Dragoljub Todorović i Srđa Popović, ljudi ispred svog vremena: Ljudi, sećanja – Sead Spahović

***
Za Dragoljuba Todorovića, sudiju Drugog opštinskog suda, čuo sam 1986. godine kada je smenjen sa sudijske funkcije, uz neformalno obrazloženje da mu je otac bio u četnicima. Bilo je to u vreme kada je sudijski mandat trajao osam godina, a nepodobni smenjivani istekom mandata. Kad smo se upoznali rekao je: – Vi ste onaj što nije u partiji ? – jer je tada bilo nelogično, podrazumevalo se da sudije i tužioci budu u partiji.

***

Sve do 80. sudijama je bilo zabranjeno da puštaju bradu. Predsednik jednog suda u Beogradu zabranio je sudiji da peva u horu. Taj isti predsednik je drugom sudiji branio da trenira karate.

***
Dragoljub je rođen 1948. godine u Čačku. Tamo je završio gimnaziju, a pravo je studirao u Sarajevu. Napisao je nekoliko eseja o svojim studijama i o tome kakva su gospoda bili ljudi koji su pili kafu u sarajevskom hotelu „Evropa“. Pripravnik i stručni saradnik bio je u Okružnom sudu u Užicu, ali je zbog jedne nesrećne ljubavi, otišao u Beograd i tu se zaposlio u Palati pravde.

***
Majka mu je bila iz komunističke familije Plazinčić, a otac beše zakleti antikomunista i rojalista. Majka mu je imala tuberkulozu, njena bolest je bila kontraindikacija za rađanje. Ipak se odlučila da rodi Dragoljuba i na porođaju je umrla. Dragoljub je odrastao bez majke i celog života se emocionalno vezivao za žene sa kojima je dolazio u kontakt, bez obzira na suštinsku prirodu tog odnosa.

***
Jako teško je podnosio bilo kakva omalovažavanja, makar to bila samo aluzija. Jednom prilikom mu je Biljana Kovačević rekla da je ne interesuje šta govori beogradska čaršija, na šta se Dragoljub naljutio i do kraja nikada više nije progovorio nijednu reč sa njom.

***
Dragoljub je sedeo u kafeu „Galerija“ sa Filipom Davidom, Draganom Banjceom, Lordanom Zafranovićem, Nenadom Prokićem, Mirjanom Miočinović, Predragom Čudićem… Sedeli su od 12h do pola dva, i svašta je moglo da se čuje u tom društvu. Ja sam uživao, a malo sam se osećao kao da sam na drugoj planeti.

***
Jednom prilikom je Filip David doveo dvoje ljudi, muža i ženu, pesnike i prevodioce, Poljake koji govore srpski i prevode sa poljskog na srpski. Kad je Dragoljub počeo da im govori o poljskoj poeziji, literaturi, piscima, esejima, o Zbignjevu Herbertu… Ljudi nisu mogli da veruju, pitali su Filipa: „Ko je ovaj čovek?“ Nakon Dragoljubove smrti pitao sam se gde je to njegovo ogromno znanje. Ponekad mi se čini da to njegovo znanje ima neku svoju nezavisnu egzistenciju.

***
Dešavalo se da sedim sa ljudima koji vole fudbal i onda počnu rasprave ko je igrao za Dinamo 1962. godine, da li je centarfor bio Jerković ili Zambata, da li je golman bio Škorić ili Irović… Iako je pola noći, zovem Dragoljuba, znam da on ne spava… pitam ga za tim Dinama koji je osvojio srednjoevropski kup, a on kao iz puške odgovara: Škorić, Cvek, Gračanin, Belin, Ramljak, Blašković, Zambata…

***

Znao je napamet sve olimpijske pobednike u bilo kom sportu. U Borhesovoj priči Alef, glavni junak zna koliko mrava ima u zelenoj travi. Dragoljub je arhetip tog lika. Nije se služio kompjuterom, nije znao nijedan strani jezik, nije vozio kola, svuda je išao peške, nikad u životu nije bio u inostranstvu…

***
Bio je zakleti kritičar mitomanije u srpskoj istoriji, preteča Basarine pseudomitologije. Njegovim knjigama oduševljavao se Mirko Kovač, o čemu svedoči Filip David, verovatno Kovačov najbolji prijatelj.

