Doživotni zatvor za Radovana Karadžića, koji je imao ključnu ulogu u najstrašnijim zločinima

– Žalbeno veće smatra da kazna od 40 godina zatvora koju je izreklo Pretresno veće potcenjuje težinu Karadžićeve odgovornosti i njegovu ključnu ulogu u najstrašnijim zločinima počinjenim tokom čitavog perioda sukoba u BiH, koji su bili zapaženi po samim razmerama i sistematskoj okrutnosti, pročitao je predsedavajući sudija Vagn Pe Joensen odluku veća.

Naveo je i da su protivno mišljenje imali sudije Hose Rikardo de Prada i Ivo Nelson de Kaires Batista Rosa.

Kada je sudija Joensen rekao da se Pretresno veće slaže sa Tužilaštvom da kazna od 40 godina zatvora „neadekvatno odražava izuzetnu težinu Karadžićevih krivičnih dela, kao i njegovu centralnu i ključu ulogu u četiri udružena zločinačka poduhvata“, u sudnici se začuo uzvik „bravo“, a odmah nakon što je sudija Joensen rekao da je Karadžiću izrečena doživotna kazna zatvora, u sudnici se prolomio aplauz.

Karadžić je mirno primio presudu, skinuo naočare, spakovao slušalice i prekrstio ruke ispred sebe, a po njenom izricanju razgovarao sa svojim advokatima.

Izricanju presude u sudnici je prisustvovalo oko 60 predstavnika medija, diplomatskog kora i predstavnika udruženja žrtava iz Srebrenice, ali niko iz Karadžićeve porodice – ni brat Luka, ni ćerka Sonja, niti supruga LJiljana.

Prethodno je Žalbeno veće u potpunosti odbacilo svih 45 tačaka Karadžićeve žalbe, sa objašnjenjem da je neuverljivo i da nije dokazao da je Pretresno veće pogrešilo kada ga je osudilo na 40 godina zatvora. Objašnjeno je da Pretresno veće nije pogrešilo kada je utvrdilo da je Karadžić potpisao Naredbu broj sedam, kojom je naredio da se stvore uslovi besperspektivnosti i nesigurnosti za stanovnike Srebrenice.

Veće je kao neuverljivo odbacilo Karadžićevo objašnjenje da jeste potpisao odluku, ali da je prethodno nije pročitao i dodalo da je Karadžić imao nameru da prisili bosansko muslimansko stanovništvo da napusti Srebrenicu i da je „delio zajednički cilj da se prisilnim uklanjanjem bosanski Muslimani uklone iz Srebrenice“.

Karadžić je osim za genocid u Srebrenici, osuđen i za trogodišnje granatiranje Sarajeva i snajpersku kampanju, ali i za uzimanje oko 200 talaca vojnika Unprofora, kako bi sprečio dalje NATO bombardovanje položaja snaga bosanskih Srba.

Da li će Srbija uložiti zahtev da Karadžić i svi drugi osuđenici služe kaznu u Srbiji, još nije poznato, ali s obzirom na dobro poznat stav vrha Vučićevog režima da slavi i zastupa interese osuđenih ratnih zločinaca, verovatno će ovakav zvanični zahtev Mehanizmu iz Srbije uslediti ubrzo.

Žalbeno veće radilo je u sastavu: predsedavajući Vagn Pe Joensen, i sudije – Vilijam Husein Sekule, Hose Rikardo de Prada Solaesa, Gracijela Suzana Gati Santana i Ivo Nelson de Kaires Batista Rosa.

Za izricanje presude Karadžiću bilo je akreditovano više od 250 novinara. Jedna od neobičnosti praćenja izricanja presude bilo je to što nema direktnog TV prenosa izricanja presude, kao što je to ranije bila praksa, nego se slika sa suđenja pojavila sa 30 minuta zakašnjenja. Ta mera predostrožnosti je uvedena nakon što je u novembru 2017. jedan od osuđenih hrvatskih generala – Slobodan Praljak, ispio otrov u sudnici tokom čitanja pravosnažne presude i preminuo.

