Najveći stereotipi su da je narod sa Kosova glup i zatucan (ENGLISH)

To je istakao za Danasov projekat „Druga strana Kosova” Vasilj Adžić, multimedijalni umetnik, selektor i urednik programa North city jazz & blues festivala. Po pitanju normalizacije odnosa Srbije i Kosova, on smatra da svi treba prioritetno da uzmu odmor jer, prema njegovim rečima, kada se čovek umori, popusti koncentracija i onda je sve moguće.

On je ukazao da je sedamnaesti North city jazz & blues festival održan sredinom maja u Kosovskoj Mitrovici, a da je u sebi objedinio i umetničku koloniju „Kolektivna slika“ koja je počela par dana ranije od festivala u Privatnom kulturnom centru „Akvarijus“.

– Festival je jedinstven u istočnoj Evropi, a kolonija predstavlja princip rada u kome tri ili više umetnika rade jednu sliku, svako svojom tehnikom. U crtanju se teži univerzalnoj likovnosti. Slika je gotova kad se svi slože da jeste, a akcenat nije na ideji rađanja remek-dela, već radosti zajedničkog stvaranja – objašnjava Adžić.

Danasov projekat „Druga strana Kosova“ ima za cilj da približi kosovskoj i srpskoj javnosti informacije koje nisu plasirale političke elite, ni s jedne strane, već nezavisni građani, kao i povezivanje kosovske i srpske kulturne scene koja je nedovoljno zastupljena u medijima.

• Pitanja novinara Danasa:

Šta predstavljate i na šta ukazujete kroz Vaš likovni rad?

– Moj likovni rad predstavlja istraživanje unutrašnjeg sveta. Pošto sam svestan da postoji, ali samo toliko, jer mu ne poznajem granice, atmosferu, prirodu, zvuke, mirise, boje, zakone, ako ih ima, onda se u skladu sa tim i ponašam. Kao i ronilac kada zaroni, on ulazi u neki drugi svet sa nekim drugačijim pravilima življenja u njemu, tako se i ja trudim da kad uronim u sebe samog i uvek izranjam sa nekim novim crtežom ili slikom. E sad, da li je ta slika prava fotografija mog unutrašnjeg sveta…. nekad posumnjam, ali često i budem uveren da je upravo to slika mog nesvesnog bića koja je uz veliki trud i istraživanje izašla na videlo.

Recite nešto više o North city jazz & blues festivalu i kolonijama koje se zajedno sa njim odvijaju.

– North city jazz and blues festival održava se već 18 godina zaredom. Organizuje ga grupa ljubitelja dobre muzike sastavljena od bivših i sadašnjih muzičara. Kosovska Mitrovica ima u sebi veliku tradiciju sviranja i slušanja džeza. U staroj Jugoslaviji Mitrovica, iako nije bila glavni grad, imala je svoj pravi velik big band, i bila jedan od šest big bendova iz stare Jugoslavije. Godine 1990. i 1991. pod vođstvom dirigenta benda Petra Rakića organizuju se i dva internacionalna jazz festivala za koje mogu slobodno da kažem da su u stvari prethodnica North city festa. Naš festival je po nama poseban zato što se uvek trudimo da umetnike za jazz i blues muziku dovedemo sa izvora postojanja te muzike, a to je naravno skoro uvek Amerika. Takođe smo možda i jedini u Istočnoj Evropi koji tvrdoglavo insistiraju na tradicionalnim jam sessionima gde se druženje između gostiju festivala nastavlja u nekom klubu na zajedničkoj bini i zajedničkoj svirci, gde se energija i ljubav prenose između njih i zajedno sa svima nama. Tu leži i veza sa likovnom kolonijom „Kolektivna slika“ gde tri ili više umetnika slikaju jednu sliku svako sa svojom tehnikom, svako preko drugog, a sa težnjom ka univerzalnoj likovnosti i zajedničkoj sreći stvaranja. Tako reći slikarski jam session.

Glumili ste u više predstava, koji Vam je omiljeni lik koji ste tumačili i zašto?

– Svaki lik mi je podjednako drag, ako moram da izaberem, možda Bernardo i Venecijanki, pošto je atmosfera igranja među glumcima bila izvanredna.

Šta bi, prema Vašem mišljenju, trebalo najpre i prioritetno učiniti kako bi se odnosi Srbije i Kosova normalizovali?

– Pregovori se vode od 2013, dugo to traje, mislim da su se svi malo umorili. Kada se čovek umori, popusti koncentracija i onda je sve moguće. Mislim da svi, ali svi, treba da odu na neki odmor, pa kad se lepo odmore, ponovo u pregovore. Znači, prioritetni odmor.

Šta mislite o procesu normalizacije koji trenutno sprovode vlasti u Prištini i Beogradu?

– Rekoh, umorili su se, pa je ovo proces nenormalizacije.

Da li je moguće da će proces normalizacije okončati političke elite koje su bile aktivne tokom sukoba 1990-ih?

– Hmmm… možda… teško. Nadam se.

• Pitanja Mladena Lazarevića, vizuelnog umetnika, predsednika OKC Reformars i organizator kolonija i festivala

Primećujete li promene u poslednjih par godina u svom okruženju i ako da, kako one utiču na Vas?

– Promene su konstantne. Konstantno se narod iseljava. Na mene to utiče u trenucima obeshrabrujuće, pa život nastavi svojim tempom.

Koja je najveća prepreka na koju ste naišli u dosadašnjem stvaralaštvu?

– Najveća prepreka sam sam sebi.

Da li Vaše umetničko angažovanje doprinosi zajednici i na koji način?

– Mislim da doprinosi samom činjenicom da sam živ i da se nisam odselio i da sam sa svojom zajednicom i dalje.

• Pitanja sa društvenih mreža:

Koji su najveći stereotipi o životu na Kosovu?

– Najveći stereotipi su da je narod sa Kosova glup, zatucan i neobrazovan i odskoro da svi imamo puno para, navodno zbog duplih plata. Valja reći da su samo jedno vreme ljudi zaposleni u obrazovanju, zdravstvu i u drugim ustanovama primali duplu platu, a veoma brzo je podrška od 100 posto na platu pala na 50 procenata, s tim što treba napomenuti da se na Kosovu i Metohiji cena rada nije menjala od 1993-1994, pa mu dođe na isto – lekar u Mitrovici ili u Beogradu ili profesor u Mitrovici ili u Beogradu. Sa druge strane, život u konstantnoj brizi za opstanak, jer ste fizički ugroženi, i recimo problemi sa snabdevanjem vodom punih 19 godina.

Koje knjige čitate, koje serije i filmove gledajte, koju muziku slušate..…?

– Muziku volim. Obožavam blues, pa jazz, blues rock, world music. Serije nisam nešto preterano pratio, ali eto, recimo Igru prestola. Film takođe obožavam. Od autora volim Walte Hilla, Pekinpoa, Johna Forda, takođe evropski film neizostavni Italijani i Francuzi i da ne zaboravim Orsona Velsa. Poslednju knjigu koju sam kupio je Mišel Uelbek – Pokoravanje. Mnogo volim poeziju i naše pesnike kao što su Branko Miljković, Stevan Raičković, Milan Dedinac, Vasko Popa, Rade Drainac i drugi.

Kakav je društveni život mladih?

– Društveni život mladih je dosta siromašan, ali opet imam osećaj da je bogatiji u odnosu na druge gradove Srbije, i da ako se poželi, može da se nađe mesto za svakog.

***

ENGLISH VERSION