Samo jedno "da" nekome može da produži život

Samo jedno „da“ ovim ljudima može da produži život, poručuje Ana Stamenković, novinarka Informativnog programa RTS-a, koja je poslednjih desetak godina veoma posvećena promociji programa transplantacije. Prema njenim rečima, najbolji promoteri transplantacije su pacijenti koji su dobili nove organe i žive zahvaljujući njima.

* RTS je bio inicijator kampanje „Produži život“ davne 2008. godine, a ona je prerasla u nacionalnu kampanju 2009, uz podršku Ministarstva zdravlja. Šta se od tada promenilo i koliko je medijska kampanja doprinela da se poveća broj transplantacija, ali da što veći broj ljudi potpiše donorsku karticu?

– Tako je, RTS je od kraja decembra 2008. godine počeo redovno da izveštava o značaju darivanja organa i neophodnosti razvoja programa transplantacije. Od tada u našem Drugom dnevniku nedeljom imamo uvek rubriku posvećenu transplantaciji, a toj temi posvećujemo značajne minute i u našim drugim emisijama. Od tada se mnogo toga promenilo. Građani su, pre svega, mnogo informisaniji o značaju transplantacije, povećan je broj vlasnika donorske kartice. Te 2008. karticu je imalo 14.000 građana a sada oko 150.000, ali ono što je najvažnije, povećan je broj transplantacija, jer je 2008. saglasnost za transplantaciju u najtežem trenutku dalo osam porodica, a svake naredne godine taj broj je bio mnogo veći. Na primer, 2013. je bilo 40 saglasnosti i najviše urađenih transplantacija ikada u Srbiji. Godinu dana od pokretanja naše medijske kampanje otpočela je i nacionalna kampanja „Produži život“. Naziv kampanji je dao tadašnji direktor RTS-a Aleksandar Tijanić, a ja i sada koristim priliku da se zahvalim i mojim kolegama i urednicima što sve ove godine imam podršku i što kontinuirano izveštavamo o ovoj temi. Moram da kažem da je ovo prvi put da jedna oblast dobije toliki prostor u medijima. Sa ponosom mogu da kažem da su i mnoge moje kolege vlasnici donorske kartice, a voditelji i urednici Dnevnika i promoteri ove kampanje.

* Srbija je po broju donora i transplantacija na evropskom dnu. Šta su, po Vašem mišljenju, glavni razlozi tako loše statistike i kako je popraviti?

– Prvo da kažem da sa Hrvatskom na primer još ne možemo da se poredimo, ali da od nas manje transplantacija imaju Makedonija, Crna Gora i Bosna. Ali ni jedno ni drugo poređenje nisu važni. Bitno je da svi zajedno shvatimo da su mnogo veće šanse da će nam tokom života zatrebati transplantacija nego da budemo donor, odnosno da kada se jedan život ugasi, organi te osobe ne moraju da budu bačeni u zemlju i sahranjeni već da mogu da budu lek za pet i više osoba. A zašto smo i dalje na dnu? Da bi se ova oblast razvila i razvijala, svesniji o značaju darivanja organa moraju da budu svi – od države i društva, preko građana ali i medija… Sistem i država su u poslednje vreme uradili mnogo: ulaže se u edukaciju kadrova i opremanje zdravstvenih ustanova, mnogi naši ministri su potpisali donorske kartice, Srbija je na dobrom putu da postane punopravni član Eurotransplanta… ali da bi bilo više transplantacija, najvažnije je da u svakom trenutku razmišljamo da možemo da pomognemo. U Srbiji se sada rade i transplantacije srca kod odraslih, radimo transplantaciju bubrega i jetre, nadam se da će naši timovi uskoro početi da rade i transplantacije jetre kod dece, spremaju se za transplantaciju pluća, usavršavaju se mladi kadrovi, prave novi kapaciteti… Ali da bi bilo više transplantacija neophodno je da imamo donore, da u slučaju moždane smrti, kada se porodica u najtežem trenutku pita za saglasnost, oni znaju da time nekom pomažu i da, koliko god je teško, shvate da je to ipak najhumaniji mogući čin.

* Iz Vašeg višegodišnjeg iskustva možete li da kažete sa kakvim se predrasudama i strahovima ljudi sreću kada je reč o doniranju organa? Mnogi misle da će im se čim potpišu donorsku karticu desiti nešto loše… U kojoj meri je nedovoljna informisanost uzrok sumnji i straha?

