Dr Eliana Garalejić: Neplodnost sve češća, ali retko neizlečiva

Šta je veći mit kada govorimo o neplodnosti – da je neizlečiva ili da „ne može nama da se desi“?

Neplodnost može svima da se desi, a izuzetno retko je neizlečiva. Medicina je toliko napredovala da se danas rešavaju slučajevi koji su pre par desetina godina bili apsolutno neizlečivi. Naravno, nismo u stanju da potpuno kontrolišemo i upravljamo prirodom. Zato je najvažnije zapamtiti: počnite mladi da pravite decu i onda će doktori imati mnogo više mogućnosti, a i vremena, da vam pomognu.

Šta je u startu potrebno posebno naglasiti kada se govori o problemima sa začećem? 

Veoma je važno da parovi budu svesni činjenice da uspeh u karijeri i obezbeđivanje materijalnih dobara mogu uvek da sačekaju i da za to nikada nije kasno. Nažalost, ostvarivanje potomstva kao iskonski cilj i najveće zadovoljstvo ljudi može ozbiljno da bude dovedeno u pitanje njegovim odlaganjem. Žene bi trebalo da rađaju u mlađim godinama. Žene i muškarci mogu da se osećaju potpuno zdravi, a da istovremeno imaju velike probleme zbog kojih ne mogu da postanu roditelji, a koji se mogu otkriti samo pregledima.

Stoga je potrebno da se par obrati ginekologu koji se posebno bavi lečenjem steriliteta i to već nakon prve godine zajedničkog života, ukoliko nije došlo do trudnoće, a posle šest meseci zajedničkog života ukoliko žena ima više od 35 godina.  Ukoliko postoji problem zatrudnjivanja, opet napominjemo, izuzetno je važno da se jave doktorima koji se bave ovom problematikom. Potrebno je da budu uporni, da ih eventualni neuspesi ne pokolebaju u veri da je to moguće postići. Vazno je istaći da upornost i pravi izbor dovode do cilja.

Koje uzroke ovog problema najčešće prepoznajete u praksi?  

Najčešći uzroci infertiliteta su poremećaji ovulacije, bolesti jajovoda, endometrioza, uz sve češći muški infertilitet.

Postoje li slučajevi kada ne postoji medicinski razlog da žena ne može da ostane u drugom stanju, a trudnoća se ipak ne dešava? 

Oko 17 odsto parova kojima se radi vantelesna oplodnja su parovi sa neobjašnjenim uzrokom steriliteta. Zapravo, to su parovi kod kojih posle svih detaljnih ispitivanja oba partnera nismo u mogućnosti da pronađemo uzrok steriliteta. Da li su u pitanju psihološki problemi koji su dovodili do izostanka trudnoće ili su to neki uzroci za koje današnja medicina jos uvek ne zna, nije nam poznato. Ti parovi imaju velike šanse da ostvare trudnoću vantelesnom oplodnjom.

Ranije se problem sa plodnošću po pravilu vezivao za ženu, a danas je u čak 40 odsto slučajeva zastupljen infertilitet kod muškaraca. Šta se promenilo?

Prisutna sve veća zastupljenost muškaraca sa problemom infertiliteta se objašnjava, s jedne strane, otkrivanjem većeg broja muškaraca sa lošim spermogramom, jer se danas redovno i obavezno pregledaju svi muškarci kada se par sa sterilitetom javi lekaru. S druge strane, postoji i realno povećanje broja muškaraca sa problemom steriliteta.

Uzroci lošeg spermograma mogu biti urođeni ili stečeni. Mogu biti posledica hormonskih poremećaja, posledica zapaljenskih procesa, mogu biti u sklopu nekih sistemskih bolesti. Na spermogram negativno utiču i prekomerna telesna težina muškarca, smanjena fizicka aktivnost, pušenje, konzumiranje alkohola, izloženost toksinima, traumama (profesionalni vozači), izloženost stresu, neuredan život. Značajno je istaci  da je u procesu vantelesne oplodnje, ukoliko je muški partner gojazan, smanjen procenat postignutih trudnoća, kao i da je povećan procenat pobačaja.

Postoji li nešto što možemo preventivno i relativno „lako“ da promenimo u svakodnevnom životu, a bilo bi korisno za ostvarivanje potomstva? 

