INTERVJU Dragan Milić o listama čekanja: Izgubili smo dušu, profesiju, nismo više lekari nego advokati

Komentarišući činjenicu da duge liste čekanja, na kojima je oko 70.000 ljudi, postoje već decenijama unazad, on ocenjuje:

– To je najveća bruka i samota ove vlasti. I ne samo ove, nego i prethodne. Zanimljivo je da taj problem nije postojao u staroj Jugoslaviji u kojoj je bilo mnogo više ljudi. Imam dovoljan broj godina da sam mogao da vidim jednu drugu državu, u kojoj nije bilo listi čekanja, u kojoj je sirotinja imala pravo na lečenje isto kao i bogati. I jedni i drugi su dobijali istu uslugu. I to sam dobro znao jer je moj otac bio lekar, ortoped, više decenija, i jedini u Prokuplju. U Jugoslaviji niko nije čekao za bilo koju operaciju. Bio je dovoljno dobar zdravstveni sistem u toj zemlji, koja, s druge strane, nije bila idealna.

Uporedite sadašnji sistem sa tim jugoslovenskim?

– Sada zaista imamo jedan neverovatan sistem koji je sam sebi dovoljan, koji proždire sve okolo i koji je stavio pacijenta na poslednje mesto. Nakon „demokratizacije“ došao je taj sistem, koji uvek ima više desetina hiljada ljudi na listi čekanja. Možda i 100.000. Ko zna koliko ih je razočaranih koji ne odlaze kod lekara kad čuju ove priče. Deprimiraju se i uopšte ne idu u državne bolnice. Kažu: „Zašto da idem da se prijavim i dođem na red 2047. godine?“ Ko ima novca i može da se snađe, on ne dolazi na taj spisak. Baš kao što se snalaze političari koje ujedno pozivam da kažu čiji su, na primer, otac ili majka na listi čekanja. Ne postoji veliko interesovanje političara da se taj problem reši jer ga oni nemaju.

Liste – političko pitanje

Zašto liste moraju da budu političko pitanje kada imamo, kažu, dobre sistemske zakone u zdravstvu?

– To je par ekselans političko pitanje. Bez obzira na broj lekara, kreveta i kapaciteta, možemo i leteće ćilime da imamo, ali to neće pomoći. Zato je to političko pitanje jer imamo loš sistem.

Šta je tu najlošije?

– Najlošije je što je sistem omogućio dvojni radni odnos. Ne možete vi da imate mogućnost da radite istovremeno i u državnoj i u privatnoj praksi i da ne očekujete da tu ne postoji korupcija. Napravljen je sistem koji neguje korupciju. Znalo se da lekari i medicinsko i nemedicinsko osoblje imaju tragično male plate, i onda su ti velikani, koji odlučuju više decenija, pokušavali da nađu sistem da primire lekare koji će zarađivati dodatno, a da to bude, pod navodnicima, legalno. Bitno je bilo da se lekari ne bune, da nema štrajkova. Naravno, poslednja rupa na svirali bili su pacijenti.

Omogućavajući dvojni radni odnos, oni su omogućili direktnu korupciju. I svaka naredna vlast, uključujući i ovu, koja dozvoljava takav radni odnos je pravila ovo što sada imamo, a to je korupcija na najvišem mogućem nivou. Objasnite vi meni zašto bi neko radio državno, da izgara, da uradi pet operacija dnevno, ako će, uradio nula ili pet, imati istu platu? Ali će zato popodne, odmoran, ako prepodne ništa nije radio, da uradi dve operacije i zaradi dve mesečne plate. Na liste ide sirotinja, dok će ostali naći para i načina da reše svoj zdravstveni problem u privatnom sektoru.

Dobili smo čvrsta obećanja vrha države da će liste čekanja biti rešene. Vi ste to sa svojim timom već uradili prošle godine u Klinici za kardiohirurgiju. Da li vas je iko od nadležnih pozvao da vas pita za model koji bi, možda, bio primenjiv u čitavoj zemlji?

