Dosije o privatizaciji i transferu moći

Poslednje vesti vezane za fabriku lekova Jugoremedija bile su okupljanje otpuštenih radnika i malih akcionara, pokušaj ulaska u fabriku pred Novu godinu, a zatim održavanje vanredne Skupštine akcionara ispred kapije firme, pre dva dana. Ipak, u poslednje tri godine desilo se mnogo toga, a kruna borbe radnika za pravo nad svojim akcijama zapravo je presuda Višeg trgovinskog suda u Beogradu koji je krajem 2006. odbacio žalbu kompanije Jaka 80 u sporu oko vlasničkog udela u fabrici lekova Jugoremedija, čime je potvrđeno vlasništvo malih akcionara nad 58 odsto akcija ove firme. Viši trgovinski sud je ovom odlukom potvrdio presudu Trgovinskog suda u Zrenjaninu donetu 23. juna ove godine kojom je poništena dokapitalizacija Jugoremedije, a 58 odsto akcija vraćeno u vlasništvo malih akcionara. Ovakvom presudom kompanija Jaka 80 i njen vlasnik Jovica Stefanović sada poseduju 41,93 odsto akcija Jugoremedije. Na dokapitalizaciju fabrike lekova Jugoremedija makedonske firme Jaka Radoviš, iza koje je vlasnik Jovica Stefanović, stavljena je tačka jer je presuda o poništaju dokapitalizacije postala pravnosnažna. Rešenje o pravnosnažnosti odluke Viši trgovinski sud dostavio je Trgovinskom sudu u Zrenjaninu.

Nameštena aukcija

– Sada se jasno vidi da se radilo o nameštenoj aukciji, unapred pripremljenoj i gde se znalo da to neće dobro ispasti. Činjenica je da u našoj privatizaciji ima mnogo toga nameštenog i da cilj nije privatizacija, već sasvim nešto drugo. Jer, sve se dešava s nedorečenim zakonom i u potpuno neizgrađenim institucijama, posebno su nedefinisana polja sprečavanja pranja novca, tokovi novca, učešće of-šor kompanija. Privatizaciji, kakva bi ona po zakonu trebalo da bude, jeste cilj kupovanje nekog subjekta i zainteresovanost za profitabilnost firme. Kod Jugoremedije se vidi da su ciljevi drugačiji – objašnjava Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije.

Ovim se, s pravne tačke gledišta, otvorio prazan prostor jer stupanjem na snagu presude više nema zabrane opterećenja, što znači da su privremene mere prestale da postoje. Pravo pitanje je ko će biti brži i kako iskoristiti ovaj period da se pozicionira u pogledu upravljanja fabrikom. Mali akcionari, posle trogodišnje borbe za prava nad akcijama, smatraju da su na korak od ulaska u fabriku. Ima li mesta optimizmu pokazaće vreme. Da ta borba nije jednostavna i laka potvrđuje i presuda za poništaj kompletne privatizacije, s kojom bi vlasnik Jovica Stefanović izgubio 42 odsto vlasništva nad Jugoremedijom kada se sprovede. Odluku je doneo Viši trgovinski sud u Beogradu 31. maja ove godine, ali ona još uvek nije uručena.

Nalogodavac

– Neko je morao da dozvoli da manjinski vlasnik uđe u posed subjekta, a da mu to prethodno nije dozvolila Skupština akcionara, to jest većinski vlasnik. Prema svim papirima koje imamo vidi se da je taj nalogodavac Akcijski fond, Agencija za privatizaciju i Ministarstvo privrede. Ulaskom u Jugoremediju Stefanović je zatekao 11,5 miliona evra, što je vrednost robe zatečene u magacinu, a sve je preko firme Aristrade iz Prištine otišlo u nepoznatom pravcu. Sumnjamo da je sav novac otišao u Jaku. U narednom periodu Stefanović vrši jednu vrstu dokapitalizacije, a ugovor o investicionom ulaganju nalaže mu Akcijski fond iako Skupština akcionara nije donela takvu odluku. Konverzija navodnog duga Jugoremedije prema Jaki pretvara se u povećanje udela u vlasništvu sa 42 na 62 odsto. Prosto je nemoguće da jedna likvidna firma, s robom od 11,5 miliona evra u magacinima, duguje jednoj firmi poput Jake 80, s kojom pre toga nije ni radila ni sarađivala. To se desilo na kraju – objašnjava dešavanja u Jugoremediji Zdravko Deurić, predsednik Unije akcionara i radnika Srbije.

