Četvrtak, 5. novembar: Čitavu noć proveo uz CNN, Tramp s velikom razlikom vodi u Pensilvaniji, ali Aleksandra Kostić me umiruje i kaže da na red tek dolaze gradovi i glasovi pristigli poštom.
Ona valjda zna, živi u Americi.
Ne može se to drugačije reći: čast je biti u ekipi filmskog festivala Slobodna zona.
Toliko posvećenih, nepretencioznih, vrednih i pametnih ljudi na malom prostoru… čista privilegija.
Ovde nema filmova koji se prave da bi zgrnuli novac, ovde svako ulaže sve što ima.
Izvlačim iz sećanja, bez nekog reda (osim, možda, po sledu upečatljivosti), slike iz prethodnih godina.
Prelepa argentinska režiserka s kojom, u beogradskom kafeu, uz mirišljavu dunju iz čokanja, ogovaramo muškarce i zaključujemo, oko pola četiri ujutro, da se ozbiljna veza može održati samo ako svako živi u svom stanu.
U drugom kafeu, uz mirišljavu krušku iz čokanja, urlamo od smeha dok Boris Buden priča doživljaje iz vojske u Beogradu.
Norveški režiser koji izgleda kao da je izašao iz Harija Potera, uz mirišljavu jabuku iz čokanja, komentariše ovdašnje prilike kao da je ovdašnji.
Viktor Ivančić ne priča puno i uz šljivu iz čokanja lepo se osmehuje i pažljivo sluša. Ekipa Lajbaha veoma je decentna i odvaljujemo se od smeha (iako nije smešno) dok pričaju kako je izgledao njihov put u Severnu Koreju.
U ledenom i prepunom holu Dvorane Kulturnog centra, u teškoj zimskoj odeći, razgovaramo dok nam iz usta izlazi para.
Ove godine Slobodnu zonu otvara, ponovo, Nik Kejv.
Obe projekciju su rasprodate. I da je sala u punom kapacitetu karte bi planule.
Petak, 6. novembar
Ne spavam drugu noć zaredom.
Trampova prednost u Pensilvaniji se topi, a u Džordžiji Bajden lagano napreduje. Arizona je dobijena. Lakše se diše.
U odnosu na budžete filmskih festivala sličnog gabarita novac kojim raspolaže Slobodna zona je smešan.
Za desetak godina koliko uređujem govorni program, nikada nijedan sagovornik nije odbio poziv.
Jurica Pavičić je, pre nekoliko godina, vozio čitavog dana iz Splita da bi stigao na razgovor.
Za to je dobio novac za benzin.
Ove godine je, zbog virusa, duplo teže nego inače.
Rodoljub Šabić, Robert Kozma i Vuk Cvijić bez oklevanja prihvataju da govore o španskom filmu Pad kralja Rodriga Sarogoyena.
Tema: korupcija.
U prvoj sceni filma ukazuju nam se razdragana grupa građana od čijih nam fizionomija odmah pripadne muka.
Zadovoljni su sobom, životom, društvom, visoki su oficiri vladajuće partije na važnim državnim funkcijama.
Već sutradan, međutim, jedna od tih fizionomija pada zbog korupcije, a onda kreće sve da se ruši, pacovi beže u panici, a zaklinjanje na vernost do groba, što smo videli u prvoj sceni, nekako više ne važi.
Jedan pacov, međutim, ne želi da padne sam i povlači sve za sobom.
Upoznajem Šabića i zapanjen sam njegovom energijom.
Jednako okretni i u jeziku i na terenu, moji sagovornici, oslanjajući se na motive filma i svoje bogato iskustvo, otkrivaju izvore i tokove korupcije u ovoj zemlji.
Zaključak: zemlja sa ovolikim stepenom korupcije koncentrisanim u vrhu vlasti nema nikakvu šansu.
Subota, 7. novembar
Bajden dostiže Trampa u Pensilvaniji i Džordžiji.
Svet dobija šansu da postane bolje mesto za život.
Današnji sagovornici Slobodne zone su Jovo Bakić i Igor Štiks, govorimo o filmu Lukasa Belvoa Ovo je naša zemlja.
Ekstremni desničari u Zapadnoj Evropi skinuli su čarape s lica, iz maskirnih uniformi uskočili u odela, duge cevi zamenili mikrofonima i više ne psuju kad su u javnosti, ali suština je ista: osvojiti vlast zahvaljujući demokratskim mehanizmima, a onda srušiti republiku i demokratiju i vladati do poslednje kapi tuđe krvi i do poslednjeg zdravog vlakna tuđih nerava.
Kako je, međutim, to moguće?, pitam odlične pozanavaoce evropske desnice i dobijam uverljiv odgovor: desnica se predstavlja kao zastupnik takozvanih običnih ljudi – kao što su to radili i Hitler i Musolini – a laži kojima se služe upakovane su u govor o patriotizmu, o ugroženosti nacije, upakovane su, dakle, u ono što običan svet želi da čuje i što veruje da razume.
Što će, na kraju, upravo običan svet da strada – desnicu nije briga. Fašiste, kako ubedljivo pokazuje film, nije briga ni za koga do za njih same.
