Dragan Bjelogrlić: Šmeker na strani slobode

Bjela je stigao ozaren, i onim svojim šmekerskim osmehom i predusretljivošću razoružao gotovo celu ekipu toliko da su oni koji su pre njegovog dolaska glumili novinarske zvezde prilazili glumcu prvi, zahvaljivali mu se što je za njih odvojio dragoceno vreme, pa tek onda postavljali pitanja.

Cela situacija je delovala kao holivudski kliše samo u srpskoj varijanti, ali je bila i jasno poučna, makar u tome ko je tu u stvari prava zvezda. Bjela, međutim, nije jedan od ovogodišnjih laureata Povelje Prijatelj Danasa zbog toga, nego zbog svega ostalog.

Ovo počasno priznanje dodeljujemo pojedincima za trajnu saradnju s našim listom i zajedničku privrženost idealima istine, slobode, napretka i demokratije. Bjela je ove ideale sledio baveći se umetnošću – glumom, režijom, poslom scenariste i produkcijom, a u svemu tome je postao uspešan, prema vlastitim rečima, zato što mu je od sigurnog posla i uhlebljenja u nekom od pozorišta bilo bitnije da sam kreira projekte koji ga zanimaju i zato što se nije plašio da rizikuje.

Tvrdi da je na strani onih koji izaberu teži put, zato što su postignuća ostvarena na taj način mnogo slađa. Mnogi misle da se Bjela tek kao zreo glumac osmelio da se upusti u samostalne projekte, mada je on tu sklonost pokazao još kao student kada je sa svojom generacijom osnovao pozorišnu trupu „Pleksus Boris Pilnjak“ koja je iznedrila kultnu i polemičnu predstavu „Klasni neprijatelj“.

„Intuitivno sam davao još tada prednost onome što sam sa svojim prijateljima kreiram nego pravljenju glumačke karijere u institucionalnom teatru“, ispričao je jednom Bjela mladima i dodao da su mu uvek bili draži projekti koji nastaju ni iz čega. „Ako na takvom putu uspete, osećaćete se mnogo slobodnije, a mislim da je želja svakog umetnika da bude slobodan.“

Druga lomna tačka u Bjelinoj karijeri je bio odlazak 90-ih u Ameriku, gde se upoznao s pojmom „čovek firma“ , pa je, umesto da se tamo muči oko toga, stečena iskustva primenio ovde. Kad se vratio, prvi produkcioni projekat je napravio s glumcem Nikolom Kojom s hit predstavom „Moja draga“, a iz te saradnje je dalje iznikao i kultni film „Lepa sela lepo gore“. Bjela se od tada sve više pojavljuje u gotovo svim kreativnim disciplinama filmske umetnosti i ulazi u sve hrabrije projekte. S „Montevideom“ je dokazao da je uspešan i kao reditelj, da se ovde da napraviti dobar film o pobednicima, a ne samo o luzerima.

Ovaj projekat je važan i po tome jer je njime inaugurisao čitavu generaciju mladih i talentovanih glumaca. Bjela je jedan od glavnih krivaca generacijske serije „Vratiće se rode“ koja se pak bavi gubitnicima, ali na duhovit način i s optimističkom završnicom.

Sa serijom „Senke nad Balkanom“ je napravio žanrovsku revoluciju u domaćoj kinematografiji i pokazao kako se ozbiljno radi epoha. Bez razloga se plašio da će ga uloga Bobe u „Boljem životu“ učiniti fah glumcem jer je pokazao da je dorastao najrazličitijim glumačkim zadacima. Bjela se nikad nije libio da kaže svoj politički stav koji je uvek bio na strani slobode, a umeo je i mudro da zapazi da su građani Srbije skloni otporu prema promenama i da ne menjaju ni nameštaj, a kamoli politički sistem za koji znaju da ne valja.

Osim za umetnost Bjela je nadaren i za matematiku. U školi je pobeđivao na republičkim takmičenjima iz ovog predmeta, a vrstan je bio i kao plivač kraula. Beograd mu je uvek inspiracija i veruje da može bolje iako je primetio da se godinama unazad prilično poseljačio. Voli sportske automobile i brižljivo čuva privatnost svoje porodice – decu Minu i Alekseja i suprugu Maju.