– Nažalost, opstrukcijom Stefanovića ta presuda još uvek nije uručena firmi Jaka Radoviš u Makedoniji. Od presude je prošlo već šest meseci. Na našu sreću postoji i druga tužba za poništaj dokapitalizacije. Stefanović ovom presudom gubi većinsko vlasništvo nad fabrikom – ističe Zdravko Deurić, predsednik Unije radnika i akcionara Srbije. Prema njegovim rečima, posle trogodišnje borbe za svoja prava mali akcionari i radnici ove fabrike postali su ponovo većinski vlasnici Jugoremedije. Ulazak u fabriku uslediće uskoro, najavljuje Deurić, a potom sledi postavljanje novog rukovodstva. Prva odluka će biti vraćanje sedišta fabrike u Zrenjanin. Novi Upravni odbor poništiće sve odluke prethodnog odbora, a otpušteni radnici biće vraćeni na radna mesta.

Čista prevara

– Preduzeće je ne samo nelikvidno, već i nesigurno. Zalihe se vezuju i do 180 dana, koeficijent obrta kapitala je 1. Nepovoljna korelacija aktive prema ročnosti i pasive prema dospelosti uslovljava potrebu dodatnog dugoročnog kapitala, ali bi njegovo privlačenje na teret novih akcionara u uslovima niskog dobitka bilo čista prevara, naročito ako se ima u vidu insistiranje na ceni novih akcija višoj od njihove nominale za 25 odsto. Stoga je pomenuta odluka o dokapitalizaciji potpuno pogrešna – mišljenje je dr Jovana Rankovića.