Važno je da budemo svesni da životni stil utiče i na opšte zdravlje i na mogućnost začeća. Za zdrav život se savetuje mediteranski način ishrane (biljna ulja, voće, povrće, riba i  morski plodovi), umerena fizička aktivnost, održavanje normalne telesne težine, izbegavanje alkohola, apstinencija od pušenja i izlaganja hemijskim toksičnim materijama. Regularni pregledi kod ginekologa su veoma važni za prevenciju mnogobrojnih oboljenja, a svakako i zgodna prilika da se žene posavetuju o svojim dilemama i željama vezanim za potomstvo.

Borba za roditeljtsvo je najčešće teška i dugotrajna. U kojim trenucima najčešće primetite da par gubi nadu i želi da odustane i šta im tada kažete?  

Od samog početka, tj. od prvog susreta s parom koji ima problem sa plodnošću, veoma je značajna kontinuirana psihološka potpora oba partnera, kao i savetovanje o životnim navikama. Gojaznost, pušenje, konzumiranje alkohola, neuredno spavanje veoma štetno utiču na sterilitet i drastično smanjuju šanse za uspeh lečenja. Za ishod lečenja steriliteta je od velike važnosti da par ima potpuno poverenje u svog lekara, da budu istrajni u lečenju, da slušaju savete i da ne gube nadu u željeni ishod.

Parovi moraju da budu svesni činjenice da je ponekad potrebno da se uradi više pokušaja procedura vantelesne oplodnje da bi se došlo do trudnoće. Neuspesi vantelesne oplodnje zahtevaju dodatna ispitivanja samo ukoliko ih doktor predloži i svakako ne bi trebalo da kod pacijenata stvaraju sumnju u konačan uspeh.  Nije korisno da se prave pauze između procedura duže od savetovanih od strane doktora, jer uvek treba imati u vidu činjenicu da žena svojim starenjem ima sve manji i broj i kvalitet jajnih ćelija koji su presudni za uspeh.

Pitanje doniranja jajnih ćelija i spermatozoida je velika tema, a u javnosti se ponovo pokrenula nakon što je nedavno odlučeno da će parovima u Srbiji o trošku države biti omogućena vantelesna oplodnja doniranim ćelijama, uvezenim iz inostranstva. Kolika je potreba za time, odnosno koliko je parova ili pojedinaca u Srbiji kojima je to jedina opcija? 

Nažalost veoma velikom broju parova jedini vid lečenja je vantelesna oplodnja sa doniranim ćelijama. Poznato je da uspeh vantelesne oplodnje najviše zavisi od starosti žene i da što je žena starija, to je procenat uspeha manji, a njegov pad je drastičan posle 40 godine života. Sve je veći broj žena koje se zbog životnih okolnosti nisu ostvarile kao majke, pa počinju veoma kasno sa pokušajima ostvarivanja materinstva i velika većina se posle izvesnog vremena suoči sa problemom steriliteta. Posle izvesnog broja vantelesnih oplodnji ili možda i pre prvog pokušaja, ukoliko doktor utvrdi da se radi o pacijentkinjama koje više nemaju folikule i samim tim šansu da se dobiju jajne ćelije, savetuju se pacijentkinje da rade proces sa doniranim ćelijama.

Takođe, danas je sve veći broj žena koje su bez partnera, a žele da postanu majke, pa da bi ostale trudne moraju da rade proces vantelesne oplodnje sa doniranom spermom. Moderan, brzi način života koji nameće ženi potrebu da završi školu, da se profesionalno dokaže, nedostatak slobodnog vremena, brži tempo života ih neosetno i neprimetno dovede u situaciju da se sa 40-ak godina nađu bez životnog partnera i tada shvate da će ih dalje odlaganje ostajanja u drugom stanju dovesti u situaciju da zbog starosti i sledstvenog nedostatka jajnih ćelija neće moći da ostanu u drugom stanju, pa su u situaciji da im treba donor spermatozoida. Donori spermtozoida, takođe, trebaju i zenama koje su u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, a čiji parner nema spermatozoide.

