Dr Tatjana Dukić i Dr Zorana Andrić Foto: R. MarkovićInstitut za transfuziju krvi Srbije mnogima je asocijacija na dobrovoljno davalaštvo krvi, međutim, ono što mnogi možda ne znaju tamo postoji jedno Odeljenje za tipizaciju tkiva bez koga ne može da prođe nijedna transplantacija organa koja se obavi u Beogradu.
Ono čime se oni bave, moglo bi se reći da je sofisticiran posao. Ispitivanjem takozvanog imunog sistema HLA (humanog heukocitnog antigena), koji se, kako su nam objasnili, zapravo nalazi na našim leukocitima i predstavlja na neki način našu ličnu kartu, pokušavaju da pronađu podudarnosti između potencijalnog donora i primaoca organa, kako bi transplantacija bila što uspešnija.
„To je jedan krvno grupni sistem sličan kao što su krve grupe, ali jedan drugi sistem krvnih grupa koji se nalazi na leukocitima. Mnogo je složeniji, raznovrsniji i ima mnogo više antigena u okviru toga i to sve zajedno daje jednu kompleksnost u ispitivanju. Svakako u osnovi ispitivanja sistema HLA danas savremene metode uključuju zapravo ispitivanje određenog dela segmenta DNK koji mi imamo u organizmu. To je jedan mali segment DNK, koji je jako važan u transplantaciji naročito bubrega“, objašnjava za Danas.rs dr Zorana Andrić, načelnica Odeljenja za tipizaciju tkiva.
Manja verovatnoća podudarnosti u HLA nego u krvnim grupama
„Imam običaj da kažem da ako sedite u grupi od desetak ljudi, vrlo verovatno da ako ste krvna grupa A, da će biti bar još dvoje troje koji će imati istu krvnu krupu A. Znači, među desetak ljudi uvek će se naći neko ko ima istu krvnu grupu kad je u pitanju transfuzija krvi. Ali, kada ste u ovom gradu, gotovo izvesno mogu da tvrdim da nema nijedne osobe koja ima isti HLA kao vi. Verovatnoća da dve osobe budu iste u tom krvno grupnom sistemu je daleko manja“, objašnjava nam doktorka Andrić, dodajući pri tom da su to nasleđene karakteristike, koje čak ni kod rođene braće i sestara ne moraju da se poklope.
„Verovatnoća da deca budu potpuno podudarna je 25 odsto, 25 odsto da budu potpuno različita i 50 odsto da budu, što mi kažemo poluidentični. To je jedna situacija kada mogu da se nađu potpuno podudarne osobe. Koliki je stepen podudarnosti potreban zavisi i od toga o kojoj transplantaciji je reč“, kaže ona.
Kod matičnih ćelija hematopoeze, naglašava dr Andrić, moraju se naći dve osobe koje su potpuno iste, te se prvo traže unutar članova porodice, a ako nema rođenog brata ili sestru, koji odgovaraju, onda postoje osobe iz registra dobrovoljnih davalaca.
„Njihove tipizacije imamo i onda mi u okviru te baze podataka tražimo osobu koja je potpuno podudarna. Nekad je potrebno ispitati nekoliko stotina hiljada, nekad i više miliona ljudi. S obzirom da smo i deo međunarodne organizacije, gde smo svi povezani, a gde ima više od 35 miliona registrovanih davalaca, nekad i u tih 35 miliona ne možete da nađete osobu koja je potpuno podudarna. To je priča vezana za transplantaciju matičnih ćelija hematopoeze. Kod transplantacije ograna je malo drugačije, ali se traži opet šta je za bolesnika najbolje prihvatljivo a šta ne, objašnjava doktorka Andrić.
Ova ustanova od 1974. godine vodi svoju listu čekanja za kadaveričnu transplantaciju. Ima pacijenata koji na bubreg čekaju i po više od decenije, neki nažalost nisu ni dočekali svog donora. Reč je o teškim pacijentima sa dijalize kod kojih su iscrpljene sve druge mogućnosti lečenja.
Na kadaveričnu transplantaciju čeka 670 osoba, dvoje dece
Prema rečima dr Tatjane Dukić, šefice Odeljena za serološku tipizaciju Instituta za transfuziju krvi Srbije, svake godine oko sto novih pacijenata dospe na listu za kadaveričnu transplantaciju bubrega, a isto toliko se i povuče. Trenutno je oko 670, od kojih je i dvoje dece odskoro.
Pacijent da bi se transplantirao mora, kako kaže dr Dukić da prođe čitav niz biohemiskih kliničkih pregleda i da konzilijum odluči da li je neki pacijent klinički podoban za transplantaciju. Tada dolazi kod njih.
„Daje saglasnost da ga stavimo na listu, radimo potrebne analize, kontrolišemo ih na svaka tri meseca i oni su praktično pripremljeni za transplantaciju. Kad se uradi HLA tipizacija utvrdili smo podudarnosti, a analizom antigena mi smo utvrdili koji on antigen ne sme da primi kako bi transplantacija bila uspešna. Veliki se posao odradi pre transplantacije. Onog časa kada nam nacionalni koordinaror javi da imamo potencijalnog kadaveričnog donora nastupa naš mobilni tim“, objašnjava ona.
