Dopunska objašnjenja Milovana Đilasa: Zašto su streljani Tadići (2)

Danas je u dvobroju 21-22. septembra objavio delove intervjua Milovana Đilasa datog časopisu Encounter decembra 1979, u kojem ovaj najveći jugoslovenski disident govori o kontroverzama vezanim za partizanski pokret. U reagovanju na ovaj tekst, objavljenom u Danasu 26. septembra, sin Milovana Đilasa Aleksa Đilas upoznaje javnost da je njegov otac, po objavljivanju ovog intervjua, napisao desetak stranica neke vrste dopune i ispravke, koju je autor teksta u Encounter-u Džordž Urban uneo u svoju knjigu „Staljinizam: Njegov uticaj na Rusiju i svet“ (Stalinism: Its Impact on Russia and the World), objavljenu u Londonu 1982. Među intervjuisanima su poljski filozof Lešek Kolakovski, američki diplomata i istoričar Džordž Kenan, harvardski istoričar i politikolog Adam Ulam.

Džordž Urban je pri pripremanju knjige obavestio Milovana Đilasa da bi želeo da u nju uključi i intervju koji je sa njim napravio 1979. i objavio u londonskom mesečnom časopisu Enkaunter. Đilas se složio, ali je zatražio da doda uz intervju pisano objašnjenje nekih svojih iskaza koji su u međuvremenu izazvali jednostrana i zlonamerna tumačenja. To Đilasovo duže objašnjenje je i uneto u knjigu.

Danas objavljuje jedan odlomak iz tog Đilasovog objašnjenja koji se odnosi na neke tragične događaje u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu.

Ali upravo zato što sam bio tako snažno uključen kao pojedinac čija se navodna „krivica“ i „greh“ razmatraju, odlučio sam da zanemarim te aspekte intervjua i odobrim njegovo objavljivanje. Da ti delovi razgovora nisu nakon toga bili u toj meri pogrešno predstavljani, sada ne bi bilo razloga da dodajem ove komentare.

Ukratko: osećam da treba da opišem epizode koje se tiču masakra italijanskog bataljona; ubistva nemačkog zatvorenika; pogubljenja braće Tadić; i priče o dva sina koji su svog oca osudili na smrt.

Prvo, u intervjuu se javlja izvesna zabuna između ideologije i ponašanja u ratnim vremenima ili, preciznije rečeno, ponašanja u jeku borbe. Pojedini detalji koji su citirani takođe se javljaju u mojim memoarima, ali su tu stavljeni u širi kontekst i imaju preciznije, manje ideološko značenje. Podrazumeva se da se ljudi u borbi ponašaju kao pojedinci. Usred smrtne opasnosti naši postupci nisu određeni ideologijom već ličnim karakterom i specifičnim vojnim ciljevima. Ideologija je naravno važna za vođenje rata kao celine i ima veliku težinu kada se određuju ciljevi. Ali bilo bi potpuno apsurdno zamisliti da se u jeku borbe vojnik ili partizan preda razmišljanju o marksizmu-lenjinizmu. Pogrešno je mešati brutalnost borbe s ovom ili onom ideologijom, iako ideologija može da učini rat brutalnijim, kao što ga i čini. Rat je opšti nasilnik; do koje je mere brutalizovan zavisi od brojnih faktora; od tih faktora najvažnija je svesna težnja ka pobedi, dok je ideologija mnogo manje važna. Kako drugačije objasniti impulsivni bes borca ili bombardovanje gusto naseljenih civilnih meta?

