Od veštačke kome do planinskih vrhova

Koliko god da pričam o tome, jedan deo mene ni danas nije svestan da sam uopšte imala transplantaciju i da u sebi imam organ neke druge osobe. Ne znam ko mi je donor, u Austriji gde mi je transplantacija urađena, ti podaci su tajni – kaže u razgovoru za Danas Sandra Živković koja je „prodisala“ novim plućima pre četiri godine. Prethodno je bila u komi, a prognoze lekara u Srbiji su bile crne – nikada se neće probuditi. Jedini koji su verovali u nju bili su njeni roditelji, a Sandra, koja donedavno stepenik nije mogla da pređe bez veštačkog kiseonika, danas uspešno osvaja planinske vrhove. NJoj je na rođenju dijagnostikovano teško oboljenje – cistična fibroza.

– Osobe sa cističnom fibrozom uspevaju da žive normalno dok bolest ne uzme maha i onda to više i nije život. Meni se to desilo u 21. godini. Pijemo lekove, inhaliramo se, ali uspevamo da radimo sve što i ostali, i da, malo otežano, završavamo svakodnevne obaveze. Čitavog života sam bila aktivna, oduvek sam morala nešto da radim, van škole, van fakulteta. Da li je to bilo treniranje nekog sporta, učestvovanje u ekološkoj akciji, članstvo u udruženju, nije ni bitno, samo da sam u pokretu. I onda je došao period pogoršanja bolesti, krajem 2012., kada sam saopštila svojim lekarima da više ne živim i funkcionišem normalno i da me, ukoliko postoji šansa, stave na spisak za transplantaciju – priča Sandra.

Taj trenutak je za nju predstavljao prekretnicu. Shvatila je šta je čeka, a za taj scenario nije bila spremna.

– Nikada niste spremni za to, iako znate da će vam se jednom desiti. A nadala sam se da će to biti mnogo kasnije u životu. Hoću da potrčim za autobusom ali ne mogu, hoću da idem na fakultet i pratim sva predavanja i vežbe, ali ne mogu da ispratim sve, (nosila sam inhalator na baterije i kada je zagustilo išla kod drugarice koja je živela u blizini da se inhaliram), pre nego što krenem uz stepenice moram da se iskašljem (a taj kašalj traje pet minuta, ostanete bez daha, imate utisak da će vam pluća eksplodirati, a onda pravite pauzu između spratova kao da se penjete na Mont Everest), izlasci preko dana su se sveli na minimum. Najbitnije, upoznate ljubav svog života, i ne možete ni u tome da uživate, jer znate da ćete možda uskoro umreti. To je jako teško – priseća se Sandra. 

U to vreme je počela da koristi koncentrator kiseonika kod kuće, prvo samo preko noći, onda i preko dana. Na kraju je završila u bolnici jer više nije mogla da diše. Tu je ostala dva meseca, sve do odlaska u Beč i transplantacije.

– To mi je ujedno bila i najduža hospitalizacija, koja me praktično dovela do umiranja. Lekari su me stavili u komu iz koje se ni jedna osoba sa cističnom fibrozom ne izvuče. Kada su me prebacili na intenzivnu negu, niko nije verovao da ću se izvući, jer je transplantacija 2013. godine bila nedostižna, a šta god uradili ne bi pomoglo da preživim. Kada je, međutim, postalo izvesno da ću ipak dospeti u Beč, zahvaljujući divnim ljudima koji su učinili sve napore da tamo stignem, lekari su shvatili da su čuda ipak moguća i dali sve od sebe da me održe u životu dok ne stignem tamo. Tu nije bilo pitanja da nisu želeli da mi pomognu, ali Srbija i transplantacija pluća su dva nespojiva pojma. Čak i danas – ističe. Do ljudi koji su joj pomogli da dođe do novih pluća došla je zahvaljujući svojim roditeljima, koji se nisu pomirili sa činjenicom da će im dete umreti. Otišli su u Beč sa namerom da joj daju deo svojih pluća. Međutim, dan pre operacije pojavila su se pluća koja su po svim parametrima odgovarala Sandri, a bila su namenjena devojci iz Austrije. Pošto je Sandra bila u komi i svakog trenutka mogla da umre, a druga devojka u znatno boljem stanju, lekari su odlučili da ta pluća daju njoj. Danas, četiri godine nakon transplantacije, uviđa koliko ljudi u Srbiji malo znaju o značaju donorstva i koliko su puni predrasuda.

