Ljudi sa predrasudama bi prvi stali u red kad bi im život zavisio od transplantacije

Presađivanje organa 2013. godine kada je imala 21. godinu delovala joj je gotovo nestvarano ali šest godina kasnije Sandra živi sa “novim” plućima i jedan normalan i ispunjen život.

U čast svog donora već šest godina organizuje planinarski uspon na Tupižnicu.

Donora nikada niste upoznali, a niste ni želeli. Ipak u čast svog donora organizovali ste planiraski uspon. Kakve su reakcije bliže i šire okoline?

Godinu dana nakon transplantacije pluća pokrenula sam planinarski uspon u čast svog donora i ove godine održan je šesti put. Broj učesnika raste iz godine u godinu i poslednje dve godine se okuplja oko 300 ljudi, odnosno planinari širom Srbije. Ono što me posebno raduje je da se usponu priključuju i pojedinci koji su takođe imali transplantaciju nekog organa, kao i oni koji na nju čekaju. To je već ozbiljna priča i uticaj na svest ljudi koju širimo svake godine i nadam se da će uroditi plodom.

Šta je ono što bi svako od nas trebalo da zna o transplataciji i donorstvu organa?

Transplantacija organa je operacija u kojoj se osobi vadi organ koji više ne fukcioniše (u mom slučaju ja više nisam mogla da dišem), i presađuje se organ preminule ili žive osobe (kada je to moguće). Priznaćete da deluje čudesno činjenica da se organ može „zameniti“ i na taj način preporoditi čoveka. Ako mene pitate, veće čudo u medicini ne postoji. Što se donorstva tiče, zaveštanje organa je najplemenitija, najveća stvar koju neko može uraditi u svom životu. Odluka da donirate organe kada vas više ne bude bilo je nešto najhumanije na ovom svetu. Već šest godina pričam istu priču: organi vam nakon smrti neće trebati. Ako pak neko veruje u duhovni život nakon života, ni tu mu organi nisu potrebni. Važno je o tome pričati, jer moramo da menjamo svest ljudi koji su puni predrasuda, a koji bi prvi stali u red kada bi njihov život zavisio od transplantacije. 

U Srbiji se brojka od tri donora na milion stanovnika ne menja već godinama, a da bi Srbija postala članica Eurotransplanta (međunarodne organizacije koja laički rečeno razmenjuje organe), potrebno je da ima minimum 10 donora na milion stanovnika. To praktično znači da se trenutno u Srbiji organi presade sa otprilike 21 osobe (3 donora x 1 x 7 miliona), a trebalo bi bar da se presade sa 70 osoba (10 x 1 x 7 miliona). Dakle, donori se računaju samo kada se zaista uzmu organi od osobe. U Srbiji godišnje umre preko 30.000 ljudi i organi tih ljudi odlaze u nepovrat. Treba misliti o tome. 

Ranije ste izjavili da ljudi malo znaju o donorstvu i da imaju predrasude. Da li se nešto promenilo?  

– Generalno gledano, mislim da se nije ništa značajno promenilo i da će za to trebati puno vremena. Ipak, ljudi koji dolaze na planinarske akcije koje sam pokrenula u čast svog donora i u čast drugarice koja je nažalost preminula nakon transplantacije ulivaju mi nadu da ipak nije sve tako crno.

Koje su najčešće predrasude o donorstvu i da li ste ih i vi sami imali pre transplantacije? 

