Foto: Ana Milošević-Mnogo volim svoj posao, da se ponovo rodim, opet bih izabrala da budem lekar – kaže doktorka Brankica Savić koju je epidemija virusa korona sa mesta izabranog lekara dovela na poziciju koordinatorke Kovid ambulate u Užicu.
Doktorka Brankica prve pacijente pregledala je pre 22 godine, kada je počela da radi kao izabrani lekar u užičkom Domu zdravlja.
-Mi smo ta generacija koja je počela da radi posle bombardovanja. Naviknuti smo na mnogo posla. Imala sam 25 godina, a pregledali smo po 100 do 120 pacijenata dnevno. Očigledno je istinito da „kako te kolevka zaljulja, tako te motika zakopa“, kaže ova lekarka aludirajući na vreme epidemije koje svi zajedno proživljavamo dve decenije kasnije.
-Dete sam radnika i naučila sam da cenim posao. Niko ovde nije došao zato što je besan. Mnogo je važna ljudskost u odnosu sa pacijentima, ističe i dodaje da su red i poštovanje pravila izuzetno važni.
-Ljudi vole kada se zna red, ko je kada došao, gde treba da sačeka, kome da se obrati. Koliko je to važno pacijentima, toliko je i nama. Trebalo nam je vremena da se izborimo sa svim nepoznanicama, ali sada smo tim koji ne žuri kući posle prve smene.
Prva smena u užičkoj Kovid ambulanti završava se kuvanjem kafe, koja se brzo ispija sa timom koji preuzima posao.
-Proćaskamo pet minuta, razmenimo iskustva i onda idemo dalje. To je jako važno, jer jedan čovek ništa ne može sam. Suština dobrog rada je dobar tim, a mi to imamo, naglašava doktorka Brankica, ali i napominje da u timu mora postojati neko ko organizuje i vodi.
-Autoritet se stiče radom. Nije mi problem da preuzmem posao medicinske sestre ili spremačice, ako to nema ko da uradi. Samo je važno da sve funkcioniše. Ljudi sa kojima radim to znaju, pa se i sami tako ponašaju.
Zaista, ceo tim u smeni sa dr Brankicom Savić ističe da mnogo voli svoj posao i da u dobroj atmosferi, koju se trude da održe, nije teško raditi.
Uvek u istoj ekipi i smeni, sa dr Brankicom je dr Mira Jelisavčić, koja objašnjava kako ta saradnja izgleda rečima: „Red, rad i disciplina!“
Nervoza je sastavni deo dana i lekara i pacijenata, a najčešće je stvaraju situacije u kojima se nešto mora uraditi, a nema sa čim, niti sa kim.
-To su teške situacije, ali prevazilazimo ih. Osim toga, iako ja nemam društvene mreže i uopšte me ne pogađa šta se tamo piše, ostale ume da zaboli neopravdana kritika. Ne bi trebalo, jer važno je da svako od nas zna da je dao sve od sebe, ističe i dodaje da su ljudi jako zahvalni na pomoći, iako ima i pacijenata koji „kao da su došli sa namerom da naprave problem“.
-To je rešivo. Osim toga, čim osetim da se nerviram, znam da je vreme da napravim pauzu. Kažu mi da nikada nisam ljuta. Ko me je video kakva sam kada jesam, ne želi da se to ponovi, priča kroz smeh koordinatorka užičke Kovid ambulante.
Raduje se što će se, jednom kada epidemija prođe, vratiti svom omiljenom poslu na mestu izabranog lekara.
-Kao mlad lekar imala sam ponude da budem ginekolog, plastični hirurg, ali sam uvek volela porodičnu medicinu. Nekada je bilo govora da će ona zaživeti u pravom smislu i to bi zaista bilo lepo.
Do tada, kaže, nema vremena za strah, koji može biti jako opasan kada je reč o bilo kojoj bolesti.
-Ne plašim se za sebe niti za svoju porodicu. Poštujemo mere, pazimo kako se ponašamo. Niko od nas ne živi u vili od 1.000 kvadrata, pa da svako ima svoj sprat. Moramo biti rasterećeni, da bismo mogli da funkcionišemo, savetuje iskusna lekarka, koju najviše pogađaju teške ljudske sudbine, kojima svedoči.
– Mi smo jako socijalna država. Dolaze nam bolesi, stari, sami, ostavljeni nikome, iz Kršanja ili Ravanjskog Polja. Sede, čekaju, vidiš da su tužni, a ne možeš ništa, emotivna je dr Brankica.
-Kada baki sa maramom na glavi priđeš i pomiluješ je po kosi, ona zaboravi zašto je došla. Meni je to refleks, posle koga svaki put uvidim koliko je taj ljudski odnos važan, objašnjava i ističe da svaku poteškoću prevazilazi zahvaljujući velikoj ljubavi prema poslu koji je izabrala.
-Bilo je dana kada na kraju smene osećam da ne mogu da se oslonim na stopala, ali to prođe i sutradan radimo sve ispočetka. Valjda nećemo još dugo tako, nada se ova užička lekarka.
Smeh kao lek
Zamor je ponekad evidentan, pa se dešava da lekari i sestre pred kraj smene po ordinacijama traže naočare koje su im već na očima ili ime pacijenta u imeniku svog telefona.
-Svaki smeh je dragocen, a ima ga. Drugačije ne bismo mogli, ipak sve ovo traje dve godine – kaže dr Brankica.Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
