Dragoljub Mićunović: Demokrata

On se zahvalio, ali je i ljubazno odbio da komentariše situaciju sa demonstrantima i policijom ispred Skupštine, rečima da političkim komentarima ne želi da kvari dan.

Ipak, sav Mićunovićev život je politika zasnovana na veri u demokratiju i u parlament, kome teže glasači kao razumna bića.

U šta se pretvorila ta vera i težnja videli smo na dva skorašnja primera. Prvi je konstituisanje skupštinskog saziva 2016. kojim je Mićunović predsedavao kao najstariji poslanik, kada je na njega nasrnula i izvređala ga bivša radikalka i sadašnja naprednjakinja Maja Gojković.

Drugi je agonični raspad Demokratske stranke čiji je osnivač. Mićunović se kao čovek svog vremena pred Gojkovićevom držao hrabro i očitao celoj javnosti lekciju da pristojnost, miroljubivost i parlamentarizam čak i u ovim vremenima nešto znače.

Istu stvar, međutim, nije uspeo u svojoj stranci, ali ne zato što mu je neko od predsedavajućih oduzeo reč ili mu skratio izlaganje, već iz drugog razloga. Tamo je donekle s pravom uočeno da nova vremena traže nove ljude i nove politike.

Mićunovićevo životno i političko iskustvo, međutim, i dalje nosi težinu ne samo lične podrške nego i živog „prenosa“ tradicije.

Ukoliko se Dragoljub Mićunović pojavi na osnivačkoj skupštini „beogradskog DS“, odnosno krila koje podržava i bivši predsednik Boris Tadić, to će biti jaka poruka koja Demokratska stranka je zapravo „prava“.

Da li je prava DS ona koja menja sadašnjeg predsednika – Zorana Lutovca, ili je prava Demokratska stranka ta koju vodi lider odlučan da „promeni“ stari i u borbi sa SNS neuspešni kadar.

Mićunović je rođen 14. jula 1930. u Merdaru, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji i ima dug disidentski i opozicioni staž, a i kada je bio u vlasti, bio je kao poslanik i predsednik Skupštine.

Sa čela DS smenio ga je 1994. Zoran Đinđić, njegov bivši student sa Filozofskog fakulteta, a u stranku se vratio deset godina kasnije, nakon Đinđićevog ubistva.

Kao gimnazijalac je uhapšen i bez optužnice i suđenja proveo je 20 meseci u zatvoru i logoru na Golom otoku zbog navodne podrške Staljinu.

Predavao je istoriju političkih teorija na Filozofskom fakultetu na kome je i doktorirao i jedan je od osnivača svetski ugledne škole i časopisa Praksis.

Učestvovao je u studentskoj pobuni 1968. i sa grupom profesora bio izbačen sa Univerziteta. Nakon toga je boravio i na nemačkom univerzitetu u Konstancu.

Na samom kraju 80-ih je među osnivačima DS i njen prvi predsednik, a početkom 90-ih pokreće na dogovor vlast i opoziciju o izbornim uslovima. Oženjen je i ima ćerku Nataliju.