Istorija Nacionalnog teatra Kosova u tri dela (VIDEO)

O istoriji ali i budućnosti teatra, repertoaru i poduhvatima ovog pozorišta, za Danasov projekat Druga strana Kosova, govori Adrian Morina, direktor glume Nacionalnog teatra Kosova.

On podseća da je Nacionalni teatar osnovan u Prizrenu, ne u Prištini, odmah posle Drugog svetskog rata 1946. ali je posle dve godine premešten u glavni grad Kosova.

– Istorju teatra možemo da podelimo na tri dela, prvi od 1946. do 1989. Potom dolazi desetogodišnji rascep jer smo bili izbačeni iz institucija, a Nacionalni teatar Kosova uređivao je srpski reditelj, iako su pre rata postojale i srpske i albanske drame. Treći period je najinteresantniji, posle 1999. godine. Nacionalni teatar Kosova nekada se zvao i Narodno pozorište. Imali smo zaista sjajne glumce koji su ovde uradili sjajan posao. Nekolicina njih su počeli kao amateri, zato što nismo imali fakultete, ali je onda došla generacija ljudi koja je završila režiju i glumu na fakultetu u Beogradu, kao što su na primer Faruk Begoli, Adem Mikullovci… a tu spada i generacija ljudi koji su bili sjajni reditelji kao što je Muharem Ćena i mnogi drugi – podseća on.

Morina priča da su čak neke od tih najsjajnijih predstava koje su tada režirane na neki način bile avangardne pa ljudi o njima i dalje govore. Nacionalni teatar putovao je po zemljama bivše Jugoslavije, a sa jednom od predstava osvojio je velike nagrade na Sterijinom pozorju, prema njegovim rečima, jednom od najvećih festivala u bivšoj Jugoslaviji.

– Kad god bi Nacionalni teatar putovao po zemljama bivše Jugoslavije, napravio bi sjajan uspeh – ukazuje Morina. Međutim, kako ističe, od 1989. započinju represivne mere, na čelo teatra dovodi se srpski upravnik, pa su zato sve do 1999. pravili samo romantične drame, jer kako kaže, ljudi nisu mogli otovreno da govore o politici.

– U tom periodu nastao je rascep u Nacionalnom teatru, ali srećom, imali smo drugo pozorište Dodona teatar, koje je u tom desetogodišnjem periodu bilo jako popularno. Tamo se sve odvijalo, najbolje predstave, izložbe, postavke, muzički događaji, dok je Nacionalni teatar bio predviđen samo za srpsku dramu, jer su glumci imali jako ograničene radne mogućnosti, priseća se Morina i dodaje da su se tada predstave radile „ispod radara“.

Povodom trećeg perioda teatra on ukazuje da su se posle rata mlade gneracije dramskih umetnika vratile u ovo pozorište.

– Tada sam bio student, a od 2000. sam počeo da igram ovde. Započeli smo od predstave „Hamlet“ koga je u saradnji sa nama radio jedan britanski režiser David Gothard, što je izazvalo dobre vibracije i kvalitetnu energiju kod ljudi koji su želeli da počnu iznova i izgrade sve što je srušeno u tom desetogodišnjem periodu. Posle 20 godina evo nas ovde, sa velikim brojem jako dobrih predstava i ljudi koji posećuju pozorište da bi ih pogledali – ukazuje Morina.

Kao posebno zadovoljstvo navodi to što dosta reditelja iz regije i iz Evrope dolazi u pozorište zarad saradnje, jer su oni, kako ističe, veoma otvoren teatar koga pokušavaju da uzdignu na mesto koje je pozorište zauzimalo pre 40 godina. Što se tiče repertoara, on ukazuje da trenutno imaju pet premijera na Velikoj sceni, kao i malu eksperimentalnu scenu, na kojoj se nalaze predstave za mlađu publiku i na kojoj iskazuju različite pozorišne ekspresije.