Podsećanja radi, otpuštanje radnika koji su većinom članovi Samostalnog sindikata i Udruženja akcionara AD Jugoremedija 2, započelo je u toku štrajka 2004. godine kada je ukupno 141 radnik ostao bez posla. U obaveštenju koje je 30. avgusta 2005. godine izdao sektor inspekcije rada srednjeg Banata, a upućen je Ministarstvu rada, kaže se da organu inspekcije nikada nije prezentovan potpisan sporazum o okončanju štrajka. Shodno navedenom, inspekcija rada zapisnički nije konstatovala u periodu maj – avgust 2004. godine da je štrajk prestao u smislu člana 8. Zakona o štrajku, a prekid rada je faktički trajao dok većini zaposlenih u štrajku, 141 radniku, nije prestao radni odnos. U obaveštenju se dalje navodi da direktor Jugoremedije nije pre početka štrajka utvrdio minimum procesa rada na način utvrđen u članu 10. Zakona o štrajku, niti je Kolektivnim ugovorom preduzeća bilo predviđeno obezbeđivanje minimuma procesa rada, na šta je inspekcija rada ukazala poslodavcu još 28. januara 2004. godine.
Sedam meseci kasnije, republički inspektor rada donosi rešenje kojim nalaže direktoru Jugoremedije da utvrdi minimum rada za vreme trajanja štrajka. Istim rešenjem štrajkačkom oboru se nalaže da izvršava naloge poslodavca usmerene na obezbeđivanje minimuma procesa rada. Na osnovu ovog rešenja generalni direktor je 2. avgusta 2004. godine doneo Program o određivanju minimuma procesa rada i definisao ukupan broj zaposlenih koji su dužni da rade u minimumu, a to je 77 radnika. Ovaj dogovor nije realizovan, konstatuje se u službenoj zabelešci, tako da je 19. avgusta 2005. godine 25 radnika dobilo rešenje o otkazu, piše u obaveštenju inspekcije rada. Zaključno sa 14. oktobrom otkaz je dobilo još 116 zaposlenih, svi učesnici u štrajku.
Generalni direktor AD Jugoremedija Jovica Stefanović 3. decembra 2004. stavio je svojom odlukom van snage Program o određivanju minimuma procesa rada. Inspekcija rada je u međuvremenu donela 134 rešenja kojima je usvojila zahteve zaposlenih i odložila izvršenje rešenja o otkazu, a na osnovu zahteva radnika, a do donošenja pravnosnažne odluke suda. Na doneta izvršna rešenja inspekcije rada Jugoremedija je izjavila 111 žalbi, a dosad je na posao vratila 15 radnika, do okončanja sudskog spora. Inspekcija rada je zbog neizvršenja rešenja protiv Jugoremedije i poslodavca podnela zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. U svom obaveštenju upućenom republičkom Ministarstvu rada inspekcija za prinudno neizvršenje 119 izvršnih rešenja zahteva izricanje novčanih kazni od po 20.000 dinara po svakom neizvršenom rešenju.
– Jugoremedija je imala svoje strateške partnere pre privatizacije, Aventis, Hehst, Lek. Obezbeđivala je kvalitetne proizvode potrošačima i zbog toga su akcionari, s obzirom na paket od 58 odsto kapitala preduzeća, bili zainteresovani za privatizaciju. Tada jedini Samostalni sindikat učestvovao je u pripremi za privatizaciju i zbog toga je reagovao kada su primećene prve nepravilnosti u radu novog vlasnika. Država je prodala svoj paket od 42 odsto vrednosti Jugoremedije, ali ne strateškom partneru, firmi iz branše, već jedva poznatoj firmi Jaka 80 iz Radoviša. U momentu prodaje Jovica Stefanović se nalazio na poternici Interpola za niz krivičnih dela i zloupotrebu službenog položaja. Takav čovek kao većinski vlasnik kupuje Jake 80, farmaceutsku kuću Jugoremediju i to za šest puta višu vrednost – kaže Deurić.
Od samog početka privatizaciju Jugoremedije prati i Savet za borbu protiv korupcije koji u svojim izveštajima naglašava da je prodaja 41,93 odsto akcija Jugoremedije jedini poznat slučaj u kojem je Agencija iskoristila zakonsko ovlašćenje da proda akcije na aukciji, zaobilazeći berzu. Agencija je izabrala najpovoljnijeg ponuđača, firmu Jaka 80. Prema izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije kupoprodajni ugovor i ugovor o investicionom ulaganju zaključeni su između Akcijskog fonda i kupca, a ne sa Agencijom koja je obavila sve radnje prodaje. Kupac se obavezao da će u roku od 30 meseci u Jugoremediju investirati 360 miliona dinara, u gotovom novcu ili drugim materijalnim sredstvima i obezbediti bezuslovnu bankarsku garanciju. U izveštaju se, dalje, navodi da je kupac Jugoremedije makedonska firma čiji je većinski vlasnik Jovica Stefanović, a da je dobit ove firme u 2001. godini iznosila 1,86 miliona evra. U podacima iz trgovinskog registra vidi se da je PIO fond isplaćen iz Demeno trejda, registrovan na menadžment u Nikoziji, s tri zaposlena i osnivačkim kapitalom od 1.000 američkih dolara.