A gde le tu levica – pitam sagovornike, jer u filmu desničari su izmanipulisali upravo mladu ženu snažnih levičarskih korena.
Levica se, kažu, izgubila u apstrakcijama i u tome što je, dezorijentisana, napustila svoj cilj: jednakost svih ljudi bez obzira na poreklo, veru, ili imovinsko stanje.
Hoće li se stvar popraviti – pitam.
Da, kažu, ako se dozovemo pameti i budemo hrabri.
Nedelja, 8. novembar
Bajden dobija.
„Tramp izgleda kao retardirani Milošević posle petog oktobra“, piše mi Aleksandra.
Nadam se, odgovaram joj, da će i Tramp, kad u januaru izgubi imunitet, dobiti odgovarajući smeštaj poput smeštaja koji je dobio Milošević u onoj holandskoj banji.
Danas razgovaram s Boženom Stojić i Mirkom Popovićem o dokumentarnom filmu Šuma Mikaele Kirst i Monike Lazurean-Gorgon.
Film je svojevrsni triler.
Grupa novinara ubacuje se u trgovinu drvetom i sledi tragove počev od nelegalne seče šuma u Rusiji, Kini, Peruu, Rumuniji, do odredišta u bogatim evropskim zemljama.
Kamere kriju u torbama, snimaji mobilnim telefonima, dovijaju se.
Nevinih nema.
Nestaju ogromne površine, što je moguće samo zbog srećne i čvrste sprege vlasti i drvne mafije.
U igri je ogroman novac, što podiže ulog.
U Rumuniji mafija spregnuta s vlašću ubija šest šumara.
U Rusiji čuvari su naoružani do zuba.
Moji mladi sagovornici mirno, precizno i kompetentno dijagnostifikuju problem, ukazuju na vinovnike samoubistvenog uništavanja prirode i zadržavaju se na slučaju Srbiji, a naročito gradova.
Seču drveća koju svako malo priređuje vlast u Beogradu Mirko naziva, nedvosmisleno, zločinom.
Božena skreće pažnju na uništavanje zelenih površina koje postaju plen grabljivaca (investitori) u sprezi s vlašću.
Hladni mač pohlepe, tako je naslovljen ovaj razgovor koji završavamo u ledenoj tišini.
Posle razgovora sedimo na Trgu republike, ispijamo kafu, kraj nas prilaze tri kratko ošišana mišićava momka u crnim majicama na kojima piše Levijatan.
Na povocima vode pse.
Prizor je jeziv.
Te pse oni huškaju na izbeglice.
Zasad.
Kada bi ih pustili na nas, u centru ovog devastiranog grada, prošli bismo kao ujak (ili ko već) Kim Džong Una: bili bismo raskomadani, a vlast bi, sutradan, izdala rutinsko saopštenje po kojem je protiv svakog oblika nasilja, ali i mi, mi raskomadani, krivi smo što smo doveli u pitanje njihovu mudrost, dobre namere i, uopšte, postignuća kojima nema ravnih u Evropi, svetu i Mlečnom putu, te smo, zapravo, i zaslužili da budemo raskomadani.
Bravo momci i bravo psi!
Ne osećam se bezbedno u svome gradu.
Izvesno je, međutim, da neću dopustiti strahu da ovlada mnome.
Ponedeljak, 9. novembar
Umetnost sećanja Jelene Radenović, film o spomeničkoj zaostavštini Titove Jugoslavije.
Šta je, od svega toga, preživelo? Spomenici su tu, barem oni koji nisu srušeni, ali šta oni znače nama, danas?
Olga Manojlović Pintar i režiserka govore ubedljivo, pametno, direktno.
Da spomenici revolucije nemaju jasnu umetničku vrednost, kaže Olga, ne bi preživeli.
Ideološki momenat zbog kojih oni nastaju više ne postoji, ali to što je, na umetničkoj ravni, iznedrio zreli jugoslovenski socijalizam, jedinstven je umetnički poduhvat koji i danas živi svojim punim životom.
Jelena ih, pak, poredi s nakaznim spomenicima (neukusu) koji, u svoj svojoj umetničkoj besmislenosti i ideološkoj potuljenosti, niču po zemlji, naročito Beogradu.
U publici je Slobodan Dragović, veliki arhitekta.
Uzbuđen filmom govori lepo i o ideološkoj i o umetničkoj nosivosti spomenika.
Sala nije puna, ali atmosfera je gusta.
Zona je čudo, mislim dok izlazim iz sale.
Utorak, 10. novembar
Kuća. Dragi dnevniče, nemam ti šta reći, isceđen sam.
Sreda, 11. novembar
Krećem na posao, već sam na vratima, zvoni telefon, razdragano-ironični glas čestita mi praznik.
Neka slava – pitam ateistički naivno dok (trapavo) vezujem, pertle.
„Ma jok“, kaže razdragani glas, „državni praznik“. Stvarno?, odgovaram, i prestajem da petljam oko pertli.
A čije države – pitam. „Pa tvoje, idiote“, odgovara glas ne smanjujući intenzitet razdraganosti.
Osećam kako i mene obuzima razdraganost, odustajem od pertli i krećem da slavim.
Autor je filozof, urednik govornog programa Slobodne zone
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
