Gotovo 60 odsto ljudi iz Srbije u poslednjih 20 godina nije bilo na Kosovu

Tome je, osim namerne cenzure, ili, pak, isključivog nametanja negativnog konteksta, zbog rata iz bliske prošlosti, doprinelo, prema rečima sagovornika Danasa o ovoj temi, i neprisustvo ovdašnjih medija i njihovih dopisnika na Kosovu, kao i odsustvo saradnje srpskih i kosovskih medija.

Stoga, Danas pokreće novu seriju tekstova u okviru projekta „Druga strana Kosova“, koji će ovog puta biti fokusirani na svakodnevni život građana na Kosovu.

– Primetno je da mediji u Beogradu o Kosovu u najvećoj meri izveštavaju na osnovu agencijskih vesti, zbog toga što je većina redakcija bila prinuđena da se odrekne ulaganja u dopisničku mrežu i razvijanja te mreže. Sem što se to odrazilo generalno negativno na kvalitet pokrivanja vesti iz regiona, doprinelo je i tome da se izveštavanje svodi na ono što se objavi na agencijskom tikeru, odnosno na velike političke izjave, krize u odnosima i ratno huškanje. Takve vesti i tekstovi ne doprinose približavanju života na Kosovu ljudima u Srbiji, koji su suštinski neinformisani o tome kako se živi na Kosovu – kaže za Danas Maja Živanović iz BIRN-a.

Rezultati ankete koju je portal Danasa nedavno sproveo kažu da 60 odsto ljudi iz Srbije u poslednjih 20 godina nije bilo na Kosovu, što je poražavajuće, tvrdi ona, ali i dokaz toga koliko politika može da se ispreči između ljudi, ali i toga koliko je auditorijum u Srbiji podložan manipulaciji, a da toga nije ni svestan.

– Neosporno je da je važno šta su funkcioneri rekli, kako će izgledati buduća Vlada Kosova, šta o tome kaže predsednik Srbije, ali takođe mislim i da je važno čuti o protestima protiv izgradnje hidroelektrana na Kosovu, o Edoni Krejeziu (Edona Kryeziu) koja je kapiten ženske fudbalske reprezentacije Kosova, ili o Bljertu Morini (Blert Morina), koji sada i sudskim putem traži promenu imena i pola u ličnim dokumentima posle 18 meseci pravne bitke sa različitim pravosudnim i administrativnim institucijama na Kosovu koje su do sada odbacivale njegov zahtev – kaže Maja Živanović za naš portal.

Takođe, dodaje ona, važno je čuti, videti i pročitati da u severnoj Mitrovici ne postoji pozorište, bioskop, da se ljudi suočavaju sa restrikcijama vode i struje. Ali i da tamo žive dobri ljudi, koji svakog dana prelaze most i odlaze na posao, bez mržnje prema drugoj strani, a koji rizikuju svojim delovanjem da budu nazivani „Tačijevim Srbima“ i izdajnicima.

– I žao mi je što je lakše i sigurnije izveštavati o Kosovu iz Beograda i zbog toga imam veliko poštovanje prema onome što rade kolege iz Kosseva i koristim svaku priliku da ih pomenem. Takođe i pojedince čiji su tvitovi i blogovi postali svojevrsna ’zakrpa’ za nedostatak dopisnika – kao na primer blog ’Crno-beli svet’ koleginice Sanje Sovrlić. Takođe, ono što bih sigurno navela kao pozitivan primer jeste serijal Danas-a ’Druga strana Kosova’ i ono što radi medijska kuća u kojoj radim, BIRN, koja ima mrežu novinara u celom regionu i pokriva kroz svoje medije regionalna dešavanja. Volela bih da ovakvih primera ima daleko više, jer bi to značilo i da smo sazreli da se otvorimo jedni ka drugima – zaključuje novinarka BIRN-a.

Da u Srbiji ne postoji interesovanje za kosovsku dnevnu politiku, da postoji nerazumevanje razlika među partijama i liderima, niti šta je ono što oblikuje kosovsku političku stvarnost, mišljena je Ivan Đurić, programski direktor u Inicijativi mladih za ljudska prava – YIHR.

–  Stavljanje svih političkih lidera u isti koš nas jako ograničava. Naši političari prednjače u tom izjednačavanju, nisam siguran da li je to proizvod nerazumevanja ili loše namere, odnosno odražavanja i produbljivanja etničke distance. Ako na primer na Kosovu građani protestuju protiv mini hidroelektrana, istom argumentacijom kao i oni u Srbiji, treba da se čujemo međusobno, da pomognemo jedni drugima. Imamo mnogo zajednički problema čije resavanje bi bilo mnogo lakše ukoliko bismo međusobno sarađivali. A preduslov za saradnju je da se poznajemo, da znamo jedni za druge. Izlizana je, iako istinita, priča da kriminal i mafija ne znaju za granice, jezičke i etničke barijere. To ne smeju biti prepreke ni za dobronamerno ljude – kaže Ivan Đurić za Danas.rs.

