„Ne mogu više…“, danas je jedna od najčešće izgovaranih rečenica. Ne treba se čuditi.
Poslednjih godinu dana smo svi mi, izloženi virusu korona, preispitivali svoje prioritete, suočili se sa neizvesnošću i podigli psihološke odbrane kako bismo se prilagodili novom.
Ipak, nije isto živeti na selu, pored Tise i u soliteru, na Novom Beogradu, sam/a ili sa nekim, imati decu, imati posao ili ga izgubiti, biti zdrav ili imati neku hroničnu bolest. A nije isto ni ako ste žena ili muškarac.
Prošle godine psihoterapeutima su se više javljali muškarci suočeni sa depresijom, neizvesnošću, strahom ili napadima besa kao posledicom 24/7 boravka sa porodicom u kući. Jedni su shvatili da je razvod rešenje, drugi da moraju da spasavaju brak, a treći da nemaju roditeljske veštine koje su mislili da imaju.
Žene su se javljale povodom napada panike, brige i straha za sebe i svoje bližnje i straha od bolesti. One su se evidentno iscrpele za ovih godinu dana, od standardnog seta nege i brige bolesnih u kući, preko pomoći deci u savladavanju školskog gradiva, do tradicionalnog besplatnog kućnog rada. Ovo opterećenje bilo je okidač i za anksiozno-depresivne reakcije, frustracije, izlive besa, prejedanje, poremećaje sna i slično.
Dva podatka iz prakse predstavljaju iznenađenje. Utisak je da svedočimo porastu broja parova koji zajednički traže pomoć. Drugi iznenađujući podatak jeste porast broja muških klijenata, i po prvi put očeva, koji traže pomoć za svoje adolescente.
Kod mladića i devojaka takođe su prisutni strahovi, anksioznost i zabrinutost, naročito za svoje roditelje i starije članove porodice. Za jedne korona ne postoji, idu na žurke, izlaze i ne vide u tome problem, a drugi su uplašeni i imaju napade panike. Svedočimo i alarmantnom broju samopovređivanja kod devojaka, kao i porastu (pokušaja) samoubistava među mladima.
Za razliku od mladih, stariji imaju izgrađene mehanizme adaptacije. Njih je najviše uznemirila činjenica da im deca i unuci ne mogu doći u posetu. U istraživanju OSCE iz maja 2020. naslovljenom Rodna analiza odgovora na kovid, autorke se osvrću i na žene starije od 65 godina: „Oslonjene na sebe, one često predstavljaju oslonac i za svoju višečlanu porodicu. I pored osećaja poniženja zbog zatvaranja na ceo dan, ove žene u rezervoarima svog iskustva nalaze snagu da prebrode krizu.“
Analizi treba dodati i činjenicu koja se odnosi na širi kontekst, a to je da su prosveta i zdravstvo sektori u kojima većinski rade žene. One, osim na poslu, i kod kuće imaju dodatne, tradicionalno ženske obaveze. Izostanak sistemske podrške za zaposlene u obrazovnom i zdravstvenom sistemu pogodio je više žene nego muškarce.
Ako se zapitamo kako dalje, prvi korak jeste – prepoznati šta osećamo. To je ključno. Obratiti pažnju na ono što nam prija i graditi prakse kojima ćemo sebe dovesti u stanje zdravije emocije. Raditi na tome da budemo dobro, čak i ako su ljudi i okolnosti oko nas loše, jer jedino tako možemo pomoći i sebi i drugima. Ako to ne umemo, trebalo bi da potražimo pomoć stručnjaka.
I da se svi, kao društvo, spremimo za sistemsku podršku onima koju su izgarali za nas u belim mantilima, u ratu sa koronom, jer posttraumatski stresni sindrom već pokazuje svoje zube.
Za početak, hitno bi trebalo osmisliti i sistemsku podršku za trenutno najugroženiju grupu u društvu – mlade, a među mladima najviše devojke.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
