Dragi Bugarčić: Budućnost je "proćopala"

Bugarčić (1948) je rođeni Vrščanin, tamo živi i stvara, daleko od beogradskih književnih i drugih koterija, dokazujući da ne moraš živeti u centru zbivanja da bi te čitaoci i kritika cenili.

Već deceniju, međutim, ovaj pisac bavi se jednom od očiju javnosti skrajnutom temom, stradanjem podunavskih Nemaca od 1944. do 1947. u Titovoj Jugoslaviji. NJoj je posvetio „Vršačku trilogiju“ („Čigoja“), sastavljenu od romana „Sporedna ulica“, „Gatalica“ i „Slepi spomenik“. Sa željom da se to ne zaboravi i da se nevinim žrtvama u Vršcu podigne spomen-krst. Baš kao što je podignut u Bačkom Jarku, nedaleko od sabirnog logora za Nemce, gde je pokopano skoro sedam hiljada ljudi, i gde će danas biti priređena prigodna svečanost kao sećanje na njih.

Kako ste se odlučili da napišete „Vršačku trilogiju“?

– Pisanjem ta tri romana hteo sam da osvetlim jedan ne samo neosvetljen vremenski period iz istorije Vršca, nego i mračan jer o njemu decenijama nije smelo da se govori, niti piše. A ulicom, sporednom, prolazio sam godinama kao učenik i kasnije ne znajući šta se u njoj zbivalo. Ne mogu da se setim kako sam o tome saznao. Trilogija o vršačkom Šinteraju jeste mali spomenik tamo pokopanim Nemcima, Mađarima, Srbima 1944. za odmazdu ubijenim u „Drajlaufergase“ (danas ulica „Heroja Pinkija“) i na drugim lokacijama odakle su kolima, taljigama, špediterima i jednim kamionom njihova tela odneta na Šinteraj, stočno i pasje groblje. Na tom ukletom mestu još nije postavljeno nikakvo obeležje.

Koliko ljudi u vašoj okolini misle kao vi?

– Vrščani i lokalna samouprava grada Vršca jedini su odgovorni što se o tim događajima ćuti, spretno zaobilazi ta neugodna, strašna tema. Oni koji su pročitali pomenute romane misle kao njihov autor, ali nisu u mogućnosti da o bilo čemu odlučuju. Znam to jer poznajem svoje prijatelje koji su knjige pročitali. Postoji i „Apel javnosti“ upućen 2007. na koji nije bilo odgovora od vršačkih vlasti, kao ni na pisma upućena na opštinsku adresu od 2003. A u kulturnim društvima na pisma se odgovara. Promenilo se više predsednika lokalne uprave, članova raznih stranaka, i njihova imena su navedena u dokumentarnoj knjizi „Krst na vršačkom Šinteraju“ koju smo priredili Nadežda Radović i ja. Možda nisu ni znali da su im pisma upućena. Verujem da su pismeni.

Zašto je lakše misliti da nešto ne postoji ako se o tome ne govori?

– Uvek je lakše ne činiti ništa, umesto da se nešto uradi. Nijedan tema ne može da se sakrije. Ona uvek ispliva, pojavi se tamo gde joj se ne nadamo. Ako ne na ovom, onda na drugom mesto iskrsne. Umetnost ili umeće ide ispred politike, one u užem smislu te reči, jer ona ne ume da obmanjuje. Iskrena je i čista. Živa. Ona podseća da je istorija krhka i da se u njoj stvari ponavljaju i na to treba da se obrati pažnja.

Vaši romani su čista književnost o nečistoj savesti, i dokumentarna proza. Kako ste birali junake?

– Tri romana jesu tri belutka, obla kamička, na nepočin-polju. Ti stvarni junaci su izgleda birali mene jer su mi pričali, i pisali, a danas pričaju i pišu, o toj bolnoj temi, i nečistoj savesti, pa bi moglo da se kaže, i priča, da je to i dokumentarna proza, jer ništa nije izmišljeno. Stvarni događaji su uverljiviji i tako da ne liče na fikciju, nego dokument, pogotovu ako neko, nedovoljno vešt, poluvešt, nastoji da to izbriše, i da kaže da je reč o urbanoj legendi. To su neki pojedinci tvrdili dok i sami nisu saznali da masovne grobnice postoje na Šinteraju.

