Drugi su grabili napred dok je Jugoslavija jurila unazad

Na izborima 11. novembra 1980. godine pobedila je Republikanska stranka.

Predsednik je postao Ronald Regan, a potpredsednik Džordž Buš, sa kojim se Lončar i lično poznavao.

Bilo je to iznenađenje.

Ali – „Ono što su neki doživljavali kao prednost u Karterovom vođenju Sjedinjenih Država većini je izgledalo kao slabost i nemoć“.

Nova administracija nije u odnosu prema Jugoslaviji promenila politiku stare administracije.

Upravo zbog krize koja se u Jugoslaviji javljala posle smrti Josipa Broza Tita: demonstracije kosovskih Albanaca sa parolom Kosovo Republika i šokantne ekonomske teškoće (nestašica osnovnih proizvoda, nestašica benzina, par-nepar bonovi) – od strateške je važnosti za SAD bila podrška stabilnosti i celovitosti Jugoslavije: „Geopolitički položaj Sjevernoatlantskog pakta predstavljao je branu prema Sredozemlju i nesvrstanima i samim tim čuvao njen položaj u Americi“.

Utoliko pre što je, smrću Leonida Brežnjeva, i u Moskvi došlo do promene. Jurij Andropov je još bio nepoznanica, a Mihail Gorbačov će tek doći.

Kao Karter sa Titom, Regan je nastavio da razmenjuje poruke sa Predsedništvom SFRJ, Jugoslavija je kupovala vojnu opremu od SAD, u Jugoslaviju je 18. septembra 1983. godine došao potpredsednik Buš.

Odao je priznanje Budimiru Lončaru i izrazio želju da novi jugoslavenski ambasador u SAD bude kao on.

Uoči povratka sa dužnosti ambasadora u Vašingtonu, Lončar je pisao Josipu Vrhovcu, tada predstavniku Hrvatske u Predsedništvu SFRJ: „Potreban mi je predah, ali ne predugi (…) Moje radno mjesto može biti u Beogradu ili Zagrebu, po potrebi i nahođenju CK SK Hrvatske“.

Ali ni hrvatsko rukovodstvo, ni on sam nisu očekivali neko mesto u politici.

Lončar se vratio u Državni sekretarijat za inostrane poslove, još jednom kao čovek broj dva: zamenik državnog sekretara Lazara Mojsova.

„Makedonac na kadrovskoj listi, ali Srbin po osjećaju“, sa iskustvom u diplomatskoj službi, Mojsov je bio hladan i nesiguran.

Dve godine nakon Mojsova, na mesto državnog sekretara za inostrane poslove došao je bosansko-hercegovački političar Raif Dizdarević.

Njegov put u diplomatiji nije bio pravolinijski.

Posle Bugarske, pedesetih godina radio je u Moskvi. Sa njegovim portretom u knjizi Jakovine, Lončar zaokružuje galeriju portreta državnih sekretara za inostrane poslove posle Mirka Tepavca.

Svog prethodnika na tom mestu, Raifa Dizdarevića vidi kao sjajnog „u razumijevanju skrivenih značenja kremljevskih priopćenja, uvodnika Pravde i sovjetskog birokratskog jezika koji je savladao dok je bio u Moskvi“.

Bio je „pomalo nepovjerljiv, formiran na Istoku, daleko tvrđi od svojih prethodnika (…) imao je i antizapadni naboj“.

Lončara je video kao prozapadno orijentisanog.

Uz naknadno izvinjenje Lončaru, to je i sam priznao.

Posle afere Agrokomerc (skandal sa menicama u Velikoj Kladuši) ostavku je podneo Hamdija Pozderac, predstavnik Bosne i Hercegovine u Predsedništvu SFRJ.

Na njegovo mesto došao je Raif Dizdarević. Crna Gora, Srbija, Slovenija, Vojvodina imale su svoje kandidate za novog državnog sekretara za spoljne poslove.

Hrvatska je predložila Budimira Lončara.

On nikad nije bio u političkim strukturama.

Imao je skoro četrdesetogodišnje iskustvo u diplomatskoj službi, kao nijedan od njegovih prethodnika, a pogotovo kandidata.

Godinama je bio drugi čovek u SIP-u.

U celoj istoriji iz ministarstva je postavljen (1965) samo Marko Nikezić: svi drugi su dolazili spolja.

Ovog puta, začudo, profesionalizam je stavljen iznad drugih kriterijuma.

Za državnog sekretara za spoljne poslove postavljen je Budimir Lončar.

„Pravi čovjek u pravo vrijeme“ – ocenio je nemački list Di Velt.

Ali, koje je to vreme u Jugoslaviji a koje u svetu?

***

Izbor Budimira Lončara za čoveka broj jedan u Saveznom sekretarijatu za spoljne poslove bio je široko pozdravljen: na Zapadu s naklonošću, kao i u nekim sovjetskim glasilima, ali i u celoj zemlji.

Kao čoveka koji ne dolazi iz tamnog vilajeta, već modernog čoveka, koji spada u vodeće političke ljude Jugoslavije, koji „ne samo da znaju što je Zapad, nego su svjesni da Jugoslavija svoje ekonomske, društvene i tehnološke probleme ne može riješiti bez tjesnog kontakta sa zapadnim svijetom“.

Sovjetski list Izvestija okarakterisao je Budimira Lončara kao „jednog od vodećih diplomata poslijeratnog pokoljenja“.

U domaćoj javnosti odjek je bio bez presedana.

Oglasili su se diplomati, kulturni i javni radnici, ratni drugovi, sportisti, saradnici.

Isticali su njegov profesionalizam, znanje, iskustvo.

