Umetnički projekat Tata Miki ruši tabue o bolesti i smrti

Ničić, poznatiji na sceni kao Niče, u osnovi je konceptualni umetnik pa je tako Tata Miki projekat ličan i taman onoliko koliko treba da bi bio univerzalan.

Tokom deset dana priprema za transplantaciju koštane srži Niče je fotoaparatom svog telefona, i uz pomoć društvene mreže Instagram, zabeležio motive iz svakodnevnog bolničkog života. A tu je bilo različitih prizora: prizor omiljenog nepopularnog političara na TV-u, tableta – sastavnog dela terapije od 140 komada na dnevnoj bazi, do voljene žene koja je došla u posetu tokom dana izolacije.

Sve ove fotografije, njih 68, “spakovane” su u izložbu “Bolji život – Detalji jednog bolničkog života” u KC Gradu.

Nakon ove izložbe na istom mestu usledio je koncert Ničeovih saradnika muzičara, kolega sa scene potpuno različitih senzibiliteta, koji su za ovu priliku izveli sopstvena viđenja kompozicija čije je demo-verzije Niče osmislio.

Tako je i nastao posthumni Tata Miki projekat, stvaran u bolničkim sobama Beča, Beograda i Tel Aviva. Pre svega jedan sjajan muzički album gde svaka pesma predstavlja novi muzički univerzum.

“Koncertno veče je bilo dirljivo, potresno, teško i opet nekako puno ljubavi. Valjda su ljubav i solidarnost najmoćniji način borbe, pored umetnosti i nauke, kakav možemo da imamo kada je toliko nadmoćan neprijatelj u pitanju”, kaže za Danas Ognjenka Lakićević iz Autoparka. Ovaj bend je izveo jednu od najupečatljivijih pesama “LJubav je”, za koju su tekst pisali Miki i njegova ćerka. Kako kaže, nije joj bilo svejedno.

“Raditi na ovoj pesmi, kao i slušati ceo ovaj album, bilo je teško na više nivoa. Prvo na onom osnovnom nivou, jer sam poznavala Mikija, kao i porodicu kojoj se obraća. Zatim, i nas dvoje (Nikola Berček, gitarista i autor pesama u Autoparku) smo imali slučajeve smrti bliskih osoba u porodici, i znamo šta znači neizvesnost, svedočili smo patnji osobe, to te nepovratno menja, na ćelijskom nivou.

Stih iz pesme “Alo, alo” Obojenog programa je dodat, uz dozvolu dragog nam Kebre, i neverovatno kako se to uklopilo u ovu pesmu. Toga se, naravno, Nikola dosetio, on čuje muziku onako kako ja nikad neću umeti. Kad je predložio, nisam nikako videla kako može da se uklopi. To preplitanje vokala na kraju pravi haos, tenziju, prvobitnu poruku o ljubavi pomera u užas neizvesnosti, a konkretni stihovi baš doprinose toj anksioznosti koju verovatno najbolje razumeju oni koji su dugo čekali da im telefon zazvoni i strepeli od najgoreg”, objašnjava sagovornica Danasa.

Pevačica Zemlje gruva Ana Đurić Konstrakta navodi da je ceo projekat bila Ničeova želja.

“Mi smo je prepoznali i ispoštovali. Rad na tome je bio emotivno zahtevan, sreća, ljubav, tuga, sve pomešano, ali pretpostavljam da je svako od nas koji smo radili osetio i tu emotivnu satisfakciju, jer to sve ima smisla. Sam koncert je bio u stvari jedan nesvakidašnji emotivan, ljubavni događaj, isto tako tužan i srećan u isto vreme”, precizirala je Konstrakta.

Petar Rudić, producent, do samog koncerta je imao veliku tremu.

“Veoma važna poruka je poslata tog dana, a svi mi zajedno smo se potrudili da je prenesemo na što bolji način. Identifikovao sam se sa celom pričom, odmah sam zasukao rukave i bio sam na usluzi kome god od muzičara je bila potrebna moja pomoć. Bio je ovo jedan od važnijih projekata na kojima sam učestvovao”, kaže Rudić, osnivač grupe Svi na pod.

Umetnost ruši tabue

Ova izložba i koncert su namenjeni svima. Kako kaže Maja Uzelac, rediteljka i Ničeova supruga, iako je smrt sastavni deo života, upravo su ona i bolest najčešće tabu teme u ovom društvu. A koliko umetnost, odnosno projekti poput „Tata Mikija“ i dokumentarne pozorišne predstave „Život je čudo“, kojoj je namenjen prihod od koncerta, zapravo može da doprinese da bolest i smrt ne budu više tabu teme društva?

“Isprva, ne mogu da poštujem društvo, kao ni osobu, koja dozvoljava da je išta tabu tema. Ako o nečemu ne pričaš, to ne znači da ne postoji, samo će više da gnoji u mraku. Strah od smrti je negde u osnovi svih naših strahova i tek kad o tome pričamo naglas, možemo tom strahu da izađemo na crtu. Vidim da je i tema doniranja organa ovde i dalje kontroverzna, možda na svesnom nivou od nepoverenja u zdravstveni sistem, ali podsvesno mi deluje da su razlozi mnogo kompleksniji. Žao mi je što ljudi tome ne pristupaju s idejom da nakon svoje moždane smrti mogu nekome da produže život – nema mnogo smisla u smrti, ali ako ikakvu možemo da nađemo, onda to može da bude ovo. Umetnost je uvek pomagala da na najlepši način prorade mnoga osećanja i ideje, tako da je njen pristup svakako bolji nego kad neka kampanja, ma koliko korisna, počne da objašnjava ljudima nešto što ne žele da čuju. LJudi pre mogu da osete nego što žele da čuju”, kaže Ognjenka iz Autoparka.

Konstrakta navodi da je značaj Tata Miki projekta, pored poziva na razmišljanje o bolesti i odlasku, u tome što pokazuje jedno suočavanje sa odlaskom oslobođeno straha i srdžbe, duhovito i sa ljubavlju i verom u svet. “I to je vrlo ohrabrujuće za nas koji ostajemo.”

„Umetnost je upravo ta koja mora da razbija tabue, a Tata Miki projekat je upravo takav hrabar iskorak u borbi protiv istih. Možda je čak i odgovorno i jako pozitivno što je na ovaj način skrenuta pažnja na život i smrt, jer činjenica da je Miki bio član jednog popularnog benda, može samo više da zainteresuje da o svemu otvoreno i više pričamo”, zaključuje Petar Rudić, producent.

*Tekst je deo projekta “Karika života koja nedostaje”, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta republike Srbije – Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju nužno stavove organa koji je odobrio sredstva.