– Mi smo uspeli da eleminišemo listu čekanja za ukupno 25 vikenda jer su nam stalno pristizali pacijenti. Uspeli smo kompletno da eliminišemo listu čekanja i nastavimo da radimo, što se kaže, regularno. Niko nas od nadležnih nije pozvao za model. Nas su proglasili skoro ratnim zločincima. Rekli su da urušavamo sistem. Direktor UKC Zoran Perišić podigao je nekoliko krivičnih prijava koje su sve odbačene. Ta vrsta naprednjačke bahatosti je epska. Njih sad ne dodiruje običan čovek.

Oni su na početku, sada ću reći nešto što se nikome neće svideti, bili sa pozitivnom pričom. Narod je verovao da će se krenuti na bolje, da će se rešiti kriminal, puno je tu bilo entuzijazma. I trajalo je godinama. Odjednom, nakon tih sedam, osam godina, oni se pretvaraju u jedan antipod. Dakle, ako ne promenite taj sistem, kako mislite da rešite liste čekanja?

Ali, ponosan sam na svoju kliniku. Bio je jedan lekar koji nije hteo da radi vikendima, kazao je da se ne oseća dobro da radi gratis za ovu državu. Ispoštovali smo to, naravno, jer je on imao svoj argument. Nikog nismo terali.

Zdravstveni radnici su veći i značajniji resurs od litijuma

Šta konkretno u zdravstvenom sistemu mora da se promeni da ne bismo imali ovolike liste čekanja?

– Ukidanje dvojnog radnog odnosa. Izjednačavanje privatnog i državnog zdravstva. Prvo je toliko ojačalo da bi trebalo da potiše ugovore sa RFZO za sve druge usluge koje privatna praksa može da pruži, a može kataraktu, već se radi, ortopediju…. Apsolutno povećanje plata svim radnicima u zdravstvu i uvođenje platnih razreda. Ne mogu da budu isto plaćeni, recimo, sestra u intenzivnoj nezi i sestra na šalteru. Kako ćete da ubedite mlade ljude da rade u intenzivnoj nezi, krajnje težak posao, ako primaju istu platu kao i zaposleni na šalteru? Gde je tu logika? Nema više ko da nas leči.

Ogromna većina lekara je prešla petu deceniju života. Vrlo brzo će biti veliki nedostatak specijalista i subspecijalista. Puštemo mlade u inostranstvo, umesto da se usvoji zakon o nacionalnom značaju zdravstvenih radnika kojim bi se svima garantovao radni odnos, najkasnije godinu dana nakon položenog državnog ispita. Zdravstveni radnici su veći i značajniji resurs od litijuma. Svi 24 sata dnevno pričaju o litijumu, valjda, zato što direktno donosi pare nekome, a niko o zdravstvenim radnicima koji su bitniji od litijuma. Mi ne vidimo dalje od plota. To je sramota. Dok se sistem ne promeni i ovo ne reši, vi ćete imati stalno liste čekanja.

Kada pacijent uđe u ordinaciju, mi gledamo koliko para možemo od njega da uzmemo

Da li u Srbiji i dalje „živi“ Hipokratova zakletva koja je početak i kraj rada svakog lekara?

– Ne. Hipokratovu zakletvu samo pominjemo kao nešto čemu težimo. Od trenutka kada su nam pacijenti postali klijenti, prestala je da važi Hipokratova zakletva. Kada pacijent uđe u ordinaciju, mi gledamo koliko para možemo od njega da uzmemo, a ne da pomognemo čoveku koji ima problem, bolest. Pa, ne mora baš sve da se plati. Valjda, kao lekar imaš potrebu da lečiš bolesne ljude, pa i da ne dobiješ neku nagradu zauzvrat, ili naša usluga isključivo zavisi od toga koliko smo plaćeni? Zamislite čovek ispred vas padne naulici. Da li ćete mu kao lekar pomoći iako niste plaćeni? Izgubili smo dušu, profesiju. Mi nismo više lekari, nego advokati. Najcrnje je što postajemo advokati bolesti, a ne pacijentima. Neprihvatljivo. Zakazali smo i mi kao lekari. Zdravstvo je isključivo biznis u Srbiji. Živite na bolesti pacijenta i na nečijoj nesreći. To Hipokrat? Nema ni „H“ od toga.