U poslednjih desetak godina je nagli porast mladih žena koje imaju izuzetno smanjenu rezervu jajnih ćelija u jajnicima. Takođe, i u toj grupi pacijentkinja kad dođe do iscrpljenja jajnika, bez obzira što su jako mlade, jedini način za ostvarivanje materinstva je vantelesna oplodnja sa doniranim jajnim ćelijama. Zato je koristan savet, da se i mlade žene bez vidljivih problema, povremeno jave ginekolozima koji se bave lečenjem steriliteta kako bi posle ultrazvučnog pregleda procenili njihov reproduktivni potencijal.

Da li očekujete da će pokretanje procesa vantelesne oplodnje uz pomoć doniranih ćelija iz inostranstva pokrenuti rad domaće banke reproduktivnih ćelija? 

Nadam se da će informisanost ljudi o velikoj potrebi za reproduktivnim ćelijama i svest o tome da je lepo učiniti dobro delo, usrećiti nekoga i pomoći mu, ukoliko smo u mogućnosti, dovesti do toga da će domaće banke imati reproduktivne ćelije naših ljudi. U mnogobrojnim razgovorima sa pacijentima kojima su potrebne donorske ćelije, oni veoma često izražavaju žaljenje što donorske ćelije nisu ćelije od ljudi sa naših prostora, a ima čak i onih koji kažu da će raditi proces vantelesne oplodnje samo ukoliko su domaći donori.

Zašto je doniranje jajnih ćelija i spermatozoida tabu tema, a zašto ne bi trebalo da bude?

Nažalost, ljudi nisu dovoljno obavešteni ni o proceduri, ni o svrsi doniranja jajnih ćelija, odnosno spermatozoida, stoga neki ljudi nisu motivisani, a neki su možda i uplašeni od same procedure ili ishoda. Doniranje predstavlja visoko human čin kojim pomažemo pacijentima koji nemaju dece, i kojima je donacija jedini način lečenja steriliteta, da se ostvare kao roditelji.  Donori su anonimni, tako da  nikada ni deca, ni budući roditelji neće moći da saznaju identitet donora, kao što ni donor nikada neće moći da sazna da li su i kod koga donirane jajne ćelije ili spermatozoidi pomogli da se stvori novo biće. Plemeniti cilj doniranja reproduktivnih ćelija bi trebalo da motiviše mlade ljude da se jave  lekarima koji se bave lečenjem streriliteta da bi ih oni uputili u medicinsku proceduru donacije jajnih ćelija i/ili spermatozoida u našoj nacionalnoj banci.

Vi ste svoju karijeru posvetili upravo tome da rešavate probleme sa začećem. Zašto ste se odlučili upravo za reproduktivnu medicinu?

Potomstvo predstavljajući produžetak nas samih, čini nas besmrtnim. Značaj potomstva je duboko ukorenjen u ljudskoj psihi i ljudskoj kulturi, tako da nesposobnost dobijanja potomstva kod ljudi dovodi do velikih psihičkih problema, do krize identiteta, osećaja gubitka ostvarenja životnog cilja i životnog sna, osećaja beskonačne tuge i dubokog nezadovoljstva. Pacijenti sa problemom infertiliteta često osećaju bes ili depresiju, jer ne mogu da predvide i kontrolišu ishod lečenja. Za razliku od nekih drugih životnih kriza, problem infertiliteta je najčešće dugotrajan i može trajati nedeljama, mesecima, godinama.

Svaki par koji ima problem steriliteta je jedinstven i različit od drugih parova, po kombinaciji uzroka steriliteta, psihičkom statusu, pristupu lečenju, volji i energiji. Upravo ta razlika čini da je neophodan individualni pristup – i u lečenju, i u komunikaciji. To je zahtevan zadatak koji od lekara traži ogromno znanje, empatiju, strpljenje, ogromnu energiju i spremnost da se izbori sa ponovljenim neuspesima, da pruži psihološku podršku pacijentima i da im pomogne da zajedno nastave da idu dalje dok ne postignu uspeh.

Reproduktivna medicina zahteva znanje iz mnogih oblasti medicine i ginekologije, ovladavanje veštine hirurgije, ultrazvučnih pregleda, endokrinologije, farmakologije, itd. Upravo kompleksnost lečenja čini ovaj posao izazovnim, a sreća para kada postigne svoj cilj neiscrpnu satisfakciju i podstrek u daljem radu.