 Ima ih više. Počevši od toga da će organ dobiti dete nekog bogataša umesto onaj kome zaista treba, preko toga da će nekoga isključiti sa aparata samo da mi mu uzeli organe, do npr. „da živimo u drugoj zemlji, zaveštali bi, ali pošto živimo u Srbiji, neću“. Podsetiću da je u Srbiji bilo oko 150.000 donorskih kartica dok su se one potpisivale, ljudi su te kartice nosili u novčanicima i niko nikoga nije presreo na ulici i ubio ga zbog presađivanja organa. Donekle razumem ljude, jer misle da su svi u ovoj zemlji korumpirani. Ali podsetiću takođe da tih 150.000 ljudi koji su imali donorske kartice žive u istoj zemlji kao i ovih šest miliona. Velika je razlika u broju ljudi kojima je zaveštanje organa „normalno“ i onih koji imaju negativan stav. Ja nisam imala nikakvih predrasuda, valjda zato što sam bila svesna svoje bolesti i da će mi jednog dana život zavisiti od toga. A kada vam život zavisi od transplantacije organa, tu nema mesta predrasudama. Samo želji da se pronađe organ i da nastavite da živite. To i jeste problem našeg društva. Dok nešto ne osetimo na svojoj koži, nikad nećemo shvatiti značaj toga nečega. Čast izuzecima.

Da li novi Zakon o presađivanju organa može promeniti nešto u ovoj oblasti?  

– Ne mnogo, jer se na kraju opet pita porodica. Dakle, sa starim zakonom vi ste se izjašnjavali da želite da donirate organe. Novi zakon podrazumeva da su rođenjem svi potencijalni donori, osim ukoliko se izjasnite da ne želite da budete donor. Dakle, sada potpisujete za „ne“. Međutim, i u starom, a sada i u novom zakonu na kraju se pita porodica, što znači da porodica može da ospori želju pokojnika i da kaže „ne“ iako je on rekao „da“. To sa jedne strane jeste glupo, ali sa druge strane sprečava zloupotrebu. Jer niko neće nikome vaditi organe na silu. Zato je važno razgovarati o tome u porodici, kako ne bi došlo do tog „ne“. Upamtite, jedini način da osoba koja je vama bliska i draga nastavi da živi nakon smrti je upravo zaveštanje njenih organa. To svima treba biti uteha. Smrt je sastavni deo života nažalost, ali čak i smrt može produžiti neki život, a vrlo često i više.  

Kako vam iz današnje perspektive nakon šest godina izgleda ceo proces kroz koji ste prošli. Da li ste verovali da je uopšte nešto tako moguće?  

– Teško je to rečima opisati. Deluje mi nestvarno, a i te kako je stvarno. Ja sam celog života bila svesna svoje bolesti i šta me jednog dana očekuje. Ali naravno, drugačije je kada do toga stvarno dođe. Ne postoje reči kojima mogu opisati kako izgleda život kada ne možete da dišete i pored najveće doze kiseonika, svesni ste da umirete i onda se desi čudo zvano transplantacija i vi ste nastavili da živite, ali nekim potpuno drugačijim životom. Sada više nema kašlja koji me iscrpljuje i dišem punim plućima. Do kada, videćemo. Ali činjenica da sam umesto sigurne smrti nastavila da živim i živim već šest godina nije usrećila samo mene, već i mnoge ljude oko mene, pre svega porodicu, verenika i prijatelje, čiji bi život danas izgledao mnogo drugačije da mene više nema. A nisam samo ja živa zahvaljujući transplantaciji. Već preko 100.000 ljudi na celom svetu. 100.000 je moglo da umre, a nije. I svako od njih ima bar dvoje ljudi kojima bi život biti uništen i pun bola da im je neko drag preminuo. Ako tako razmišljamo, imamo mnogo srećnih ljudi. 

Stanje u Srbiji je jako loše što se tiče broja donora i broja transplantacija. Dok pacijenti koji čekaju na transplantaciju bubrega, jetre, rožnjače i srca i imaju neku šansu da dobiju organ, pacijenti koji boluju od plućnih bolesti u Srbiji i kojima je potrebna transplantacija pluća trenutno nemaju nikakvo rešenje. Stavite se samo u njihovu kožu i zamislite da postoji rešenje za vaše muke, ali vam je ono nedostižno. 

Zato apelujem na sve ljude da zaveštaju organe i produže nečiji život kada im organi više neće biti potrebni. Neko će vam zbog toga biti zahvalan. 

Tekst je deo projekta „Karika života koja nedostaje“, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta republike Srbije – Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju nužno stavove organa koji je odobrio sredstva.