Odbrana optužuje Merona

Karadžićevog advokata Patrika Robinsona su, dok je davao izjavu za novinare, okružile majke Srebrenice, pokušavajući da ga ometu i dobacujući mu da „treba da ga je sramota što je branio Karadžića“. Robinson je rekao da je ovo simbolična presuda.

Prethodno je drugi Karadžićev advokat Goran Petronijević ljutito izjavio da je Žalbeno veće ignorisalo dokaze i da su ignorisali način na koji su objašnjeni ti dokazi. „To samo po sebi govori da ta presuda, kakva god da je, a čuli ste rezultat, predstavlja jedan politički a ne pravni akt i sada je već jasno da je sudija Teodor Meron, iako je izuzet iz ovog predmeta, doneo odluku.

Ovo je njegova odluka“, zaključio je Petronijević. On je istakao da je presuda „konačna, ali ne i pravosnažna“ i da će odbrana tražiti reviziju postupka, odnosno novo suđenje. Sudija Meron, donedavni predsednik Mehanizma, povukao se iz ovog predmeta krajem septembra 2018, nakon zahteva Karadžića da se udalji zbog utiska pristrasnosti.

Bramerc: Pravda može nadvladati zlo

Glavni tužilac Mehanizma Serž Bramerc rekao je da je Karadžić zloupotrebio vojnu i političku vlast, zajedno sa ostalim vojnim liderima, kako bi pokrenuo nezamislivu kampanju zločina.

„Karadžić je vodio kampanje masovnog etničkog čišćenja u kojem su milioni bili raseljeni, desetine hiljada je bilo ubijeno, a veliki broj običnih, nevinih ljudi podvrgnuto silovanju, mučenju, seksualnom ropstvu i drugim vidovima zlostavljanja. On je nadgledao više od tri godine dugu opsadu Sarajeva, šireći teror u gradu u cilju ostvarivanja svojih političkih ciljeva“, naveo je Bramerc i dodao da je Tužilaštvo zadovoljno presudom.

„Dosad je Karadžić nazivan herojem a od sada je ratni zločinac“, rekao je Bramerc i dodao da se nada da će kroz presudu Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću biti dokazana veza Srbije sa zločinima u BiH.

Incidenti zbog transparenta i srpske zastave

Pre izricanja presude, ispred zgrade Mehanizma okupilo se tridesetak predstavnika udruženja žrtava iz Srebrenice, kao i predstavnici udruženja logoraša BiH, a bilo je i transparenata poput „Karadžić – genocid, Adolf Hiltler – Holokaust“.

Bile su i porodice žrtava iz Podrinja, Kotor Varoši i drugih mesta. Upravo je zbog ovog transparenta izbio incident, jer su policajci zatražili da se transparent ukloni s obrazloženjem da isticanje Hitlerovog imena nije primereno. Natpis su postavili članovi Antidejton gripe iz BiH, a njihov predstavnik Mihad Aličković je rekao da su pokušali da podsete na razmere zločina i da nisu želeli da šalju neprimerene poruke. „To su istorijske činjenice“, rekao je Aličković, koji je upozoren da neće moći ući u sudnicu ukoliko ne ukloni transparent.

Još jedan incident desio se ispred zgrade suda, kada je nepoznati muškarac došao sa zastavom Srbije, a nakon negodovanja okupljenih, on je mesto događaja napustio uz poruku “da će se vratiti“.

To je javio reporter N1 televizije Zvonko Komšić koji se nalazi u Hagu. Muškarac je nosio i transparent na kojem je pisalo da je “Mehanizam politički sud“. Potom je nakon verbalnog sukoba s okupljenim građanima, on počeo da beži, s grupa ljudi krenula je prema njemu.