***
Dragoljub je mrzeo malograđanštinu. Kritikovao je ljude koje slave slavu u kafani, sa muzikom. Smatrao je za vid malograđanštine odlaske na more. On je voleo Beograd leti. Znao je o Ateljeu 212 i predstavama više od mnogih glumaca i reditelja. Odlazio je na je Beogradski džez festival. Jednostavno, bio je renesansni lik, kakvih više nema.

***
Pre no što je eliminisan iz suda, o njegovoj političkoj odgovornosti podobnosti raspravljalo i na sudskom kolegijumu. Neformalna invektiva odnosilo se na njegovu nepodobnost da bude sudija, jer su u njegovu sudnicu privatno dolazili intelektualci, pisci, advokati i ljudi koji su za Službu bili „crvena marama“.

***
U to vreme državni neprijatelj broj 1 bio je Milovan Đilas, a broj 2 Rajko Danilović. Rajko je često dolazio kod Dragoljuba, a i ovaj je odlazio kod njega. Dragoljub me je u Rajkovoj kancelariji upoznao sa Mirkom Kovačem, Danilom Kišom… Takođe me je upoznao i sa Draganom Hadži-Antićem. Svi su bili pod obradom trećeg odeljenja SDB kao nacionalisti ili liberali.

***
Nakon što se kolegijum sudija izjasnio da je Dragoljub nepodoban da bude sudija, on se, na preporuku nekih prijatelja, našao sa Rankom Savićem, tadašnjim načelnikom trećeg odeljenja i pokušao da mu objasni da nije nikakav državni neprijatelj.

***
Da bi kompenzovao okolnost što mu je otac bio antikomunista, Dragoljub je rekao na tom sastanku da mu je majka bliska rođaka sa Mitrom Mitrović, koja je u jednom trenutku bila Đilasova supruga. Taj, „komunistički krak“ njegove porodice istakao je kako bi ublažio svoju nepodobnost. Međutim, Savić je ovu činjenicu zapisao i Dragoljubu natovario još i srodstvo sa Đilasom, što je bilo još gore od „četničkog tereta“, jer Đilas je bio svetski disident.

***

Nekoliko beogradskih intelektualaca, bili su nerazdvojni sa Dragoljubom, neke od njih sam lično upoznao i znam to iz prve ruke. Ali, nakon njegove smrti nikada ga niko od njih nije javno spomenuo, verovatno zbog njegovih političkih stavova. Nije bio neki patriota, niti sledbenik Dobrice Ćosića.

***
Dragoljub Todorović je prvi sudija koji je eliminisan na osnovu moralno političke nepodobnosti. Video sam fragment njegovog dosijea u kome stoji da je njegov otac bio prijatelj Draže Mihailovića, koji je jednom spavao u njihovoj kući. Pored toga, tu piše da se u njihovoj kući slušao radio „London“.

***
Ovo me je podsetilo na odluku narodno oslobodilačkog odbora donetu po žalbi njegovog oca zbog oduzimanja dve krave u kojoj piše: „Pošto se žalio, sad mu treba oduzeti još dve krave“.

***
Kao advokat Dragoljub je podjednako dobro znao i krivice i parnice. Radio je i upravne sporove, privredu, zastupao je siromašne, obespravljene… NJegovo shvatanje je bilo da advokatura nije samo posao nego je to poziv. Nešto kao lekar.

***

Primera radi, on je uspeo da jedno ubistvo izvršeno sa leđa, odbrani kao delo u nužnoj odbrani. To je remek-delo jer je uspeo pred tadašnjim Okružnim sudom u Beogradu da dokaže da je oštećeni permanentno i kontinuirano danima maltretirao maloletnog okrivljenog. Presudu je doneo sudija Nikola Milošević, najbolji sudija za maloletnike kojeg smo ikad imali, koji je završio karijeru u Vrhovnom sudu. Dragoljub je dokazao da je napad trajao, a zbog takvih stvari danas se menjaju zakoni, bez ikakve potrebe.

