Čuvena je rečenica Frensisa Skota Ficdžeralda da u životima Amerikanaca nema druge šanse. Ali izuzetna i, sigurna sam, još nezavršena karijera Hilari Klinton – od prve dame, senatora i predsedničkog kandidata do državnog sekretara u administraciji predsednika koji ju je na izborima porazio – dokazuje da Ficdžerald baš i nije bio u pravu.
Pošto je napustila dužnost u Stejt departmentu, naširoko se spekuliše da će Klintonova naslediti Baraka Obamu 2016. Ona ne samo da je imala drugu šansu, već i treću – a milioni Amerikanaca priželjkuju i četvrtu.
Četiri godine na položaju šefa diplomatije Sjedinjenih Država Klintonovoj su na međunarodnoj sceni zasluženo donele status ikone. Pred njenim očima, dva najduža rata u istoriji SAD privedena su kraju, američki savezi dobili su novu snagu, a mlade žene svuda su podstaknute da ostvare svoje snove – na univerzitetima, u biznisu ili politici. To je bilans koji Klintonovu svrstava među najznačajnije američke državne sekretare posle Drugog svetskog rata – Dina Ačesona, Henrija Kisindžera i Džejmsa Bejkera.
Usred dva rata i uspona Azije Klintonova se suočila sa tri velika zadatka sa kojim mora da se nosi svaki državni sekretar SAD: da adekvatno rukovodi problemima; da sačini održivu strategiju koja će dobiti podršku vlade i javnog mnjenja; i da se bavi rutinskim diplomatskim poslovima. Od pomoći joj je bilo veliko poverenje Obame, što je veoma značajno s obzirom da su bili rivali unutar Demokratske stranke na izborima 2008. Obamina odluka da je imenuje za državnog sekretara ima uporište kako u njegovoj pronicljivosti, tako i u karakteru Klintonove.
Prvi zadatak Klintonove kao državnog sekretara bio je da preoblikuje samu prirodu učešća SAD u globalnim poslovima. Politika unilateralnosti iz godina rata protiv terorizma otuđila je Ameriku od najbližih saveznika i nije uspela da stavi tačku na ratove u Iraku i Avganistanu niti da stvori strukturu mira u Aziji koja pokušava da se nosi sa novom moći i samopouzdanjem Kine.
Sa Klintonovom na čelu diplomatije Amerika je obnovila svoje saveze – u Evropi, na Bliskom istoku i u Aziji – a oni su istovremeno ključni princip i glavni operacionalni mehanizam njene spoljne politike. Ovo obnovljeno poverenje među saveznicima bilo je posebno važno u Aziji i na Bliskom istoku gde su SAD iskoristile svoju saradnju sa starim partnerima poput Turske, Japana i Južne Koreje i saveza na pomolu sa Indijom i Indonezijom da odbiju agresiju.
U stvari, američki spoljnopolitički „stožer na Pacifiku“ nije mogao biti uspostavljen bez prethodnog osveženja odnosa sa azijskim demokratijama. Ključno je bilo i to što je Klintonova želela da Kina bude deo rešenja, a ne prosto objekat koji će biti optuživan ili obuzdavan. Tako je Kina dobila mogućnost da sačuva svoje dostojanstvo i da u isto vreme prihvati inicijative kojima će biti integrisana u stabilni regionalni, a potom i globalni poredak (koji je prihvata kao integralnog igrača) dok god se pridržava multilateralnih pravila.
Naravno, nastojanja Klintonove da udahne novi život u američke saveze značila su da je obnova poverenja u SAD kao lidera najvažniji zadatak. U tome je uspela, a da pritom nije pokušavala da svaki međunarodni problem pretvori u vojni. Pristup Klintonove implicitno je podrazumevao da stvaranje uslova za snažnu saradnju traganje za trajnim mirom čini samoodrživim. Iznad svega, iako je naglašavala značaj saveznika, Klintonova nije izbegavala diplomatsko angažovanje sa protivnicima, mada nikada – naročito sa Iranom i Severnom Korejom – kao jednostavnu vežbu premošćavanja razlika.
Klintonova, koja je bila senator i bavila se politikom, razumela je da su pravi amanet državnika održive politike i institucije, a ne naslovi u novinama i popularnost u javnom mnjenju. Znala je da taj napor zahteva prihvatanje da se ciljevi ispunjavaju postepeno, koliko god to bilo nesavršeno. „Sadašnji izazov je da politiku vodimo kao umetnost pretvaranja onoga što izgleda kao nemoguće u moguće“, rekla je Klintonova jednom prilikom.
Konačno, ono što je manje primećivano ali se odnosi na dugoročni problem, jeste zalaganje Klintonove za rodnu ravnopravnost, koja je, ne samo u institucijama, bila posebno isticana u njenoj diplomatiji. Gde god da je putovala, govorila je o jednakim pravima. „U veoma mnogo slučajeva“, primetila je, „marš ka globalizaciji istovremeno je značio potiskivanje žena i devojaka. To se mora promeniti“. Hilari Klinton je pomogla da se učini pomak ka toj promeni, ne samo za žene poput nje i mene već, što je i važnije, za siromašne, potlačene i ućutkane žene sveta.
Autorka je bivša ministarka odbrane Japana i savetnica za nacionalnu bezbednost
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