U romanu „Slepi spomenik“ najčešće su reči Vršac, Krst, Vazduh i Vreme. Zašto su one toliko važne?

– Četiri pomenute reči jesu ključne strane, ili uglovi kvadrata, ne samo slike „Crni kvadrat“ velikog umetnika Kazimira Maljeviča, u kojem sve i svet nestaju. Tri stare osobe, koje više ne stanuju u Vršcu, u „Slepom spomeniku“ pripovedaju o svom životu i logorisanju u posleratnom Vršcu. NJihovoj ispovesti sam prisustvovao. Dve su zatražile da se njihova prava imena ne navode, a jednoj, meni poštovanoj i dragoj, otac je mučki ubijen pri isleđivanju i pokopan na Šinteraju. Sve tri su dale priloge za podizanje spomen-krsta na tom lokalitetu.

Vršac je grad znamenitih ljudi, Paje Jovanovića, Vaska Pope, Jaše Tomića, Jovana Sterije Popovića… Da li uspomena na njih obavezuje?

– U svakom pismu ili usmenom obraćanju lokalnim političarima spominjani su znameniti Vrščani kojima ne bi bilo svejedno da znaju kakav je odnos njihovih sadašnjih zemljaka kada je u pitanju Šinteraj. Ali u svim svojim govorima spominju imena vršačkih velikana kao da za njih mare. Pesnik Vasko Popa, koga sam dobro poznavao i mogao bih da kažem da mi je stariji prijatelj, znao je o dešavanjima u „Drajlaufergase“, ali o tome nije govorio, samo je jednom u naznakama, ili mi se to samo pričinilo, spomenuo u bašti kafane „Srbija“ ukleto vršačko nepočin-polje. A Jovan Popović, sin Sterijin, napisao je dramu, komediju, „Rodoljupci“. Ona je danas vrlo moderna, često igrana. Ili izvođena. Popa je napisao pesmu „Čas iz pesništva“ u kojoj spominje nemačkog pesnika Nikolausa Lenaua, za koga neki „znalci“ tvrde da je bio Hitlerov sledbenik mada je Lenau (1802-1852) od Sterije po rođenju i smrti stariji četiri godine. Od Hitlera malo više.

Ako se ne prizna učinjeno zlo budućnost će biti „hroma“, nove generacije će s pravom kritikovati pretke?

– Mislim da je već danas, ako ne pre nekog vremena, budućnost „proćopala“. Kao da ima bolove u nogama i leđima. Išijas. Nadajmo se, i verujmo, da će nove generacije kritikovati svoje pretke, i buduće pretke, i ispraviti njihove greške ako TI PRECI uskoro ne urade to.

Umetnost može biti i zatočenik prošlosti. Slikar Robert Hamerštil, glavni junak „Gatalice“, i danas slika logorske teme. Da li preko bola – kao i vaša „Vršačka trilogija“, umetnost čoveka čini boljim?

– Pisci, i svi umetnici su osetljivi, čak preosetljivi, na umetnost, ne samo stvarni život. Umetnička dela su njihov putokaz, smernica, kuda treba da se ide. Put ili drum. A posebno Robert Hamerštil koji će u utorak, 9. maja, u Vršcu imati izložbu slika, crteža, drvoreza na sakralne teme. Zastupljeni su i lageri u kojima je „stanovao“, privremeno na sreću i odakle se spasao. Ali obe roditeljske kuće su oduzete njegovima i njemu, i nema pravo da u njima stanuje što je velika greška novih i starih Vrščana. Bol opominje šta je pogrešno, i šta bi trebalo da se izbegava, i on, kao i pomenuta trilogija čine ljude boljim, ali ne svakog. Pisac nikad ne piše za sebe, već za druge ili drugo nešto, o sebi, o svom pogledu na svet. Kako oseća i vidi okruženje, podneblje pod kojim diše i razmišlja.