Druga smrt generala

Ne postoji, međutim, državna komisija koja može otkopati ovovremenu jamu u koju, već skoro dve decenije, svakodnevno, biva bacan i u njoj čerečen general Dragoljub – Draža Mihailović.

Njega, mrtvog, proneli su, kao svoju ratnu ikonu, bojištima i razbojištima zločinima razbijane i razbijene države. On je bio zastava Velike Srbije. On je bio zastava Srba koji su se nožem i maljem potpisivali na Ovčari, u Srebrenici, u Drenici. Draža je granatirao Sarajevo. Draža je ubijao na Mehmed-pašinom mostu, u Višegradu. Draža je u masakre i pljačku slao i vodio trupe Miloševićeve tajne policije. Ratko Mladić je Dražin general. Cela Hrvatska i pola BiH govore i veruju da je JNA bila Dražina vojska i da je Dobrica Ćosić Dražin akademik. Pa, i mnogi strani državnici, pisci, hroničari i eksperti, čak i neke sudije i tužioci Međunarodnog tribunala u Hagu, generala Mihailovića označavaju kao glavnokomandujućeg srpskih snaga koje su činile ratne zločine na kraju prošlog veka.

Njega, mrtvog, „srpske patriote“ koriste i kao centralni grudobran u svojoj hajci protiv Zapada, a pre svega Amerike i Evropske unije, kao istorijskih i najvećih neprijatelja Srba i Srbije.

General je, 17. jula 1946, ubijen samo zbog toga što je njegova antifašistička gerila bila i antikomunistička i prozapadna. On to nije ni sporio. Sve ostale tačke optužnice bile su montaža pobednika radi ubijanja istine o pobeđenom.

Protiv obnove Jugoslavije nije mogao biti komandant koji svoju vojsku nije nazvao ni srpskom, ni velikosrpskom, nego jugoslovenskom. Saradnik okupatora nije mogao biti oficir koji je odbio da prizna kapitulaciju pred okupatorom, koji je prvi u pogaženoj Evropi podigao ustanak protiv Rajha i koji je, za čitavog trajanja rata, za Hitlera bio njegov glavni balkanski neprijatelj. Za ratnog zločinca nije nikako mogao niti smeo biti proglašen čovek čije su desetine hiljada vojnika i civila antikomunista varvarski poubijali upravo predstavnici sile koja je sudila pobeđenom generalu. Povrh svega, u senci ustaškog genocida nad srpskim narodom u Hrvatskoj i BiH, u Beogradu je vojni sud, sastavljen isključivo od Srba, za ratnog zločinca proglašavao ne Antu Pavelića, nego srpskog generala jugoslovenskog i demokratskog opredeljenja, glavnog vođu narodnog otpora genocidu i najveću nadu da, posle rata, genocid neće biti ni sakriven ni nekažnjen i da ratni užasi neće biti zamenjeni komunističkim terorom.

Nad Dražom je, 1946. godine, počinjen ideološki zločin. On je jedini komandant pobedničke antifašističke koalicije koga su pobednici odveli na gubilište.

Druga smrt generala je još apsurdnija i tragičnija. Mrtvog su ga potpisivali ispod zlodela one iste ideologije koja ga je ubila pre 63 godine. Zlostavljaju ga i potpisuju i ispod zahteva da srpski narod podiže svoj Berlinski zid prema Zapadu. Njega, koga su ubili zbog njegovog strateškog cilja da srpska i jugoslovenska lađa budu uz moćni brod demokratskog Zapada. Njega, koji je, uoči svog pogubljenja, izgovorio i ove reči: Ubićete hiljade, ubićete i potamničiti stotine hiljada, ali nikada nećete ni ubiti ni utamničiti želju našeg naroda za demokratijom kakva je u Americi! Njega, koji je bio najveći protivnik svega onoga što mu, po drugi put ubijenom, svaljuju na ime, na savest, na život, na smrt.