, zaključno sa 10. decembrom, urađena 321 transplantacija bubrega i 45 jetri.

Poslednjih godina uradi se između 15 i 20 presađivanja bubrega godišnje, a to je daleko manje od onoga što bi trebalo,kaže za Danas šef Transplantacionog tima KCV prof. dr Igor Mitić.

Prema njegovim rečima, u Vojvodini bi trebalo godišnje da se uradi 50 do 70 presađivanja bubrega i verovatno 10 do 20 transplantacija jetre i desetak transplantacija srca. To su realni brojevi, a mi smo sada daleko ispod toga. Jer, Srbija je po broju donora na dnu evropske lestvice.

Iako su ovih dana bila dva donora organa, urađena je samo jedna tdransplantacija bubrega, jer zbog reorganizacije Kliničkog centra, nema kapaciteta za više od dve operacije odjednom, pa su organi tih donora prosleđeni Kliničkom centru Srbije u Beogradu, sa kojim KC Vojvodine odlično sarađuje.

„Svi klinički centri sarađuju. Uprava za biomedicinu donela je podzakonska akta kojim su regulisana sva pitanja transplantacije od zakonitosti, dozvoljavanja i slično tako da je to legalan posao, vrlo osetljiv i neugodan, ali nema grešaka i nema zloupotreba, apsolutno je kontrolisan“, naglašava naš sagovornik.

Na pitanje šta za pacijente znači transplantacija organa, koliko im to produžava i poboljšava život, dr Mitić kaže:

„Oko 70 posto bolesnika sa presađenim bubregom preživi 10 godina, i to je uporedivo sa svetskim standardima. Istovremeno, samo oko 8 osto bolesnika koji su na dijalizi ima šansu da preživi 10 godina. Znači sa presađenim organom to je 10 puta bolje. Naravno, to su proseci, statistički podaci. Ima ljudi koji posle transplantacije ne prežive nedelju dana, a ima i onih koji žive i 25 godina sa presađenim bubregom. Transplantacijom se svakako postiže poboljšanje i produžavanje života“, kategoričan je dr Mitić.

On potvrđuje da uspeh transplantacije i dužina života posle operacije zavisi od opšteg stanja organizama bolesnika, osnovne bolesti, vremena transplantacije, odnosno starosne dobi pacijenta…

Prema podacima zdravstvenih službi, u Srbiji oko 5.000 ljudi je na dijalizi, a trenutno 850 bolesnika su kandidati za transplantaciju bubrega. Realno, kaže dr Mitić, trebalo bi da ih ima više, bar oko 1.500. Od toga u Vojvodini je 1.200 ljudi na dijalizi, 150 ljudi na listi čekanja za presađivanje bubrega, a trebalo bi da ih je 300 do 400. Znači, nisu svi bolesnici koji su podobni za transplantaciju obrađeni i pripremljeni za presađivanje bubrega. To zavisi od  njihovih centara za dijalizu, njihovi doktori nisu jako zainteresovani za to da oni dođu na tu listu, jer to zahteva ogroman posao.

Među najteže operacije koje je do sada obavio dr Mitić ubraja presađivanje oba bubrega sa deteta starog godinu dana odrasloj osobi, zatim navodi neke komplikovane transplantacije jetre, kao i transplantaciju bubrega preko plastičnih krvnih sudova, pa transplantaciju bubrega osobi kojoj je odstranjena mokraćna bešika…

U KCV se bave uglavnom transplantacijom kod odraslih osoba, a bubrege koje dobiju od dečijih donora šalju u Univerzitetsku dečju kliniku u Tiršovoj u Beogradu. Dr Mitić i napominje da je KCV najveći snabdevač te ustanove u Srbiji. Dodaje i da samo troje dece u našoj zemlji čeka na transplantaciju bubrega.

Operacije transplantacije su veoma složene i komplikovane. Presađivanje bubrega traje između tri i četiri sata, dok je za transplantaciju jetre potrebno i do 12 sati.

Dr Mitić naglašava da je reč o vrlo kompleksnoj hirurgiji, a pacijenti kojima se presadi organ moraju doživotno da uzimaju teške lekove koji sprečavaju odbacivanje organa. Transplantacija je posebna grana medicine, u svetu postoje transplantacioni hirurzi i doktori, koji samo to rade, dok kod nas nije tako.