– Ovu temu prate mnoge predrasude i strahovi. Mnogi kažu da neće da potpišu karticu da ne izbaksuziraju sebi nešto, iako su šanse da budemo zaista donor u nekom trenutku u promilima, a svakako potpisom nećemo izazvati sudbinu. Kada imate karticu, nikakve posebne podatke ne ostavljate, a to je još jedna od dilema – da će neko znati vašu krvnu grupu, recimo, i to zloupotrebiti. Sve podatke koji se ostavljaju za karticu sistem već negde ima. To što imate karticu, koja nije zakonski obavezujuća, ne znači da će neko u bolnici automatski uzimati vaše organe. Jer ukoliko se stvore neophodni uslovi za to, i medicinski i etički, i u tom trenutku se pita vaša porodica za saglasnost. Timovi koji brinu o pacijentima i koji rade transplantacije su odvojeni. Zakon i procedure o definisanju moždane smrti su jasni, tako da u državnom sistemu ne postoji šansa za zloupotrebu, jer da bi se sprovele određene kriminalne radnje u to bi morao da bude uključen veoma veliki broj ljudi, a sve to je teško sakriti. Ja imam donorsku karticu već 10 godina, o tome govorim javno, imam i karticu davaoca koštane srži i ni meni niti ostalim građanima koji imaju karticu ništa ne fali. Ali moram da kažem i da donori koje smo imali u prethodnom periodu nisu imali kartice, već da su njihove porodice bile dovoljno informisane o značaju darivanja i dale su saglasnost za transplantaciju. Važno je da svi oni koji o ovoj oblasti ne znaju dovoljno, ne daju paušalna objašnjenja, lažna i pogrešna i da ne šire strah, paniku i predrasude u javnosti bez razloga.

* Tokom prethodnih desetak godina razgovarali ste sa velikim brojem pacijenata koji čekaju na transplantaciju, ali i sa onima koji su je uspešno završili. Sa kakvim se strahovima i poteškoćama oni suočavaju? Imate li utisak da ni oni nisu bili svesni da će im organ pre zatrebati nego što bi mogli biti donori?

– Teško je iščekivanje, teško je ići na dijalizu koja i pomaže i odmaže, teško je iščekivati poziv za transplantaciju, a znati da možda nikad neće stići ili da neće stići na vreme. A ne mora da bude tako. Zato mi u našim reportažama pokušavamo da čujemo ispovesti i strahove tih ljudi, ali i da pratimo njihov život posle transplantacije, da građani vide koliko se onda njihov život menja, da su ostali živi, da žive zahvaljujući altruizmu i humanosti i da sad nečije srce kuca u drugom čoveku. Nije lak život ni posle transplantacije, pacijenti uzimaju lekove protiv odbacivanja organa, idu na stalne kontrole, moraju stalno da budu na oprezu, ali su živi… I to je onda velika pobeda života nad smrću. Ima li šta vrednije i značajnije? Ja kada pokušavam nekog da „ubedim“ kažem – idite u Tiršovu da vidite decu koja su na dijalizi, tri puta nedeljno su na aparatima po četiri sata, ne rastu i ne razvijaju se kako treba, nemaju detinjstvo, a može da im se pomogne. Samo jedno „da“, jedna saglasnost i eto produžetka i boljeg života za njih !!! Najbolji promoteri transplantacije su pacijenti koji su dobili nove organe i žive zahvaljujući njima.

* Često čujemo ocene zvaničnika Ministarstva zdravlja i lekara da je za uspeh transplantacijskog programa neophodna saradnja svih. Ko je zatajio u tom lancu? U startu je preskočena važna karika – škola i ceo obrazovni sistem.

– Korisno bi bilo o značaju darivanja pričati od malih nogu, odnosno da u školskom sistemu ovoj oblasti bude posvećeno više pažnje, jer je važno da i deca i odrasli shvate kako može nekome da se pomogne. Kada kao mali naučimo da budemo humani i solidarni, onda je u poznim godinama lakše. Mislim da i u programu za studente Medicinskog fakulteta treba ovoj oblasti posvetiti više pažnje, a studente i specijalizante nekako motivisati da se opredeljuju za transplantacionu hirurgiju. Ova oblast mora da postane vidljivija i prisutnija. U tome veliku ulogu imaju mediji i odgovorno izveštavanje.

* Upravo su medijski napisi o trgovini organima, slučaj „žute kuće“ i slično doprineli nepoverenju građana… Koliko su za to odgovorni novinari, a koliko i sami lekari?