Optužnica i hapšenje

Optužnica protiv Karadžića je podignuta 25. jula 1995. godine. Uhapšen je 21. jula 2008. u Srbiji gde se godinama krio i radio pod imenom dr Dragan Dabić, radio je kao isceljitelj, doktor alternativne medicine. Izručen je Hagu devet ana kasnije. Suđenje je počelo 26. oktobra 2009. godine, a završne reči održane su krajem septembra 2014. godine.

Prvostepena presuda iz 2016. godine

Radovan Karadžić je u prvostepenoj presudi, izrečenoj u martu 2016. godine, osuđen na 40 godina zatvora za genocid u Srebrenici, za progon, istrebljivanje, ubistvo, deportaciju, nehumana dela (prisilno premeštanje), protivpravne napade na civile i uzimanje pripadnika UNPROFOR za taoce.

Proglašen je krivim za genocid u Srebrenici i višegodišnje terorisanje Sarajeva, kao i za uzimanje pripadnika UN za taoce, a sud u Hagu je utvrdio da nije bilo genocida u sedam opština – Bratuncu, Foči, Ključu, Prijedoru, Sanskom Mostu, Vlasenici i Zvorniku i oslobodio ga krivice za taj deo optužnice.

Kao dokaz saučesništva u genocidu u Srebrenici pročitana je Karadžićeva Naredba broj sedam, kojom je naredio da se stvore uslovi „besperspektivnosti i nesigurnosti za stanovnike Srebrenice“. Sudsko veće je navelo i da je ubijanje bilo sistematsko, a plan rukovodstva bosanskih Srba da se svi vojno sposobni muškarci eliminišu. Taj plan je na terenu nadgledao Glavni štab Vojske RS na čelu sa Ratkom Mladićem.

Haški tužioci zatražili su u završnim rečima na kraju suđenja da se Karadžić za njegovu presudnu ulogu u zločinima proglasi krivim i osudi na kaznu doživotnog zatvora. On je tražio oslobađajuću presudu.

Biografija Karadžića

Radovan Karadžić je rođen 19. juna 1945. u selu Petnica, opština Šavnik u Crnoj Gori.

NJegova porodica se pedesetih godina prošlog veka seli u Šavnik, a potom u Nikšić. Karadžić u Sarajevo odlazi 1960. gde upisuje srednju medicinsku školu. U Sarajevu je završio i medicinski fakultet. Bavio se i novinarstvom, bio je urednik studentskog lista „Ponoćnik“ i član Saveza komunista. Posle druge godine studija, 1967. oženio se koleginicom sa fakulteta – LJiljanom Zelen. Iste godine dobijaju ćerku Sonju, a šest godina kasnije i sina Aleksandra.

Karadžić se zaposlio u državnoj bolnici na Koševu u Sarajevu, bio je i psihijatar Fudbalskog kluba „Sarajevo“. Početkom osamdesetih seli se za Beograd i radi u Domu zdravlja na Voždovcu. Tada postaje i psiholog fudbalerima „Crvene zvezde“. Pod optužbom da se bavio finansijskim malverzacijama u vezi sa tzv. „zelenim planom“, Radovana hapse i odvode u sarajevski istražni zatvor početkom novembra 1984. U zatvoru se družio sa budućim haškim osuđenikom Momčilom Krajišnikom, koji je tada optužen za privredni kriminal u sarajevskom „Energoinvestu“. Prvostepenom presudom su osuđeni na po četiri godine zatvora, ali su drugostepenom oslobođeni, jer u međuvremenu njihov SDS, zajedno sa SDA i HDZ-om, pobeđuje na izborima. Karadžić je jedan od osnivača SDS-a, a predsednik stranke bio je od osnivanja 12. jula 1990. do 19. jula 1996. kada je na zahtev američke administracije i Ričarda Holbruka podnosi ostavku i povlači se iz javnog života.

Karadžić je bio predsednik Republike Srpske od 17. decembra 1992. godine do 19. jula 1996. godine, kada se poslednji put pojavio u javnosti. U ovom periodu Karadžić je obavljao i dužnost vrhovnog komandanta oružanih snaga RS-a.

Preuzeto sa slobodnaevropa.org