Kad stigne poziv o potencijalnom donoru
Za šest sati, kako kažu, već imaju rezultat HLA tipizacije kadaveričnog donora.
„Kompjuterski program koji imamo, sa bazom naših pacijenata, izlistava listu potencijalnih primalaca na osnovu podudarnosti krvne grupe i podudarnosti u HLA sistemu. Na prvom mestu izdvaja one sa najviše podudarnosti sa donorom. Lista se daje transplantacionom centru i praktično počinje pozivanje izabranih potencijalnih primalaca. Prednost svakako imaju deca. Na dan transplantacije radi se ta unakrsna reakcija da se vidi da li tom pacinjentu daj donor odgovara, objašnjava nam proceduru rada Dr Tatjana Dukić.
Iako obučeni i opremljeni da reaguju u svakoj situaciji, po protokolu i procedurama, iščekivanje takvih rezultata nikada nije bez pritisaka, saglasni su svi u laboratoriji koje smo toga dana zatekli.
Obično se, kako kažu, takvi pozivi o potencijalnom kadaveričnom donatoru dešavaju pred kraj radnog dana, te posao zna da potraje i do jutra. Odahnu kažu, tek onog trenutka kada im iz transplantacionog centra jave da je transplantirani pacijent „propiškio“, što znači da je sve proteklo u najboljem redu. Takvih noći, kaže dr Zorana Andrić ove godine nije bilo mnogo, svega desetak, a poslednja je bila u septembru kada su imali kadaveričnog donora.
Njihov posao nije gotov ni po završetku transplantacije, jer nastavljaju da prate pacijenta, kako bi reagovali u slučaju odbacivanja organa, što se može desiti.
„Pošto smo rekli da je nemoguće naći potpuno podudarnog donora, na te različitosti će sigurno imunološki sistem odreagovati. Da ne bi došlo do odbacivanja organa, mi moramo redovno da kontrolišemo, to se zove posttransplantaciona pratnja, da vidimo da li su se stvorila neka antitela koja žele da unište taj graft. Ako na vreme to definišemo, reagujemo sa lekarima da promene nešto u terapiji. Postoje metode da se ta antitela sklone kako bi taj graft normalno funkcionisao. Mi smo produžena ruka transplantacije. Važni smo pre pre transplantacije, tokom transplantacije i posle nje, jer niko ne voli neuspelu transplantaciju”, naglašava dr Tatjana.
Ova laboratorija, koja broji 18 zaposlenih, jedna je od dve, pored Instituta za transfuziju krvi Vojvodine, u Srbiji koje su akreditovane od strane Evropske federacije za imunogenetiku. U kvalitetu rada, striučnosti i opremljenosti ne zaostaju za kolegama iz Hrvatske, koji su već deo Eurotransplanta. Ono što naglašavaju jeste da manjak donora je ono što njihovu listu čekanja ne smanjuje.
Transplantacije srca i jetre i HLA
„Kod transplantacije srca i jetre nije toliko važno da li su primalac i davalac podudarni u HLA. Mnogo je važno za srce, recimo da li pacijent ima antitela i to je ono što mi radimo i ispitujemo, zato mi nemamo listu čekanja za srce i jetru, već samo za bubrege. Za bubrege se zna da je važan stepen podudarnosti u HLA zato se pravi unapred tipizacija bolesnika i lista. Za srce je mnogo važnije da se ceo postupak obavi u određenom vremenskom intervalu i da se obavezno prati pre i posle transplantacije da ne bi došlo do odbacivanja organa. Zbog toga liste čekanja za transplantaciju srca i jetre imaju transplantacioni centri“, dodaje načelnica Odeljenja za tipizaciju tkiva Dr Zorana Andrić.
Udruženost sa drugim bolestima
Testiranje HLA je važno i kod transplantacije matičnih ćelija hematopoeze, u različitim ispitivanjima udruženosti sa nekim bolestima (celijakije, reumatološka, narkoleksije, dijabetes..) kao i kod ispitivanja kod neželjenih reakcija koje se mogu javiti kod transfuzija krvi.
„Ne postavlja se dijagnoza na osnovu HLA, to je zabuna. On samo služi kao jedan od parametara da bi se upotpunila slika koju kliničari postavljaju. Često imamo ovde stituaciju da se pacijenti uznemire kad vide neki antigen. Uplaše se da ne obole od nečega oni ili njihovi bližnji. Mi im kažemo da to nije ništa hitno, to je neki vaš genetski kod. Terapija zbog toga nema razloga ni da se odlaže ni bilo šta…“, objašnjava dr Andrić.
Tekst je deo projekta „Karika života koja nedostaje“, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta republike Srbije – Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju nužno stavove organa koji je odobrio sredstva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