– Ako smo našom medijskom kampanjom napravili 10 koraka, svakim neodgovornim izveštavanje u ovoj oblasti vraćamo se milion koraka nazad. Moram da navedem još jedan primer: kada su pre nekoliko godina naši i hrvatski lekari uradili prvu transplantaciju jetre u Urgentnom centru u Beogradu, tog dana je jedan naš dnevni list objavio naslovnu stranu sa cenama organa na crnom tržištu, odnosno sumnjom roditelja da su njihovom preminulom detetu ukradeni organi. Hrvatski lekari su bukvalno rekli da je takav način izveštavanja nedopustiv, da bi trebalo da taj list bude kažnjen i da nas jedan takav tekst vraća u kameno doba što se tiče transplantacije. Jačina napisane ili izgovorene pogrešne reči u ovoj oblasti dobija nesagledive posledice. I zato bih posebno zamolila kolege da se, kada izveštavaju o ovoj temi, drže etičkih, moralnih i profesionalnih načela i da izjave, komentare i informacije o tome dobijaju od kompetentnih osoba.

* Posle skoro 10 godina bavljenja ovom temom šta Vas je učinilo najsrećnijom, a zbog čega imate gorak ukus u ustima?

– Svi lekari koji su uključeni u program transplantacije znaju koliko sam srećna kada mi jave da su urađene nove transplantacije, kada se čujem i snimam pacijente koji su otpočeli nove živote, kada vidim da su mali drugari iz Tiršove postali veliki ljudi zahvaljujući transplantaciji. Jedan od najvažnijih trenutaka u ovoj godini za mene je bio u januaru, kada je Srbija dobila šansu da postane probni član Eurotransplanta. Poređenja radi, to je kao da smo na korak od članstva u EU. To će najtežim pacijentima doneti veće šanse da na vreme dobiju organ. Gorak ukus u ustima ostavljaju sujete i predrasude koje prate ovu oblast i što neki i dalje nisu u potpunosti shvatili koliko je važno da translantacije kod nas ne budu više samo retkost nego realnost. Iako su mnogi ljudi koje naši građani cene i vole potpisnici donorske kartice, volela bih da što skorije u budućnosti organizujemo neki događaj gde će mnoge poznate javne ličnosti iz sportskog, kulturnog i političkog života potpisati kartice i dati dobar signal i poziv građanima.

* U Srbiji se već dugo čeka novi zakon kojim bi se uvela pretpostavljena saglasnost. Takve zakone imaju brojne države, uključujući i one iz našeg okruženja. Zbog čega takav zakon kod nas nije još usvojen?

– Trebalo bi da imamo rešenje kao mnoge evropske i svetske zemlje, ali nijedan zakon neće doprineti povećanju broja transplantacija, ako se mi sami ne promenimo. Ponovo moram da se osvrnem na pisanje medija. Ne možemo da imamo naslove tipa bićemo svi donori, bebama će uzimati organe čim se rode i slično, jer tako ništa nećemo postići sem da izazovemo otpor građana prema ovoj temi. To da smo svi donori ne znači da će nam automatski uzimati organe. Ali ako jedna Hrvatska i Španija mogu da imaju zakonsko rešenje da su svi građani potencijalni donori, osim onih koji su izričito protiv, što bismo mi bili drugačiji? Ja bih bila još rigoroznija, pitala bih da li biste u slučaju bolesti prihvatili transplantaciju. Ako je odgovor da, onda je valjda odgovor isto pozitivan i na pitanje da li biste želeli da budete donor. Svima koji paušalno i neodgovorno govore o tome postavila bih isto pitanje i dala isti odgovor: nisi za transplantaciju, u slučaju bolesti ne dobijaš novi organ. I dok eventualno i razumem da transplantaciju organa prate mnoga pitanja i dileme, ne razumem zašto u Srbiji svi nemamo karticu kao davaoci koštane srži. Za to nema opravdanja i objašnjenja. A tu karticu ima tek oko 5.500 građana. U vreme stare Jugoslavije smo imali zakonsko rešenje koje je bolje od trenutnog, ali valjda ćemo se uskoro vratiti na pravi put. Hrvatska ima registar nedavalaca u kome je tek 2.000 ljudi, a imaju 40 donora na milion stanovnika, dok mi nemamo ni tri!

Aktivnija uloga crkve

* U kojoj meri bi uspehu transplantacijskog programa doprinelo aktivnije učešće Srpske pravoslavne crkve u promociji donorstva? Znamo iz iskustva nekih država da je podrška katoličke crkve bila veoma značajna.

– Srpska pravoslavna crkva nije protiv transplantacije i možda bi mogla da bude aktivnija u ovoj oblasti, ali neka istraživanja pokazuju da mišljenje crkve ima uticaja tek na tri do pet odsto građana. Katolička crkva u Španiji i Italiji je napravila pravi bum i podstrek u promociji transplantacije. Razvoj ovog programa je krenuo uzlaznom linijom i posle poziva pape Jovana Pavla II, koji je prisustvovao važnom skupu o transplantaciji pre desetak godina. Katolička crkva slala je važnu poruku – šta će vam organi u zemlji, ostavite ih na zemlji ili tamo gde odlazite – ne trebaju vam.

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.