Zašto je Srbija po broju davalaca organa na začelju evropske liste, jer to je najveći ograničavajući faktor da se obavlja više operacija presađivanja organa i na taj način spasu ljudski životi, a pacijentima i njihovim porodicama omogući  bolji život? Na to pitanje dr Mitić odgovara:

„Realno, mislim da je  suština u odsustvu poverenja u državu, državu kao zdravstvo, sudstvo, policiju, vojsku, politiku… Ovde su ljudi duži niz godina imali samo loše stvari od države. Drugo, nemamo dobru marketinšku, odnosno propagandno-populaciono pozitivno mišljenje o tome. Većina novinara koja se bavi tim, bavi se tabloidnim novinarstvom, koje nam samo donosi probleme, govore o užasima i tegobama, vrlo često se pominje korupcija… I treće, mi nemamo kulturu ophođenja i mišljenja o tome. Naša crkva nema kulturu mišljenja o tome, naše NVO se ne bave time nego politikanstvom, uzimanjem para na projektima koji su daleko od grupacije kao što su ovi bolesnici.

Na 30 kilometara odavde počinje Hrvatska koja je svetski prvak po broju donora što govori da populacija, genetika, jezik sigurno nemaju uticaja, ima državna organizacija. Oni su napravili bum kada su se pridružili Eurotransplantu kada su se približavali EU, iskoristili su svoju crkvu koja apsolutno pozitivno i afirmativno gleda na to.

Naša crkva ,SPC ,nije protiv, ali  nije ni jako otvoreno za donorstvo. Čak je i muslimanska zajednica mnogo otvorenije za, Slovačko-reformistička crkva je apsolutno za. S druge strane, naši ljudi nisu sigurni da je to što mi radimo  dovoljno dobro za njihovo lečenje. Treba svim silama da se potrudimo da nekog lečimo ko je potencijalni  davalac, da izgubimo tu bitku, pa da tek onda dobijemo donora.

Nama je davalac u stvari izgubljena bitka u lečenju, a ne dobitak“, sumorno primećuje dr Mitić.

On kaže da je transplantacija afirmativna mera medicine 21. veka u Evropi. „O tome moramo pričati, niko nije seo za nedeljni ručak i uz supu pričao o tome šta će biti sa njegovim telom kada se završi život. Zašto u novinama ne bi bilo priče o tome da ćemo tako  i tako završiti, zašto se toga bojati…“

Dr Mitić se, naravno, slaže sa konstatacijom da donor posle smrti pomaže drugim ljudima darujući svoje organe i da na neki način bar simbolično produžava i svoj život umesto da ti organi istrunu u zemlji.

„Stotinama puta sam obavljao takve razgovore i , nažalost, vrlo često bio odbijen od porodice s rečima „samo nemojte da ga dirate“. Moram da naglasim da je operacija davaoca ista kao i svaka druga operacija uz anesteziju, iako je ta osoba proglašena mrtvom. Zakonski je proglašena mrtvom onoga momenta kada je mi proglasimo mrtvom na osnovu moždane smrti. S druge strane, apsolutno postoji dignitet prema tom telu.

Mi radimo samo to što moramo ili možemo da uradimo, nikakve grubosti i slično. S treće strane, svi ti davaoci prolaze kroz  obdukciju da bi se potvrdilo da su bile mrtve osobe u momentu kada je  uzet organ. To je vrlo osetljiva grana medicine, koja je vrlo bitna. Prošle godine smo napravili tim, takozvani Centar za transplantaciju ćelija, tkiva i organa. Napravili smo jednu zajedničku firmu unutar Kliničkog centra, čiji je osnov upravo donorski centar, koji se brine o nalaženju davalaca i brizi o njima, dobrom lečenju davalaca. To je osnova tima, mi ostali smo samo drugi krug tog prstena, prvo je naći davaoca“, naglašava dr Mitić.

Iako smo izmenom Zakona o donorstvu svi postali potencijalni davaoci organa i tkiva za to treba porodica da da saglasnost, dr Mitić kaže da je to opšteprihvaćeno i u drugim zemljama gde su svi pretpostavljeni davaoci. Svuda se i dalje obaveštava porodica i traži se, u suštini, ne saglasnost, nego potvrda da preminula osoba nije bila protivna transplantaciji.

To je apsolutni uslov i kod nas, kao i u Hrvatskoj, Španiji, Portugaliji, zemljama gde se radi mnogo veći broj transplantacija zato što se na taj način postiže apsolutna kontrola procesa i nema ni pomisli na neku zloupotrebu. Mi, nažalost, u otprilike 30 do 50 odsto slučajeva ne dobijamo saglasnost porodice što je posledica svega onoga o čemu smo pričali, i gubitak ogromnog broja organa koji se potencijalno mogu iskoristiti.

Međutim, mi to po zakonskim i podzakonskim aktima koji su ove godine doneti i fino regulišu proceduru  daju matricu kod saglasnosti šta se pita… Suština svega toga je da to bude transparentnije nego bilo šta drugo u našoj zemlji i bez ikakvih zloupotreba.

Osim kadaveričnih (preminulih) davalaca za proces broja transplantacija su veoma bitni živi davaoci organa, pre svega bubrega. Mi godišnje radimo pet do sedam transplantcija od živih srodnih ili nesrodnih  davalaca. To je veoma bitna stvar.