***
Malo je poznato da je do pobune JSO 14. novembra 2001. godine, došlo zbog toga što je za taj dan istražni sudija Okružnog suda u Beogradu bio zakazao saslušanje Ulemeka Legije, zbog sumnje da je organizovao pokušaj ubistva Vuka Draškovića. Okružni javni tužilac u Beogradu je odbacio krivičnu prijavu porodice Drašković (koju je, inače, pisao Dragoljub), ali je tada važio zakon po kome je oštećeni mogao da preuzme gonjenje i Dragoljub je upravo to uradio i postigao uspeh. Taj postupak je na kraju doveo do raskrinkavanja ubilačke armade Službe. Prema tome, stvarni razlog za pobunu bio je Legijin strah od postupka pred istražnim sudijom, a ne strah od izručenja Haškom tribunalu.

***
U vreme dok je Vuk Drašković bio ministar spoljnih poslova na mesto ambasadora u Mađarskoj imenovan je književnik Predrag Čudić, koji zna mađarski, a u Beču Dragan Velikić, književnik koji zna nemački. Ja sam svedok da ih je Dragoljub predložio, a i oni to znaju.

***
Dragoljub me je upoznao sa Srđom Popovićem, nakon što se ovaj vratio iz Amerike. Praktično, Srđa je bio proteran jer su mediji isforsirali jednu laž o tome da je on zahtevao bombardovanje Beograda, na samom početku ratova, negde 1991. godine. Istina je da je Srđa rekao da Srbiju treba vojno poraziti i zaustaviti JNA u pohodu na druge jugoslovenske republike.

***
Bio je tako veliko ime i pravnički um da se i u Americi uspešno bavio advokaturom. Svetsku slavu je stekao odbranama u politički montiranim procesima zbog čega je 1976. godine osuđen na kaznu zatvora jer je u odbrani književnika Dragoljuba Ignjatovića u Valjevu rekao da su tvrdnje okrivljenog koje se odnose na političku situaciju u zemlji istinite. Bio je jedini jugoslovenski advokat koji je imao svetski autoritet i londonski Times ga je stavio na naslovnu stranu još 1976. godine.

***
Veoma oštro je kritikovao Miloševićevu Srbiju, njegov pohod na Hrvatsku i Bosnu, ratne zločine i njihovo prikrivanje od strane Srbije, opstrukciju saradnje sa Haškim tribunalom, šovinizam i nacizam vlasti u Srbiji. Zastupao je porodicu Zorana Đinđića u čuvenom procesu pred specijalnim sudom u Beogradu o čemu je napisao knjigu „Nedovršeni proces“.

***
Ne bih mogao reći da mi je Srđa bio drug, kao što je to bio Dragoljub, pre svega zbog razlike u godinama ali sam koristio svaku priliku da se vidim sa njim da bih ponešto naučio i „ukrao“ od njegovih rezona. Njegove dovitljive pravne analize su bile impresivne. On je tvrdio da se Srbija prva otcepila od Jugoslavije, mnogo pre Slovenije, jer je Milošević doneo separatistički ustav 1990. godine, kojim je predvideo da odluke držanih organa Republike Srbije ne moraju biti u skladu sa saveznim ustavom. Takođe, bilo je zanimljivo njegovo mišljenje da je JNA još u vreme Veljka Kadijevića počela da deluje kao paravojska.

***
Zamerao je Haškom tribunalu što nije inkriminisao zločin protiv mira, kao što je to bila praksa Nirnberškog suda. Smatrao je da je nedostatak te inkriminacije ključna slabost, koja je dovela do toga da se po prvi put u istoriji sudi svim zaraćenim stranama, a ne onoj strani koja je izazvala rat napadom, odnosno agresijom. On je to objašnjavao ogromnim međunarodnim autoritetom Srbije i simpatijama koje je ona uživala kod saveznika, naročito kod Rusa i Amerikanaca.

***
Meni je bilo impresivno na koji način je Srđa zaključivao o činjenicama na osnovu posrednih dokaza. On nije imao nikakvih ekskluzivnih izvora saznanja o ubistvu premijera Đinđića. Znao je samo ono što stoji u spisima i ono što je bilo opštepoznato. Smatrao je da svako političko ubistvo ima specifičan kontekst koji sud ne sme da zanemari. Tvrdio je da je kontekst osnovni nosilac značenja i da se za ubistvo premijera ne može suditi tako što će se utvrditi ko je pucao iz koje puške i u koliko sati.