Slično tome, masakr italijanskog bataljona se ne može pravilno shvatiti ako se ne zamisli konkretna situacija i ceo kontekst rata u kojem se on dogodio – dopustite da kažem da komunisti, a naročito jugoslovenski komunisti, nisu veće „zveri“ od drugih ljudi. Italijanski vojnici o kojima je reč nisu bili nevini – bili su okupatori naše zemlje koji su uništavali Jugoslaviju i masakrirali naš narod. U opisanoj situaciji blokirali su povlačenje naših vojnika, koji su se borili za goli opstanak i, što je još gore, koji su uz ogromne teškoće nosili oko 4.000 ranjenih drugova, ne usuđujući se da ih ostave jer okupatori i njihovi lokalni saradnici nisu imali milosti za zarobljene partizane. Štaviše, u pitanju nije bio samo ovaj italijanski bataljon, već cela divizija čiji je on bio deo jer je cela divizija obavljala iste „zadatke“. Prirodno je da u ratu date sve od sebe da demorališete neprijatelja, baš kao što je prirodno da podignete borbeni duh među sopstvenim ljudima. Moj ponos i zadovoljstvo pri pomisli na paniku i užas među italijanskim oficirima u Mostaru kad su videli da tela njihovih ljudi plove niz reku ispod legendarnih mostova na Neretvi nije potekao od mog komunizma, već od mog borbenog duha i moje uloge u ratu. Svaki drugi borac, čak i da se nije borio za opstanak i integritet svoje nacije, imao bi i imao je iste emocije. Danas o svemu tome možemo da sudimo kao o dobrom i lošem, ali tako stoje stvari u životu! Moram da ponovim ono što sam rekao i u intervjuu, mada verovatno to nisam dovoljno naglasio: „Takva je priroda čoveka u ratnim uslovima.“

Činjenica da sam ubio SS vojnika tokom najžešće i najodlučnije borbe u ratu doprinela je legendi da mi je postala navika da ubijam ratne zarobljenike. Ranije su se jugoslovenski partizani prema svakom zarobljenom Nemcu ophodili veoma dobro. Ali pošto su Nemci nastavili da bezobzirno masakriraju naše ranjenike i da ubijaju 100 talaca za svakog ubijenog Nemca, niko nije mogao da spreči naše borce da se svete nemilosrdnije i s većom žestinom. Nemački vojnik koga sam ubio odao bi naš položaj da smo ga oslobodili, pošto su se nemačke linije nalazile na samo 100-200 metara od nas. Kao komandant za svoje borce sam učinio ono što oni onako raštrkani i unezvereni nisu imali vremena da učine.

Štaviše, baš u tom trenutku jedinica SS-ovaca kojoj je pripadao čovek koga sam ubio bila je zauzeta ubijanjem naših ranjenika i civila u tom području. I kada kažem u intervjuu da bih tog Nemca ubio i da nije imao priliku da nas oda, samo sam pokušavao da dam živi primer duha borbe – da prikažem mržnju i ogorčenost koju je nacistički način ratovanja pobudio među našim partizanima. Da li sam mrzeo nemački narod (kao što kažem u intervjuu)? Pa, čak sam i tada znao da ceo narod ne može da bude kriv, ali da ne može da bude ni nevin dok god toleriše režim koji zagovara i praktikuje uništenje drugih naroda, uključujući moj. Do kraja rata mi u Jugoslaviji nismo znali ništa o nemačkom otporu prema nacističkoj vladavini, ali čim smo saznali za to, naš stav prema nemačkim ratnim zatvorenicima i prema Nemcima generalno počeo je da se menja. Smatrao sam opštom istinom da narod koji ne preduzima ništa da osujeti agresivnu, kriminalnu stranu sopstvene vlade nema prava da se žali kad se suoči s posledicama.

Slučaj Tadić je komplikovaniji. Moj udeo u njemu bio je indirektan. Zajedno s još jednim članom Politbiroa, odobrio sam sudski predlog da se izvrši smrtna kazna. Bio je to improvizovani sud, kao što je većina partizanskih sudova bila u to vreme, ali su ga činili odgovorni i istaknuti drugovi. Sigurno sam u to vreme, kao i kasnije, osetio tragediju konflikta, koja je česta, ali neizbežna u revolucijama, između zahteva revolucionarne pravde s jedne strane i osećanja bratstva i saosećanja s druge.

