Država treba glasnije da govori o zaveštanju organa

Odmah su nas iz Doma zdravlja u Loznici poslali za Beograd u Institut za majku i dete i to sa dijagnozom da ćerka ima šum na srcu. Tamo smo primljeni kao hitan slučaj. Brzo su urađeni svi neophodni nalazi. Saopštavanje dijagnoze je za mene bio veliki šok. Doktorka je je izašla i rekla da su mojoj ćerki bubrezi stali sa radom i da joj je kreatinin 1000. Tada je naš život počeo da se pretvara u pakao…“ – priča  za Danas.rs A. J., majka obolele devojčice koja je želela da ostane anonimna jer je njena „ćerka sada adolescent i nalazi se u najosetljivijem peoriodu života pa ne želi da se njeno ime spominje u javnosti baš zbog svih teškoća i muka koje je preživela“. Njenu želju ćemo ispuniti. 

Postavljanje dijagnoze je značilo i početak jednog teškog perioda i velike borbe. „Lekari su preduzeli sve što je u njihovoj moći kako bi spasili bubrege. Naša ćerkica je uključena na plazmaforezu, ali spasa nije bilo, bubrezi nisu reagovali. Majka i dete su brzo prebačeni u Univerzitetsku dečju kliniku u Beogradu, jer je to jedina ustanova koja ima Centar za dijalizu za decu.

“U bolnici smo bili četiri meseca. Ćerkica je odmah počela sa hemodijalizom. Lekari su me pitali da biram da li da je ostavim na hemodijalizi ili da se ja kao majka obučim da koristim aparat na kojem se dijaliza radi kući. To je peritoneumska dijaliza. Prihvatanje ove metode značilo je da moja ćerka neće biti vezana isljučivo za bolnicu. Dijalizu sam radila dve i po godine u kućnim uslovima, s tim što smo  povremeno išli u Beograd na kontrole”, priča naša sagovornica.

Posle dve i po godine, tačnije 2010. uređena je jedna, nažalost, neuspelu transplantacija.

“Transplantacija nije uspela i moja ćerka je ponovo krenula na hemodijalizu. Ona je od tada bila još tri godine na dijalizi, što je ukupno pet i po godina. Na dijalizu je išla četiri puta nedeljno, i kad je kiša, i kad je sunce, moja čerka je morala da ide na Kliniku jer joj je život zavisio od aparata. Školu je pohađala u bolničkim uslovima”, objašnjava majka.

U novembru 2013. godine devojčicu su konačno lekari ponovo pozvali na transplantaciju.

“Od tada se sve promenilo na bolje. Moja ćerka je dobila bubreg. Redovno ide na kontrole, i naravno sada ide redovno u školu što njoj mnogo znači. Živi i uživa u žovotu kao i svi njeni vršnjaci“, kaže naša sagovornica uz napomenu i savet roditeljima koji se nalaze u ovakvoj i sličnoj situaciji da budu uporni i da se bore zajedno sa svojom decom jer, kako kaže, jedino im borba predstoji.

„Smatram da javnost mora da bude što više upoznata sa svim nedaćama i preprekama sa kojima se suočavaju roditelji čija su deca na dijalizi, i čija deca čekaju transplataciju organa. Važno je govoriti češće, pre svega, o zaveštavanju organa, jer što bude više donora to će biti manje onih koji idu na dijalizu. Naravno, najbitnije je da sama država stoji iza svega ovoga, i da bude podrška i donorima i onima koji čekaju transplataciju“, poručuje majka devojčice kojoj je urađena transplatacija bubrega.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.