Građani na svakim sledećim izborima treba da prepoznaju korupciju kao test za vlast i političare, smatra predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać. – Primer Jugoremedije pokazuje kako su se Vlada Srbije i političari ponašali u celoj stvari. Na zaštitu privatne svojine pozivaju se svi, ali ona u slučaju malih akcionara nije zaštićena. Dva momenta su značajna za slučaj Jugoremedije, izostanak bankarskih garancija i nepostupanje Akcijskog fonda prema rešenju Ministarstva privrede, jer otkrivaju suštinu svega što se u ovoj privatizaciji desilo. Ako je država prodala svoj udeo u uspešnoj firmi, logično je da traži garancije za taj posao, a bankarske garancije su u ovom slučaju izostale i nikada nisu date. U dopisima Jake 80 Akcijskom fondu traži se da izostanu bankarske garancije – kaže Verica Barać, jer im je to skupo, ali se svakako obavezuju na investiciju u pisanoj izjavi. Nema odgovora druge strane, ali je ugovor potpisan bez bankarske garancije. Na ovaj način Akcijski fond je sam sebe rešio mogućnosti da deluje u slučaju nepoštovanja ugovora.
– Jedno je bila cena koja je na aukciji zamaglila druge ponude, a drugo su bile investicije za koje je trebalo dati bankarsku garanciju. Ugovor je sklopljen i realizovan na štetu trećeg vlasnika, malih akcionara koji su u trenutku prodaje bili većinski akcionari s paketom od 58 odsto akcija. Jasno je da se neko ko je kupio 42 odsto neke firme ne može obavezati na dokapitalizaciju ukoliko ima manjinski paket i odluke donosi većinom. Sada se jasno vidi da je ugovaranje dokapitalizacije bilo stvaranje mogućnosti Jaki 80 da preuzme firmu. To je karakterističan primer da se pod firmom privatizacije u stvari uglavnom dešava nezakonita trgovina i nelegalna promena svojine, o čemu Savet često govori kao o korupciji koja se često ne vidi kao klasična korupcija. Ovde nije reč o klasičnom mitu, već je reč o trgovini uticajem, o transferu finansijske moći među centrima koji se odvijaju iza očiju javnosti – kaže Barać.
Prema njenim rečima, nije tajna da je strateški partner, Lek iz Ljubljane, planirao da kupi ovu firmu. – Bavljenje istom delatnošću bila bi prednost u ovakvoj privatizaciji. Država se često ne ponaša kao vlasnik u privatizaciji, već kao vlast – kaže Verica Barać. Savet za borbu protiv korupcije više puta je ukazivao Vladi Srbije na problem s Jugoremedijom, zahtevajući da se ceo proces preispita, kao i da se ugovor o kupovini raskine. Na zahteve malih akcionara da se preduzmu mere nadzora Ministarstvo privrede nalaže Akcijskom fondu da pokrene postupak za raskid oba ugovora zaključena sa Jakom 80. Nadzor je izvršio i Odbor za privatizaciju Skupštine Srbije i prihvatio obrazloženje Ministarstva privrede, u kojem je Akcijskom fondu naloženo pokretanje postupka za raskid ugovora. Akcijski fond ni do danas nije podneo tužbu za raskid ugovora, s obrazloženjem da Ministarstvo privrede i Ministarstvo finansija nisu obezbedili novac za pokretanje postupka pred spoljnotrgovinskom arbitražom pri Privrednoj komori. Rešenje Ministarstva urađeno je u političkom trenutku, iz potrebe jedne predsedničke kampanje, a onda se više od godinu dana ništa po tom pitanju nije preduzimalo. Prema rečima Baraćeve, dokapitalizacija Jugoremedije konverzijom takozvanih dugova u potpunoj je suprotnosti sa ugovorom o investiranju. Izveštaj saveta navodi da je postavljeno rukovodstvo posle privatizacije nepotrebno zaduživalo Jugoremediju kod Jake 80, nabavljajući velike količine sirovine za lek „viziren“ koji se slabo prodaje na tržištu.
– Po žalbi malih akcionara javno tužilaštvo u Zrenjaninu pokrenulo je istragu i dokazalo da je tadašnji direktor Jugoremedije, vršeći konverziju duga, proneverio 50 miliona dinara na štetu Jugoremedije a u korist Jake 80 – tvrdi Zdravko Deurić. Sve se dešava u periodu od 1. januara do 31. marta 2003. godine. Ipak, prošlo je mnogo vremena pre nego što su mali akcionari dokazali svoje većinsko vlasništvo nad Jugoremedijom.
Preduzeće Jugoremedija je u ozbiljnim rentabilitetnim i finansijskim problemima, upozorio je profesor Jovan Ranković još tokom protekle godine u svom izveštaju pripremljenom Savetu za borbu protiv korupcije. Jugoremedija AD posluje na granici rentabiliteta, s niskim koeficijentom obrtanja kapitala, a dugim vremenom vezivanja zaliha. Analizirajući poslovanje ove firme na osnovu objavljenog izveštaja i namere o dokapitalizaciji na skupštini akcionara održanoj septembra 2005. godine, profesor Ranković primećuje da je neto obrtni fond negativan i zaključuje da je korelacija između ročnosti delova imovine i dospelosti delova kapitala gotovo nikakva.
Postupak dokapitalizacija ocenjen je kao nepovoljan za opstanak zrenjaninske farmaceutske kuće, čije je sedište u 2005. godini preseljeno u Niš. Profesor Ranković ocenio je u tom momentu kao neophodnu odluku o sanaciji i poravnanju s poveriocima. Nagoveštena neophodnost sanacije, odnosno poravnanja, prema njegovom mišljenju, ističe na prvom mestu potrebu opsežne i seriozne finansijske analize. Tako bi se otvorili putevi sanacije preduzeća, odnosno njegovog vraćanja u zonu finansijske ravnoteže i normalne rentabilnosti. Ukoliko tražena sanacija ili poravnanje izostane, uslediće, ne zadugo, stečaj, upozoravao je Ranković.