Žena nas nudi da uđemo u sobu. Unutra, na krevetu sedi krupna žena u crnoj haljini sa kragnom, a oko nje nekoliko zeleno ofarbanih stolica sa uspravnim naslonom, pred njom ispucan sto sa kozjim nogama, a na njemu dopola načeta riblja konzerva i rusle prodornog mirisa.
Tvrtko Vujić: SVEDOK PAKLA (5)
Knjiga mađarskog novinara i reportera mađarske TV 2 Tvrtka Vujića „Svedok pakla“ (Izdavač: Forum Novi Sad, doo Magyarszo; s mađarskog preveo: Vladimir Popin) potresno je svedočanstvo o posledicama černobiljske katastrofe. Delove tog nezaboravnog putovanja kroz opustošene predele i susreta sa neobičnim ljudima objavljujemo uz dopuštenje izdavača.
Na stolicama nekoliko jastučića od damasta sa karakterističnim slovenskim motivima, svojevremeno verovatno u bež tonovima. Nekada fini materijal, prekriven čipkom, a sada ogrubeo, krt i prljavosiv. U uglu, naslonjeni na zaprljani beli zid, dva potamnela svećnjaka i nekoliko brušenih čaša podsećaju na nekadašnji život jedne ambiciozne porodice. Iznad čaša vise dve ikone u žutim ramovima.
– Moja sestra – pokazuje žena sa bradavicama na korpulentnu ženu koja sedi na krevetu, a potom se i sama predstavlja. Zove se Ana Jurjevna. Volođa prelazi na engleski i otkriva nam da je mlađa sestra umno zaostala. Sestra ju je dovela iz jednog sanatorijuma i sada su ostale same, jedna uz drugu.
– I čovek je umro – kaže Ana plačnim glasom – a ja ništa ne mogu sama. Na sirotu Olgu ne mogu da računam – pokazuje na sestru.
Žena u crnom upravo maže svoja ćoškasta usta nekim masnim crvenim ružom. Bez artikulacije krklja, pokušava nešto da kaže. Ana joj prilazi i hvata je za ruku.
– Da, draga, to su gosti – klima glavom, pri čemu briše sestrino čelo.
– Kada je umro vaš muž? – pitam Anu.
– Pre šest godina. Od raka.
– I on je bio odavde?
– Dabome, dušo, ovde je rođen, isto kao i ja, devetsto dvadeset četvrte. Bio je kombajner u kolhozu, a ja sam radila oko krava. Živeli smo dobro, kupili smo i Moskvič.
– Kakav je bio život u selu?
– O, drago moje dete, to se ne može ni opisati. Bilo je vremena kad je u Lopuhovu živelo i hiljadu duša. Oni pametniji odlazili su u biblioteku, a nama su priređivane projekcije. Priređivani su i balovi, selo je imalo sopstveni orkestar, Bože moj, koliko smo plesali…
Gabor pojačava svetlost lampe. Napolju nebo kao da opet počinje da plače. Osvetljavamo se pomoću akumulatora, jer u zgradi nema struje. Ana koristi svetlo petrolejke.
Dok snimatelj obavlja pripreme, ja prilazim prozoru. Zaprepastih se od prizora koji sam ugledao. Odsekoše mi se noge! Vasim Petrovič se upravo saginje nad jednim arteskim bunarom i svojski srče zagađenu vodu. Okretoh se. Volođa upravo razgovara sa Anom, moli je da skine sintetički pulover, iduće nedelje će joj doneti jedan pamučni. Prilazim skinutom komadu odeće, dozimetar pokazuje šest mikrosiverta. – Vidiš, dušice – kaže žena dok oblači neki drugi sintetički komad – to je okončalo našu sreću.
Pojavila se kod nas dva mlada vojnika pod maskama i rekoše: Mamuška, sada vam pripadamo samo deset minuta, samo ćemo vama pomoći da se spakujete. Pogledasmo sa ljudima kroz prozor. Vidimo, ne gori kuća, ne besni orkan, vidimo da ne napada Nemac, pa šta je onda problem? Vojnici rekoše da ništa ne pitamo, već da samo ponesemo sa sobom odeću za nedelju dana. Rekli su, nedelju dana. Deset godina nisam videla svoje selo. U Kijevu smo mesecima ležali na jednom poljskom ležaju, a onda nas odvedoše na periferiju u neki nužni smeštaj. Nas devetoro živeli smo u jednoj sobi. Nakon dve godine dobili smo stan u baraci, sakupili smo se u jednom paviljonu, svi mi iz Lopuhova. Malo njih je podnosilo taj život, jako smo izmršavili. Onda je stigla dozvola da možemo da se vratimo.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