Radili ste i školovali ste se svuda po svetu, u nekim od najprestižnijih škola i bolnica. Šta je primer dobre prakse koji smo mi danas usvojili i ono po čemu „pariramo“ svetskim doktorima?

Medicina je veoma egzaktna nauka u kojoj doktori mogu da budu vrhunski i imaju puno uspeha u lečenju samo ukoliko oplemene svoj posao empatijom prema pacijentima. Lekarski poziv zahteva požrtvovanje, znanje, stalno učenje i usavršavanje, poštovanje doktrine i hijerarhije u radu, konzilijaran rad i diskutovanje sa kolegama uz odsustvo sujete i nestrpljenja. Poslednjih godina, napredak u lečenju umnogome je neraskidivo povezan i direktno zavisi od napretka tehnologije koja je skupa i koja zahteva dodatnu edukaciju. Mi imamo zaista dosta vrhunskih doktora iz velikog broja oblasti medicine, a ono što izdvaja neke naše doktore od doktora iz inostranstva je mogućnost brzog prilagođavanja na neplanirane novonastale uslove, kao i moć improvizacije, naravno u dozvoljenim granicama, koju smo bili prinuđeni da razvijemo zbog teških uslova i perioda kroz koje smo prošli.

Reproduktivna medicina je oblast koja se stalno razvija, a slučajevi na koje se nailazi mogu biti najrazličitiji. Postoje li neki primeri iz vaše dugogodišnje prakse koji su pokazali da je nemoguće ipak moguće?

Ima puno primera kada sam u slučajevima koji su bili izuzetno teški, kompleksni i činili se da imaju veoma malo šanse da uspeju, na kraju ipak završavali uspehom. Zajednička u svim slučajevima je bila velika vera pacijentkinja u uspeh, njihova bezgranična pozitivna energija, upornost i odlučnost da im ništa nije teško da bi došli do cilja. Bilo je teških slučajeva kad sam kod mladih žena, koje su imale izuzetno malu rezervu jajnih ćelija u jajnicima, hormonski skoro nemerljivu, mesecima bez bilo kakve aktivnosti u jajnicima, čekala i po osam do 10 meseci da se u ciklusu pojavi prvi folikul. Zatim sam stimulisala njegov rast lekovima, aspiracijom dobila jajnu ćeliju, potom u laboratoriji dobijeni embrion ubacila u matericu i došlo je do trudnoće, a potom i porođaja. Strpljenje i upornost su se isplatile.

Opisaću i jedan specifičan i redak slučaj koji je publikovan u inostranom časopisu i bio jedan od najčitanijih u tom periodu. Radila sam vantelesnu oplodnju kod pacijentkinje koja se rodila sa urođenom anomalijom, to jest sa crevima koja su bila zatvorena na svom kraju i koja je kao beba imala nekoliko operacija u trbuhu. Imala je veliki broj ožiljaka na stomaku, a u trbuhu veliki broj priraslica i izmenjenu anatomiju genitalnih organa. Uprkos delikatnoj problematici i mogućim rizicima, prvi pokušaj vantelesne oplodnje uspešno se završio trudnoćom, a potom i uspešnim carskim rezom.

Koji slučaj vam je ostao u sećanju ili je na neki način obeležio vašu karijeru?

Kao mlad ginekolog, od početka svoje ginekolške karijere sam se bavila sterilitetom. Slučaj koji ću opisati sigurno nje bio najteži slučaj u mojoj karijeri, svakako ne ni medicinski gledano najinteresantniji, ali je bio moj prvi slučaj izlečenog steriliteta i to sticajem okolnosti posle operacije endometrioze. Trudnoća koju sam vodila, kao i porođaj, protekli su bez ikakvih problema. E, upravo taj uspeh, moj prvi uspeh, prvo saopštenje ženi da je ostala trudna, a potom i plač te bebe na porođaju su učvrstili moju želju da nastavim da se bavim lečenjem steriliteta. Plač beba je taj koji daje smisao svom uloženom trudu na fakultetu, specijalizaciji, svim godinama učenja, svim pregledima, razgovorima, operacijama, hrabrenjima i nadanjima.

* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Medijska podrška borbi za roditeljstvo” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.