Dragan Bjelogrlić, foto: Amir Hamzagic/ATAImages.Posle tri godine i dva meseca medijske tiranije, u kojoj sam već prvog dana, od svih državnih medija, predstavnika vlasti pa i samog predsednika države, proglašen krivim, došao je trenutak da se o mojoj eventualnoj krivici izjasni, jedina merodavna institucija. Sud Republike Srbije.
Ja sam čovek koji veruje u pravdu. I Božiju, i ljudsku. Što pravde manje ima, u njenu neophodnost, verujem više. Sa tom verom kročio sam u ovu sudnicu. Sa tom verom stojim i sada ovde.
Iako od početka znam, kao što i svi u ovoj sudnici, a verovatno i u celoj Srbiji, od početka znaju, da je kojim slučajem bilo obrnuto, i da je Antonijević uradio meni isto ono što sam ja njemu uradio te noći u Nišu, ovakav sudski postupak se nikad ne bi desio. (Pitanje je da li bi bilo i prekršajnog postupka).
Dva minuta
Iako smo od prvog dana suđenja bili suočeni sa nekompletnim video materijalom iz hotela Ambasador u Nišu. Falila su dva minuta i nije dostavljen snimak sa jedne od četiri kamere. Interesantno je da su falila baš ona dva minuta kada je sukob započeo i kada mi je oštećeni prvi put dobacio. Zaista je teško poverovati da od četiri sata kontinuiranog video materijala, slučajno fale baš ta dva minuta. I to na obe kamere. Baš samo ta dva minuta. Ja sam ta dva minuta imao prilike da vidim u istražnom postupku u Nišu.
Zašto i kako nedostaju ta dva minuta, nikada, niko nije objasnio. Na insistiranje mojih advokata da se dovedu profesionalni veštaci koji bi mogli da ukažu na to da je materijal „isečen“, odnosno izbačen iz celine, sud na žalost nije pristao. Snimak sa kamere četiri, sa koje se najbolje mogao videti sukob, priroda udaraca, kretanje i postupci aktera, nikada nije dostavljen, sa bizarnim objašnjenjem da materijal nije sačuvan.
Uprkos svemu tome nastavio sam da verujem da je pravda moguća i sa velikim poštovanjem prema instituciji ovog suda sam učestvovao u sudskom procesu.
Poštovani sude, te noći u Nišu ja sam pogrešio. Branio sam svoju čast na pogrešan način. To sam već rekao u ovoj sudnicia i više puta javno. Pogrešio jesam ali nasilnik nisam. Imam 61 godinu, javnost me poznaje više od 45 godina, i za sve te godine nisam uradio nikakav nasilnički postupak, niti sam u javnosti doživljavan kao čovek sklon nasilju, već upravo suprotno.
Zaista je teško poverovati da u jednoj noći u svojoj 58 godini postanem nasilnik. U ovoj sudnici je za tri godine suđenja iznesen veliki broj dokaza i činjenica da je to upravo tako i da se cela ova stvar moga završiti za jednim šamarom, da oštećeni nije dohvatio čašu sa kojom je pokušao da me povredi a kasnije me napao i oborio na pod.
Sada je došao trenutak da donesete presudu
Sada je došao trenutak da donesete presudu. Stojim ovde sa uverenjem da ćete i pored svih anomalija, pritisaka i vrlo neuobičajenih stvari koje su pratile ovaj slučaj, doneti pravednu presudu. U svakom slučaju, kakvu god presudu da donesete ja sam spreman da sa njom živim.
Ovaj slučaj je od obične „kafanske tuče“ prerastao u inscenirani spektakl, koji je trebalo da diskredituje mene, moju profesionalnu karijeru a ponajviše moj društveni angažman. Zato ova presuda neće biti samo presuda meni, već će poslati i poruku u kakvom društvu želimo da živimo. Jer kako kaže Ivo Andrić:
„Ako hoćeš da znaš kakva je neka država i njena uprava i kakvu budućnost ima, gledaj da saznaš koliko u toj zemlji ima čestitih i nevinih ljudi po zatvorima a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To će ti najbolje kazati.“
Sa verom u pravdu, završavam svoju reč.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