– Prvo zbog „Žute kuće“ na Kosovu, a onda i zbog nepoverenja prema našim političarima. Ono što je sigurno, niko ne može dobiti organ preko reda. Džaba nekome organ, ako se ne poklapa veličina, tipizacija tkiva, krvna grupa i brojne druge stvari. Nije to cveće pa da ga presadite iz jedne saksije u drugu. Drugo, baza donorskih kartica u Srbiji ne postoji, donorska kartica nije zakonski obavezujuća. Dakle, ako se neko plaši da će mu se nešto desiti jer lekari gledaju koga će iz baze da ubiju ako se nađe na aparatima u bolnici, eto, čak ni to nije moguće, jer lekari i ne znaju ko ima donorsku karticu. Na kraju se uvek priča sa porodicom preminulog, pa ako porodica dozvoli da se uzmu organi uzeće se, i obratno. Uostalom, nemoguće je tek tako nekome uzeti organ i da se za to nikada ne sazna, pa valjda će neko presvući pokojnika i videti rez. Koju god predrasudu da uzmete u razmatranje, sve su to gluposti – naglašava Sandra. Zbog toga su za nju svi koji su potpisali donorske kartice – najveći heroji na svetu.

– Oni su uradili najveću stvar koju svako od nas može da uradi tokom svog života, a ne košta ništa. Neka budu ponosni na sebe. U svakom slučaju, telo preminule osobe će istruliti, pa je bolje pametnije ga iskoristiti, da se neko spasi patnje i živi normalan život. Verujem da bi Srbija imala veći broj donora kada bi se o tome više pričalo. Nedopustivo je da u brojnim domovima zdravlja nema donorskih kartica i da ljudi koji žele da je potpišu ne mogu to da urade u svom gradu nego moraju da zovu VMA i da im oni šalju obrasce. To je, dakle, posao Ministarstva zdravlja. I ne samo to, već i organizovanje tribina i predavanja na ovu temu, kao i organizovanje potpisivanja donorskih kartica u raznim institucijama, na ulicama, u parkovima. Štand sa donorskim karticama svake nedelje treba da bude na nekom javnom mestu, u različitim gradovima. Naravno, najveći uticaj na ljude imaju same osobe koje žive zahvaljujući transplantaciji organa i koje svojom pričom mogu najviše da utiču na svest ljudi. Iskoristila bih ovu priliku da pozovem sve transplantirane osobe da o tome javno pričaju, jer će možda baš njihovo iskustvo za nekog biti odlučujuće da potpiše donorsku karticu – zaključuje Sandra.

Pušači su sebični

Više se ne borim za vazduh, nema inhalacija. Prešla sam nedostižnih 50 kilograma (oduvek sam imala oko 45), sada imam 56. Sve radim bez poteškoća. Zato recimo ne volim pušače i smatram da su sebični, jer sami sebi uništavaju pluća, a neko bi život dao da ih ima zdrava. 

Ne bih želela da znam ko mi je donor’]

Znajući sebe, mislim da bi saznanje ko je ta osoba i eventualni susret sa njenom/njegovom porodicom meni bilo opterećujuće. Ko god da je, zahvalna sam mu/joj do kraja života i ta osoba će na neki način disati punim plućima sve dok sam ja živa. Mislim da nije uzalud pravilo u nekim zemljama da je pitanje donora u stvari tajna.

Novi zakon’]

Novi zakon donosi pretpostavljenu saglasnost za donorstvo i nadam se da neće biti problema oko njegovog usvajanja do kraja godine. Po njemu, svi smo potencijlani donori, osim ukoliko se pred sudom ne izjasnite da ne želite da budete donor. 

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.