Foto: Privatna arhivaDragan Samardžić (36) iz Žablja sa trenutnom adresom u Beču majstor je za ultra duge biciklističke ture. Nije mu problem da sedne na svoj dvotočkaš u Žablju i za 26 sati pedaliranja pređe 500 kilometara i stigne do Beča. Ili da za 21 sat u jednoj turi pređe sličnu relaciju od Minhena do glavnog grada Austrije.
Kako je po zanimanju kuvar, Dragan Samardžić je prošao razne terene, od Jadranskog mora i Kopaonika do daleke Rusije, dok ga ljubav na kraju nije odvela u Beč.
Ipak, ugostiteljski posao je surov u oduzimanju slobodnog vremena, zbog čega je naš sagovornik odlučio da se se zaposli u firmi i konačno dođe do neradnog vikenda. To mu je omogućilo da se posveti svojoj drugoj najvećoj ljubavi u životu, biciklizmu.
– Ceo život vozim bicikl, ali ozbiljno sam krenuo tek kada je počela korona. U Austriji nisi mogao baš da se krećeš, pogotovo kada padne mrak, a za mene je bilo strašno da sedim u stanu. Kada su dozvolili sportistima da se slobodno kreću i treniraju, odmah sam rekao supruzi da idem da kupim novi trkački bicikl. Cilj mi je u početku bio da u toku jedne vožnje odvozim 100 kilometara i iskreno, nije mi to bilo lako postići. Prvi put kad sam odvozio stotku od umora sam pao – kaže Samardžić.
Međutim, povratka više nije bilo. Biciklistički crv ušao mu je u nerv i otvorio mu čitav novi svet putovanja, avantura, neverovatnih susreta i konstantnog pomeranja granica vlastite izdržljivosti. Od prekovremenog rada nakupi toliko slobodnih dana da mu leti ostane pet do šest nedelja za osvajanje dugih distanci širom Evrope.
Austriju je prošpartao nekoliko puta. Jedna od prvih dužih tura bila je od Minhena do Golupca za nekoliko dana, a kada je 2020. godine familiji rekao da stiže iz Beča do Žablja biciklom, nisu mu baš dali potporu. „Mislili su da sam lud“, priseća se Samardžić i priznaje da ni on nije bio baš spreman na sve što ga čeka, ali stigao gde se namerio za dva dana.
– Nije toliko bitna brzina koliko da se ne staje. Jedeš na biciklu i što kaže moj drug, ako mora i spavaš na biciklu. Već 2021. godine vozio sam od Beča do Despotovca, išao sam na svadbu ženine sestre. Tad sam obilazio tvrđave i manastire uz Dunav. Oko 1000 kilometara prošao sam za pet dana. Pedalirao bih od pet ujutro do osam uveče. Pretprošle godine, iz Žablja za Beč stigao sam za 28 sati, ali to mora da se ponovi, jer sam imao dva sata pauze na granici – izjavio je ovaj biciklista.
Kada je tada stigao u Beč, falilo mu je još 2,5 kilometara da merač otkuca 500 kilometara, pa je oko Pratera odvozao još nekoliko paklenih krugova kako bi zaokružio turu.
Kako je postajao sve ekstreminiji u svojim distancama i dnevno počeo da prelazi od 300 do 400 i više kilometara, morao je i da prilagođava svoje navike. Redovno prati seminare o ultra biciklizmu, pazi kako se hrani i kako trenira.
Tokom vožnje u jednom danu potroši i po 12.000 kalorija, oko 500 po satu, pa je precizno unošenje hrane takođe jedna od potrebnih veština. Ako se unese previše, organizam u tako teškim okolnostima nije u stanju da sve provari i dolazi do problema, ako se ne unese dovoljno, kada telo potroši još 3000 kalorija koje ima u rezervi, jednostavno se ugasi.
– To se desilo jednom mom drugu kod Bratislave, nije unosio dovoljno hrane i čovek je samo stao, bacio bicikl u Dunav i otišao. Jednostavno nemaš odakle da izvučeš snagu. Mora da se pazi na mnoge sitnice. Kad sam iz Žablja vozio za Beč, pre „bike fittinga“ (profesionalno podešavanje pozicije vozača na biciklu) i paženja na ishranu, došao sam polomljen, nisam mogao da se popnem do stana. Nakon toga sam počeo na sve da pazim, pa sad i nakon 21 sata vožnje od Mihnena do Beča i pređenih 460 kilometara, već sutra mogu da šetam i lagano se vraćam u normalu – nastavlja Samardžić.
Psiha je ipak kako ističe najveći izazov, pobediti sebe na tom terenu, pogotovo kada padne noć. Zato više voli brda. Sem što su čistija i bolji je vazduh, manje su monotona od ravnice. Sa druge strane, fizičke granice se kaže pomeraju vremenom i malo po malo. Na kraju shvatiš da nikad ne dolažiš do krajnjih granica, da uvek ima još to nešto malo koje se stalno povećava.
A kada se pređe državna granica i u uđe Srbiju, doživljaje mu obično stvaraju napušteni psi.
– Uvek je sa tim problem u našoj zemlji, to će vam i strani biciklisti reći. Naravno, mene psi uvek nađu kada idem uzbrdo. Jednom prilikom negde u istočnoj Srbiji opasno su me povijali, a dečica sede sa strane i navijaju, neka za mene, neka za kerove. Ali zaista upoznao sam mnogo divnih ljudi koji vole da te ugoste. Neki su me i spašavali. Pretprošle godine pogrešio sam put kada sam išao od manastira Tumane i naiđem na ovce koje se lagano raziđu i ispred mene ostane samo ovan u punom zaletu. U poslednjem momentu iskače čobanin, hvata ga za rogove i baca na stranu. Kako da ga ne zavoliš – dodaje Dragan.
U planu mu je bicikliranje od Beča do Hilandara, ali priprema se i za učestvovanje u ultra biciklističkoj trci kroz Bosnu iz Hercegovinu. Kreće se od Banja Luke pa dole skoro do Dubrovnika i nazad preko Sarajeva do startne pozicije. Dužina staze je 1200 kilometara, nivelacija čak 16.000 metara, kao dva Mont Everesta. Biciklisti sve to moraju da prelete za devedeset sati.
„Kažem drugu da sam vozio izuzetno teške uspone u Austriji i da ne bi trebalo da bude teško, a on mi odgovara da je i sam mislio da nema teže, ali je posle Bosne redefinisao pojam reči teško“, navodi Dragan svoja očekivanja pred trku koja ga očekuje.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