Evo kako se to dogodilo. Jedan iz bratstva Tadić odbegao je i okrenuo se protiv nas, te su poslati partizani da ga uhapse. Ali pojedini članovi bratstva Tadić, koji nisu bili uvereni da je on kriv, upozorili su ga na opasnost, tako da kada su mu se partizani približili, ubio je i ranio nekoliko naših ljudi. Partizanska komanda je potom uhapsila one članove bratstva Tadić za koje se znalo ili sumnjalo da su umešani u aferu njihovog rođaka i osudila ih na smrt. U intervjuu kažem da bih bio optužen da sam suviše mek da vodim partizane da sam sprečio pogubljenja. Zapravo bih bio u manjini u Centralnom komitetu i najverovatnije bio izbačen iz Partije. Kad to kažem, nije mi važno da pokažem da sam imao „prestiž“ koji sam morao da branim kao lider, već jednostavno da ukažem da Centralni komitet ima izvesni način razmišljanja koji sam veoma dobro znao; uostalom, bio sam njegov član. Poenta je u tome da sam bio, i da sam morao sebi da pokažem da jesam, revolucionar i komandant boraca. Jedinu drugu opciju koju bih imao jeste da ne budem revolucionar, ali sam odabrao da budem ono prvo, ne samo zato što sam bio komunista (mada je to bio jedan važan razlog), već zato što sam smatrao da upravo kao revolucionar mogu najbolje da služim sudbini svog naroda.

Slučaj dva sina koji su odlučili da pogube svog oca zahteva još dublju analizu. To je očito bio izuzetno loš primer revolucionarnog fanatizma. Najužasnije u vezi s tim jeste to što on predstavlja poništavanje prihvaćenih normi moralnog ponašanja. Ali, uostalom, revolucija jeste uništenje postojećeg i nasleđenog u ime apsolutnog i utopijskog. Slovenački pisac Pirjavec nije mi bez razloga jednom rekao da je revolucija čista metafizika. Revolucionari, međutim, nisu samo motori utopije i praktični učesnici u njenoj realizaciji, već su ponekad i žrtve i jednog i drugog. Da li bi bilo moguće da sinovi obezbede revolucionarnu pravdu u opštem smislu da su poštedeli svoje očeve i braću? Užasne dileme tog tipa prožimaju istoriju svih revolucija. Tradicionalna savest je užasnuta i treba da bude tako, ali revolucija nameće sopstveni razum i logiku. Karađorđe, lider srpske revolucije 1804, ubio je svog očuha zato što je hteo da pređe u turske redove. Takođe je ubio svog okrutnog brata koji je zloupotrebljavao Karađorđevu reputaciju da bi prikrio sopstvene zločine. A ipak, danas niko ne krivi Karađorđa za ova dela, mada ga niko za njih ni ne hvali. Ratovi i naročito revolucije su vrlo iznimni događaji. Ipak, oni su deo ljudskog stanja; oni su, možda bi moglo da se kaže, najviši i najbolje organizovani oblici ljudskog ludila.

Poznavao sam ove oceubice. Bili su časni revolucionari. Kao većina njihovih drugova bili su posvećeni, možda previše posvećeni. Neki od njih su herojski otišli na gubilište; drugi će postati razočarani postrevolucionarnom realnošću. Sve to me dovodi do zaključka da osuda nije način da se uči iz istorije, već pokušaj da se razume.

Konačno, želim da ispravim jednu malu zabludu. Na jednom od mojih suđenja sudija je osporavao moju srpsku nacionalnost. On to nije radio, kao što bi neko možda mogao da zaključi iz intervjua, zato što je želeo da uspostavi moj crnogorski identitet. Ne, dobro je znao da sam Crnogorac; ali je hteo ili da me „ispravi“ ili da ospori moju širu odanost prema Srbiji. Crnogorci se u Jugoslaviji zvanično klasifikuju kao posebna nacija. Tada sam smatrao, i danas još smatram, da su oni deo, mada jasno odvojeni deo, šire srpske nacije. Urban nije mogao da bude svestan ovih naročitih razlika, pošto su sporne i često neshvatljive čak i za nas.

Zahvalan sam Džordžu Urbanu što je pristao da doda ovo objašnjenje originalnom tekstu.

Beograd, 18. septembar 1981.