Dodaje da nas muče nasleđe postkonfliktne stvarnosti, tranzicije iz socijalizma u kapitalizam, spore i neizvesne EU integracije i mnogo drugih velikih i malih tema.

– Umesto da jedni drugima budemo saveznici, stavljamo klipove u točkove. Jedan od razloga za to je što se i u srpski i kosovski javni prostor nikad ili retko probijaju glasovi koji nisu neprijateljski. Ne moraju biti samo prijateljski, nije to naša realnost, ali ljudi se na Kosovu bave svime osim carinama prema Srbiji – zaključuje Đurić za Danas.

„U kojoj meri ste informisani o svakodnevnom životu na Kosovu“? – glasi pitanje na koje su čitaoci našeg lista odgovarali u okviru Danasove ankete koja je ukazala da su, ocenom od jedan do pet, 45 odsto njih istakli 1 (nimalo) a 15 procenata sa 5 (veoma upoznati).

Teme koje anketirane najviše zanimaju su svakodnevni život građana (43 procenata) koji su se izjašnjavali na pitanje „O kojim temama sa Kosova biste voleli više da čitate u domaćim medijima“? Svaodnevni život prati građanski aktivizam sa 17 procenata glasova.

O običajima bi volelo da se informiše 11 procenata ljudi koji su popunjavali naš upitnik, o umetnosti devet procenata, politiku zanima osam odsto glasača, muziku pet, sport četiri, a film samo dva procenata njih.

Na pitanje „Koliko su vesti sa Kosova koje su zastupljene u domaćim medijima politički instruisane“ (a na koje se isto ocenjivalo brojkama od 1 do 5), za pet je glasalo 63 procenata ljudi, a za jedan 14 procenata anketiranih. Pedeset i dva procenata anketiranih glasača na našem sajtu  je ukazalo da poznajete nekoga ko živi na Kosovu. Sa NE je odgovorilo 48 procenata.

U poslednjih 20 godina Kosovo je posetilo 34 procenata naših anketiranih, dok je 60 odsto odgovorilo da nije. Opciju „Samo prošao/la“ štikiralo je šest procenata glasača Danasove ankete. Negativnu sliku o životu na Kosovu ima 42 prcenata njih koji su se izjasnili u anketi, dok pozitivnu ima 19 procenata. Procenat anketiranih koji nemaju nikakvu sliku, jer nisu dovoljno upoznat, iznosi 39 odsto.

Ovu anketu Danas je zaokružio pitanjem „Kojim povodom biste otišli na Kosovo“ – turistički, odgovorilo je 35 procenata. U posetu prijateljima / rođacima otišlo bi  22 procenata izjašnjenih, službeno 16 odsto. Ne bih nikada otišao/la ukazalo je 13 odsto anketiranih. Na festival osam odsto, na muzički koncert i izložbu tri posto anketiranih učesnika u našoj online anketi.

Direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov smatra da  izveštavanje većine medija koji znatno utiču na formiranje javnog mnjenja u Srbiji o zbivanjima na Kosovu govori više o tome da se ne želi smirivanje, pa ni rešenje, već da se stalnim tenzijama građani u Srbiji ostavljaju u strahu od mogućih sukoba.

– Rat, kao reč koja je devedesetih bila skupa, zbog postojanja realnog sukoba, žrtava i nesigurnosti, danas se bagatelizuje i služi isključivo za povećanje tiraža, kao i za povećanje pritiska na građane Srbije. Kako se ova dva povećanja odražavaju na potrošačku korpu, na ono od čega građani realno žive, niko se ne usuđuje više da istražuje. Portal „Koliko košta Kosovo“, ako ga se sećate, ove cifre je stavljao u prvi plan, ne da bi se Kosovom trgovalo, već da bi se osvestio sav besmisao zamrznutog konflikta, iz ugla građana i države koji nezaustavljivo jure ka EU – objašnjava Popov.

Prema njegovim rečima, sve što se dešava južno od Merdara uvek se gleda kroz prizmu tenzija i mogućih sukoba. Popov zapaža da je rečnik urednika tabloida daleko inventivniji od realnosti i od onih koji, poput njega,  godinama uspostavljaju dijalog, na svu sreću uspešno.