– Ovih poslednjih pet-šest godina koncentrišemo se na regiju i politički teatar ili dokumentarni teatar jer ne samo na Kosovu, već u celoj regiji imamo dosta toga da dokumentujemo. Ljudi „stare škole“ iz dramske umetnosti koji su posećivali pozorište su Vladimira Milčina, Slobodan Unkovski i drugi koji su bili veoma popularni tada, a sada iz regije imamo čitavu lepezu angažovanih reditelja. Dosta smo radili sa Dinom Mustafićem iz Bosne, Andrašom Urbanom iz Subotice, dosta režisera iz Albanije, rediteljima iz Makedonije i na taj način pokušavamo da sarađujemo sa najkvalitetnijim ljudima iz regije i Evtrope – kazuje Morina i dodaje da rade na ovogodišnjem repertoaru zbog čega su veoma srećni jer će imati predstavu reditelja iz Ljubljane Diega de Brea i predstavu koju je pisao Edmond Brown.

– Dosta mladih generacija umetnika je sada u teatru i pokušavamo da pružimo sve od sebe da bude Kosovo ponosno. Najpopularnije i najgledanije angažovane predstave su „Rokenrol“ od Dina Mustafića, sa kojom smo putovali u Kolumbiju na Američki teatar festival. Bio je to sjajan šou, o istinitoj priči, a nešto slično se odigralo i ovde na Kosovu. Tu je i predstava „Let iznad Kosovskog teatra“ od Jetona Neziraja u kojoj sam igrao direktora pozorišta. Sa tom predstavom smo bili i u Beogradu više puta, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, kod Borke Pavićević. CZKD je bio, a i dalje jeste naša kulturna ambasada, čak i sada kada Borka više nije živa. Sa predstavom dramaturga Almira Imširevića iz Bosne, koja je takođe politička predstava, putovali smo u skoro 20 zemalja. Tu je i predstava „Bordel Balkan“ koju je pre par godina režirao Andraš Urban. Sa njom smo nastupali u Sarajevu. Jedan od najboljih predstava koje smo napravili ovde u poslednjih 10 godina, energizovana, politizovana, hardkor, čak su veterani članovi KLA palili plakate za predstavu jer su mislili da radimo nešto loše – kaže Morina.

Ističe da je rediteljka Blerta Neziraj režirala i adaptirala predstavu koja se bavi ljudima koji su ubijeni zbog svojih političkih stavova posle rata 1999. koja je imala dosta uspeha. Morina je dodao da se ni posle 20 godina ne zna ništa o tim ljudima, kao i to da je u pitanju veoma emocionalan momenat, jer su u svakoj reprizi prisutne porodice ubijenih sa kojima rade intervjue.

– Šokantno je posle svakog igranja, iako imamo probe. Skoro smo je igrali i intervjuisali brata ubijenog novinara koji je usmrćen pet godina posle rata zbog svojih političkih ubeđenja. Ljudi iz Ministarstva nisu do sada ništa uradili povodom toga. Postoji lista od 250 ljudi i ovo je jedan intrigantan šou, ljudima se dopada i želimo da putujemo sa njim. Sledeće godine planiramo da ga igramo u pet francuskih gradova, jer je priča istinita i veoma tužna i voleli bismo da je podelimo ne samo sa ljudima sa Kosova i regije, već i sa Evropom – konstatuje on.

Kako naglašava, iako govori uglavnom o političkom teatru, tu su ipak i komedije na kojima se ljudi smeju, u izradi je i predstava po tekstu njihovog najznačajnijeg autora Ismaila Kadarea, kao i mjuzikl.

– Imamo politiku, romantiku, dramu.. sve je tu, a ja sam zahvalan ljudima koji posećuju teatar i koji veruju u pozorište, jer ako ne verujemo da teatrom možemo nešto da promenimo, onda smo zaista mrtvi – konstatuje Morina