***
Njegove težnje da se ovo ubistvo rasvetli u političkom kontekstu, da se utvrdi koje političke snage su podržavale delovanje JSO-a, zemunskog klana – kao i delovanje medija koje je napumpavalo atmosferu protiv Đinđića, zaustavljene su pre svega delovanjem srpskog pravosuđa. Ukupni korpus dokaza je iscepkan u više predmeta, tako da su svi oni kojima je suđeno u odvojenim predmetima oslobođeni.

***
Srđa je smatrao je da sva ubistva i atentati iza kojih je stajala DB – Vuk Drašković, Ćuruvija, Stambolić, Đinđić – pokazuju jedinstven modus operandi. Jedno zajedničko suđenje za sva ova ubistva pokazalo bi, bez ikakve dileme, da je služba likvidirala političke protivnike. Razdvajanje ovih slučajeva u posebne celine dovelo je do toga da je dokazivanje otežano, pa su pravi DB-ovci oslobođeni, a osuđeni su oni koji su pridodati kao kriminalci ili pripadnici drugih državnih struktura kao, na primer, Rade Marković, koji je je bio general policije javne bezbednosti.

***

Rekao mi je direktno da misli da bi nezavisni tužilac mogao da dokaže da postoji saučesništvo u ubistvu Đinđića od strane tadašnjeg predsednika države i DSS-a Vojislava Koštunice. Koliko se sećam on je jednu takvu prijavu i podneo specijalnom tužiocu, ali je izgubio iz vida da tužilac nema hrabrosti da pozove Koštunicu ni kao svedoka, a kamoli kao okrivljenog.

***
Ono u čemu su se Dragoljub Todorović i Srđa Popović slagali bila je ocena da u Srbiji vlada jedna mešavina socijalizma i nacionalizma i da bi se ta ideologija mogla nazvati mirne
duše nacionalsocijalizam.

***
Takođe, slagali su se da je u ovoj ideologiji i otac nacije Dobrica Ćosić, o kome je Dragoljub napisao jednu fenomenalnu knjigu, koja je u Srbiji izazvala zid ćutanja, a štampana je svega u stotinak primeraka. Ta knjiga vrvi od činjenica i predstavlja raskrinkavanje srpskog rankovićevskog ili bolje reći postrankovićevskog shvatanja komunizma kao nacionalnog ekskluziviteta onih koji pobeđuju u ratu a gube u miru i koji imaju pravo da žive svi u jednoj državi.

***
Teško mi je sada da kažem ko je od njih dvojice više cenio onog drugog. Obojica su nas napustili u svega godinu ipo dana. Sve ovo danas bez njih dvojice izgleda mi nekako drugačije i vrlo često se osećam kao neko ko nema istomišljenika.

O sagovorniku

Sead Spahović rođen je u Beogradu 1957. godine, gde je završio Pravni fakultet. Duže od 40 godina je u pravosuđu. Bio je zamenik javnog tužioca, gradski javni pravobranilac, republički pravobranilac i koministar pravde u privremenoj vladi. Radi kao advokat u Beogradu. Oženjen je sudijom Ivankom Spahović s kojom ima troje dece – ćerku Aidu, advokata u Beču, sina Isu, advokata u Beogradu i ćerku Hanu, studenta psihologije u Londonu.

Pobuna

Malo je poznato da je do pobune JSO 14. novembra 2001. godine, došlo zbog toga što je za taj dan istražni sudija Okružnog suda u Beogradu bio zakazao saslušanje Ulemeka Legije, zbog sumnje da je organizovao pokušaj ubistva Vuka Draškovića. Okružni javni tužilac u Beogradu je odbacio krivičnu prijavu porodice Drašković (koju je, inače, pisao Dragoljub), ali je tada važio zakon po kome je oštećeni mogao da preuzme gonjenje i Dragoljub je upravo to uradio i postigao uspeh. Taj postupak je na kraju doveo do raskrinkavanja ubilačke armade Službe. Prema tome, stvarni razlog za pobunu bio je Legijin strah od postupka pred istražnim sudijom, a ne strah od izručenja Haškom tribunalu.