Avgust u Evropi nije vreme za ozbiljnu politiku, budući da se Evropljanima čini da se u svetu ništa ne događa dok se odmaraju. Obično provodim ovaj mesec sa porodicom u našoj staroj renoviranoj kući na selu u jugozapadnoj Francuskoj. Dok ovo pišem ispod vinove loze u bašti, gledam brda obrasla šumom od kojih se ne vide druge zgrade.
Naše selo sastoji se od male farme, nekoliko vila sa sobama za iznajmljivanje i ostataka desetak kuća. Pre jednog veka, ovo je bila zajednica u kojoj je živelo više od 50 ljudi, dok su danas samo farmer i njegova majka u poznim godinama stalni stanovnici, a ostali dolaze za vreme odmora. Napredak koji je ostvarila Francuska bio je praćen migracijom iz sela u grad. Pre nekoliko godina lokalni farmer pitao me je zašto ljudi koji žive na selu žele da se odsele, dok stanovnici gradova na severu Evrope dolaze na jug Francuske i kupuju stare kuće. Pretpostavljam da se odgovor delimično krije u snu pripadnika srednje klase koji žive u severnim gradovima – potrazi za suncem danju i željom za tišinom noću.
Napredak je ostavio traga i tokom proteklih 15 godina, otkako smo vlasnici ove kuće. U našem selu nekada su postojale najmanje po dve prodavnice svake vrste – mesare, pekare, gvožđare, dok je sada taj broj prepolovljen. Supermarketi u obližnjim gradovima potisli su manje radnje, verovatno zbog toga što imaju bolji izbor robe i jeftiniji su.
Drugi pokazatelj napretka jeste dolazak internet priključaka, tako da sada mogu da koristim laptop kao da sam kod kuće u Londonu, a zahvaljujući satelitskoj anteni pratim inostrane TV programe i radio-stanice, što predstavlja značajan pomak. Ipak, nekada sam bio stanju da se „isključim“ iz sveta kada sam na odmoru, kao i da zaboravim na tehnologiju. Danas nemam izgovora da to učinim i uvek sam na dužnosti.
Zahvaljujući televiziji, postali smo i svedoci loših strana napretka širom sveta. Možda užasne poplave koje su pogodile Pakistan i Kinu ne predstavljaju direktnu posledicu klimatskih promena, ali stiče se utisak da postoji mnogo dokaza da varijacije u klimatskim uslovima postaju sve veće i učestalije. Znamo da sedamnaestostruko povećanje nivoa ugljen-dioksida u atmosferi tokom prošlog veka predstavlja cenu napretka, kao i da će stanovnici najsiromašnijih delova sveta platiti najveći ceh.
Definisati napredak na način koja bi podrazumevao da je takvo stanje održivo, što bi značilo i zadržavanje onog najboljeg iz prošlosti, nije lako. Izrazi poput „pružanje otpora globalizaciji i silama tržišta“ često se upotrebljavaju kada se priča o idealizovanom pogledu na nekadašnji život, što predstavlja paradoks u Francuskoj, budući da su uprkos antiglobalističkoj retorici Mekdonalds restorani popularniji nego u drugim delovima Evrope. Istovremeno, francuske kompanije odlično posluju na globalnom tržištu, za razliku od malih proizvođača u toj državi. Proizvođači sireva i slatkiša, kao i vlasnici restorana pogođeni su visokim porezima i drugim troškovima, dok se u supermarketima prodaju proizvodi iz Azije.
Stoga, ostaje pitanje kako na najbolji način da sačuvamo vrednosti koje predstavljaju deo identiteta određenih regija a da istovremeno prihvatimo promene koje čine naš život boljim? Kako da učinimo da tržišta i tehnologija uistinu služe ljudima, a ne obrnuto? Taj problem se delimično može prevazići ukoliko pokušamo da jasnije odredimo cenu onoga što zovemo napredak. Ilustracije radi, treba da se zapitamo koliki ceh plaćamo ako uvek kupujemo u šoping molovima van grada, jer se na taj način gube zelene površine i pojačava intenzitet saobraćaja? Ne smemo da zaboravimo da ono što ima smisla na ogromnim prostranstvima Teksasa ne mora nužno da bude delotvorno u francuskim i britanskim selima.
Takođe, moramo da se postaramo da tehnologija zadovolji potrebe i siromašnih ljudi, a ne bude korišćena kako bi se produbio jaz između stanovnika zapadnih država i ostatka sveta. Najzad, treba da razmotrimo kolike su štete i koristi od energije koju koristimo, naročito od upotrebe ugljen-dioksida, budući da će ceh naših propusta platiti žrtve poplava u Aziji, farmeri u Rusiji i Africi, kao i svačiji unuci, među kojima i mojih petoro, s kojima provodim ovo leto. Kakvo im zaveštanje ostavljamo zahvaljujući takozvanom napretku? Skloni smo da poverujemo u to da starije generacije uvek ostavljaju bolji svet potomcima, ali da li je takvo gledište još ispravno?
Autor je bivši britanski guverner Hong Konga i komesar EU za spoljne odnose. Aktuelni je dekan Univerziteta Oksford
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