Recimo, u Holandiji, Americi i Norveškoj broj živih i kadaveričnih davalaca je otprilike jednak tako da je broj transplantacija ogroman. U Španiji i Hrvatskoj se rade transplantacije sa isključivo kadaveričnih davalaca, ali rade veliki broj, pa nemaju potrebe za živim davaocima. Mi imamo  takvu potrebu i to treba zadržati kao vrlo bitnu stvar za sistem i za pomoć svojim bliskim osobama“.

Na primedbu da živi davaoci podnose mnogo veću žrtvu, nego kada se uzimaju organi sa preminulih osoba, dr Mitić to nedvosmisleno potvrđuje.

„To je apsolutna žrtva. To je jedina procedura gde mi svesno i namerno donosimo štetu nekom u životu kao lekari koji smo posvećeni  poboljšanju kvaliteta i dužini život naših sugrađana. To je stvar koju čak i naša crkva apsolutno podržava“, primećuje dr Mitić.

„Transplantacija je čudo 20. veka i trebalo bi da postane standardna medicina 21. veka. Bez obzira na napretke u dijagnostici i lečenju nekih bolesti transplantaciona medicina će svakako biti  potrebna još dugi niz godina. Ona je neophodna za podizanje kvaliteta života naših bolesnika, organizacija toga je  vrlo kompleksna i teška, ali i apsolutno kontrolisana, da u tom procesu nema zloupotreba.

Nema para i nema zloupotreba. Ima samo mnogo muke za one koji rade, još veće muke za bolesnike, a najveće muke za rođake onih koji su preminuli. Davaoci i njihove porodice treba da budu na pijedastalu uzvišenosti  naših poštovanja zbog davalaštva koje je ozbiljan moralni problem za nas, a za porodicu tragedija, ali onima koji u toj tragediji ostanu ljudi i da pomažu drugima ,treba im zaista odati poštovanje“, zaključuje prof. dr  Igor Mitić.

Banke kostiju, kože…

Od 1992. u KCV postoji „banka kostiju“, davaoci organa kojima se uzimaju delovi kostiju, koji se koriste prilikom ugradnje veštačkih kolena, kukova, za popunjavanje defekata kostiju. A 2015. osnovana je „banka kože“ gde se uzmu delovi kože koji se koriste za lečenje opečenih osoba. Imamo vrlo razrađen sistem transplantacije koštane srži. U ovoj bolnici je 1977. urađena prva operacija transplantacije koštane srži u tadašnjoj Jugoslaviji. I sada radimo transplantacije koštane srži od samog sebe i od drugih davalaca, srodnih i nesrodnih. Radimo i transplantacije  prednje očne opne kod bolesnika koji imaju oštećenja tog dela oka. Hteli smo da radimo i transplantaciju pankreasa, jer imamo ogroman broj dijabetičara, koji su dobri za transplantaciju zajedno sa bubregom. To je u planu za narednih pet do sedam godina, isdtiče dr Mitić.

U Transplantacionom timu 30 do 70 lekara

Mimo uobičajenih shvatanja, dr Mitić naglašava da su osnova  tima medicinske sestre koje su stalno sa tim bolesnicima i posebno su obučene zbog specifičnosti pacijenata. Transplantacioni tim ima dva dela. jedan uži tim čine oni koji se bave operacijama i neposrednom kontrolom transplantiranih pacijenata i drugi širi tim u kojem su lekari drugih specijalnosti od očnih, ušnih lekara, psihologa, psihijatara, ginekologa, akušera … i svih drugih lekara koji su obučeni za zbrinjavanje ovih pacijenata, jer su njihove potrebe takve da su oni drugačiji od običnih bolesnika. U užem timu je oko 30, a u širem oko 70 lekara.

Tim na stalnom dežurstvu

Članovi Transplantacionog tima u KCV  nisu specijalizovani samo za presađivanja niti čekaju kada će biti takve operacije, nego rade svoj redovan posao, ali su 24 sata na dežurstvu.

„Oni su svi istrenirani i u momentu kada treba da se uradi transplantacija prekidaju svoj posao, skidamo sa operacionih programa ono što nije transplantacija. Nemamo izdvojene sale i ljude samo za to. Imamo nekoliko ljudi koji se dominanto time bave, ali se bave svim, plus transplantacijom.

Na stalnom dežurstvu su svi, a naročito donorski tim koji se brine o davaocima i povezani su sa svim bolnicama u Vojvodini, kako da , ako imaju potencijalnog davaoca , to iskoristimo i pomognemo im da pacijent dođe kod nas, da izlečimo čoveka ili da, ako izgubimo bitku, on bude potencijalni davalac“, kaže dr Mitić.

Tekst je deo projekta “Karika života koja nedostaje”, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta republike Srbije – Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju nužno stavove organa koji je odobrio sredstva.