Dorotej i maline

I mada sam se svojski potrudio u datim okolnostima koje je i sam shvatao kao ne proste da baš ne kažem teške, nije moglo brže. Ali da krenemo od početka…

Tek ovih dana razvi se rasprava „starih“ i „novih“ Ariljaca (ne dele se tako samo Beooograđani), da se tadašnje kupalište ili plaža na Rzavu iznad ustave ili pregrade od balvana i pruća od ko zna kada, sa koje se odvodi voda na Stojića vodenicu ne zove tako. Mi, iz donje čaršije, ili ispod crkve, smo se kupali ispod, a „pravi“ ili „stari“ Ariljci iznad. Za nas je to bio Stojića, a za njih Varagića bent.

Zašto ovako dugi uvod? Pa imao sam sreću da se Dobrilo, iako „stari“ Ariljac kupao dole, ispod benta. Bilo je bezbroj malih slapova i prilične dubine, ali i velika šljunkovita plaža. Ranih šezdesetih godina, meni školarcu su bile veoma interesantne velike knjige koje je donosio sa sobom. Bile su to po pravilu enciklopedije svetskog slikarstva ili velikih muzeja. Voleo je da ispituje šta znam i šta se sada uči na časovima likovnog i istorije.

Onda sam kao gimnazijalac bio pozvan da za list koji je praktično on pokrenuo sa grupom entuzijasta, dam neke svoje pesme, jer se znalo da nešto pišem, a prethodne 1966. užičke „Vesti“ su mi objavile prvu pesmu, a istog leta sam uvršten i u neki zbornik, sa par Ariljaca; pamtim neke od njih, Jovišu Tomića i Gojka Ristovića jer su bili stariji od mene, skoro pa varoški vagabundi.

Dobrilo je već tada objavljivao priče o životu ariljskih viđenih momaka, bio je pravi hroničar života našeg malog grada, što će se potvrditi krajem sedamdesetih (tačnije 1979) , posle osmog izdanja DOROTEJA, u njegovom sasvim drugom romanu, savremenom tematikom obojenoj KIŠI.

Bio sam već inženjer, (koji je sa društveno jezičkog smera požeške gimnazije, na iznenađenje mnogih, pa i samog Dobrila, polagao prijemni na Mašinskom fakultetu, položio i završio) kada je izašao DOROTEJ 1977. u tri izdavačke kuće: Rad, Bigz i Narodna knjiga. Kako je odmah privukao pažnju, kako kritike tako i široke čitalačke publike, tako se i Dobrilo našao u žiži dešavanja a naš mali grad postao popularan kao mesto u kome se rodio, ali i gde živi i radi agronom koji je u svoj kraj doneo malinu i bio posvećen kulturi njenog uzgajanja i širenja. O Doroteju, kao i ostalim njegovim romanima se sve može naći i pročitati na internetu, a ono što se ne zna je njegova neostvarena želja da ga vidi i na kineskom jeziku. U našim poslednjim razgovorima smo često doticali tu temu i ja sam, shvatajući koliko mu je to važno, uzeo na sebe da nađem put kojim bi ta njegova želja mogla i biti realizovana.

Kad je napisao i o „svom ruvu i kruvu“ (o svom trošku pečatao) roman POBEDNICI i posvetio uspomeni na staru srpsku pešadiju, otkupio sam te 2004. godine deo tiraža i ispoklanjao svojim kumovima, prijateljima ali i pedesetorici naših inženjera, poslovođa i majstora koji su tada radili sa mnom u Ukrajini. Moj kum, „đeneralštabni pukovnik artiljerijske struke u penziji“ kako ga je zvao Dobrilo, zamoli me da ga dovedem, što je ovaj jedva dočekao da bi mu lično potpisao svoj primerak.

Tada se među njima zapodenuo razgovor koji se nastavio još u par navrata, a ticao se detalja opreme savremene vojske, posebno jednog odeljenja koje je opsluživalo haubicu… Bio sam zatečen količinom najsitnijih detalja u svojim pitanjima koja su interesovala Dobrila i koje je zapisivao u svoju beležnicu. Tada sam shvatio sa koliko je pažnje, a verovatno i opreza prilazio svakoj svojoj temi, svakom liku i karakteru.

Posetio sam ga čim sam stigao u Arilje 20. jula. Nije bio dobro neko vreme. Pričali smo o svemu i svačemu, o vremenu, prolaznosti života, ali i o mojim naporima i velikoj pomoći gospodina Dejana Ristića, istoričara, da se Dorotej ili Despot i žrtva objave na kineskom jeziku. Oči su mu zasijale, skoro da se pridigao na krhkim laktovima.

Nedostajaće mi razgovori s njim na usputne, životne teme. Veliki pisac, erudita, drug, prijatelj. Veliki, dobar čovek svetskog formata iz malog naroda.

Čuvar naše savesti i istorijskih istina.