– Ono što je u proteklim nedeljama vidljivo u našim medijima je i satanizovanje buduće vlade Kosova, uz direktne napade na Aljbina Kurtija, te uz preispitivanje njegovih studentskih dana i tadašnje akcije naše bivše i nadam se nestale duboke države. Da li je to dobra priprema za budući dijalog Beograda i Prištine, koji mora otpočeti čim se takse ka Srbiji i Bosni ukinu? Siguran sam da nije, ali kod nas je autodestruktivnost stanje duha, stanje države, a kako vidimo i odnosa u regionu – ističe Popov.

On dodaje da se time ponovo stvara veliki jaz koji će se jednim korakom preći, kada dve strane, to jest dva lidera ili možda i dve liderke, odluče da taj korak dobro unovče u očima Evrope.

Milan Antonijević, direktor Fondacije za otvoreno društvo, zapaža da u srpskim medijima skoro da i nema priloga o svakodnevnom životu na Kosovu, a i kada ih ima uglavnom je reč o životu Srba, posebno u enklavama, i problemima koje imaju sa svojim komšijama Albancima.

– Prateći naše medije, u skorije vreme sam uspeo da na jednom elektronskom mediju zapazim samo jedan prilog u kome se govori o svakodnevnom životu jedne srpske porodice na jugu Kosova na drugačiji način. Naime, sagovornica u toj emisiji opisujući svakodnevicu te porodice, koja se sastoji od napora za  unapređivanje poljoprivrednog domaćinstva, svakodnevnih obaveza, radosti i problema, ujedno kaže i da sa svojim komšiijama Albancima nemaju nikakih problema. Ima i priloga o pojedinim kulturnim događajima, ili obeležavanju nekih crkvenih ili drugih praznika u srpskim sredinama, ali je i to po pravilu sa primesama politike – navodi Antonijević.

On ukazuje da o svakodnevnom životu Albanaca u našim medijima nema ni reči, te da se o njima po pravilu govori  u negativnom kontekstu, sem retkih primera gde se neutralno govori o pojedinim političkim ili javnim ličnostima.

– Naši građani nemaju ama baš nikakvu priliku da vide šta se, na primer, daje u pozorištu u Prištini, kakve su cene na Kosovu i sa kojim se problemima suočava prosečan građanin Kosova albanske nacionalnosti – kaže Antonijević.

Da mediji jako malo govore o drugim temama koje se tiču Kosova, kao na primer, kulturi, realnim životnim problemima građana, ekonomskim problemima, saglasan je i Fahrudin Kladničanin, programski koordinator u Akademska inicijativa „Forum 10“.

– Nažalost, u fokusu medija je isključivo politika. Malo je organizacija civilnog društva koji u fokusi imaju i druge svakodnevne, realne i životne probleme građana, jedan deo organizacija se bavi kulutruom, pokušavajući da preko kulture relaksira probleme koji postoje. Kada spomenemo kulturu, mnogo toga nedostaje, ali i sve što je vezano za kulturu uglavnom se promoviše u Beogradu, nema drugih gradova u Srbiji, koji trebaju da čuju ko su aktuelni pisci sa Kosova, muzički bendovi ili umetnici, aktuelni i važni novinari u kosovoskoj zajednici. Nekako, ostajemo uskraćeni toga, to je bar moje mišljenje, a moram da priznam da se i mediji time malo bave, usotalom, čini mi se da te teme nisu dovoljno akutelne. Na primer, da li mladi sa Kosova, dele iste probleme kao i drugi mladi u regionu, da li se poljoprivrednisi sa Kosova suočavaju sa problemima, da li je zagađena životna sredina, deponije, divlja gradnja i urbicid, takođe problem koji muči zajednice na Kosovu.  Nije život samo politika, normalizacija odnosa, život je sve ovo što sam nabrojao, od velikih tema, mi nažalost ne vidimo život običnog čoveka na Kosovu – zaključuje Fahrudin Kladničanin za naš list.

Boris Varga, politikolog i novinar, navodi za Danas da nevladine organizacije iz Srbije dosta sarađuju sa nevladinim sektorom sa Kosova. Ta saradnja, napominje Varga, odigrava se u kontinuitetu od devedesetih, sa prekidima za vreme oružanog konflikta. Organizacije poput Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji su prava i jedina diplomatije između Srbije i Kosova.

– Mediji nedovoljo izveštavaju o Kosovu, posebno kada je reč o sferi van svakodnevne politike. Nemamo informaciju na srpskom koliko košta vekna hleba i kilogram mesa u prodavnici. Kako živi radnik na Kosovu? Koliko se od plate napuni potrošačka korpa? Ne zanamo šta čitaju mladi Albanci, kakav imaju pogled na region? Kako je postkonflikto društvo tamo imalo posledice na omladinu? Šta oni misle da li na Kosovu treba suditi pripadnicima OVK? Verovatno je na Kosovu kao svugde u region, ali su nijanse važne – smatra Boris Varga.