Književnik i Lončarov saradnik u Bonu, Ivan Ivanji napisao je Lončaru: „Radujem se (…) što u najosetljivijem trenutku za spoljne poslove dolazi najbolji čovek (…) Retke su dobre vesti. Ovo je za mene zaista dobra vest“.

A Koča Popović je, kao uvek, bio lapidaran: „to je jedna od pametnih stvari u nizu pogrešnih“.

Pomenute reakcije bile su izraz zasluženog priznanja Budimiru Lončaru ali i izraz očekivanja i nade s obzirom na krizu jugoslovenske države i društva.

Izraz neizvesnosti i straha.

I spoljna i unutrašnja javnost očekivala je od Budimira Lončara da kao kormilar spoljne politike Jugoslavije preokrene njenu unutrašnju politiku koja je, bilo je već očigledno, vodila u katastrofu.

Tri savezne vlade (Veselin Đuranović, Milka Planinc, Branko Mikulić) nisu zaustavile ekonomsku krizu i započele reformu.

Došlo je do centrifugalnih politika republika, što iz različitih interesa, što zbog inercije dogmatskog i nesigurnog partijskog i državnog vrha I posle Tita – Tito.

Reakcija na konzervativnu, a zapravo prividnu ravnotežu u federalnom centru, bilo je profilisanje različitih orijentacija u republikama ne samo o rešenjima za izlazak iz krize, nego i za budućnost Jugoslavije.

U Sloveniji su predlagane tri reforme: ekonomska, politička, partijska s ciljem približavanja zemlje Evropskoj zajednici.

U Srbiji, najvećoj republici, došlo je do konsenzusa o preoblikovanju Jugoslavije i rešenja srpskog pitanja kao državnog pitanja.

Istorijski značaj u iniciranju ovog procesa imao je Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti (1986), koji je tražio promenu položaja Srbije i srpskog naroda u Jugoslaviji.

Ubrzo je, u već postojećim podelama u srpskom partijskom rukovodstvu, došlo do Osme sednice CK SK Srbije (1987).

Partijski lider Slobodan Milošević inaugurisan je u vođu srpskog naroda.

Kao pogonsko gorivo za razbuktavanje srpskog nacionalizma služilo je Kosovo.

Deo nacionalnog konsenzusa, uz formalnu i neformalnu opoziciju i Savez komunista Srbije posle Osme sednice CK SK Srbije, postali su i Srpska pravoslavna crkva i Jugoslovenska narodna armija (dva njena generala bili su, posle smrti Josipa Broza Tita, predsednici Republike Srbije).

Jedinstvo vrhova državne, partijske, kulturne i naučne elite u Srbiji dovelo je do snažne mobilizacije masa: mitinzi antibirokratske revolucije.

Oni su doveli do pada rukovodstava na Kosovu i u Vojvodini.

U planiranom pohodu na druge republike, srušeno je i rukovodstvo Crne Gore, dok je Slovenija pohod zaustavila.

Ništa se nije dogodilo a da nije bilo najavljeno.

To nije bilo moguće bez ratova za teritorije.

Tokom leta avionom iz Malezije, 6. juna 1990. godine, mladom makedonskom diplomati Srđanu Kerimu, na njegov komentar „Bit će rata, ako ovako nastavimo“, Borisav Jović (od 15. maja 1990. godine predsednik Predsedništva SFRJ) je rekao: „Pa što? Ako treba i bit će“.

„Sloveniju ćemo izbaciti, Hrvate ćemo zajebati i podijeliti, a vi ostali se ne brojite“.

Jugoslaviju treba urediti prema željama Srba, jer ne može najveći narod imati najmanje vlasti, govorio je Jović.

„Malo ćemo ratovati, malo pregovarati. Nađemo li s Hrvatima rješenje, Bosna će pasti“ (autentičnost razgovora potvrđuje sam Jović u svojoj knjizi Poslednji dani SFRJ.

Izvodi iz dnevnika, Beograd 1995). Kerim je odmah obavestio Lončara, koji nije mogao da veruje.

Knjiga Jakovine sa Lončarom, preciznije nego druge knjige o raspadu Jugoslavije, otvara pitanje: šta su u toj situaciji mogli da urade drugi?

Odbijani su svi predlozi rešenja: konfederacija, rezolucija o mirnom razlazu…

Došlo je do suprotstavljanja delegata iz Srbije zapadnoevropskim vrednostima na 14. kongresu SKJ i rascepa SKJ koji će odrediti dalje odnose u Jugoslaviji.

U konačnici, doći će do osamostaljenja Slovenije i Hrvatske. (Nedavno je bivši predsednik Republike Slovenije, Milan Kučan, rekao: „Ne verujem nikome u Sloveniji ko kaže da je rođen sa ambicijom da Slovenija bude samostalna država (…) ipak smo mi Slovenci mnogo ulagali u Jugoslaviju. Bila je to naša država. I dok je zemlja mogla da se menja u pravcu u kom smo želeli, trebalo je uložiti sve napore da se to uradi. U trenutku kad se dođe do saznanja da to nije moguće treba tražiti alternativu“.)

U pomenutoj situaciji došlo je do napada i na SSIP kao na bijelokosnu kulu, „a sa druge strane kao važan faktor u vremenu kada su postojale ideje o rekonstruisanju Jugoslavije“.

Udar je išao na pojedine diplomatske predstavnike (Živorad Kovačević, Božidar Gagro, Petar Živadinović, Redžep Suroi).

Kakav je manevarski prostor imao SSIP, posebno Budimir Lončar, dočekan u svetu i u jugoslovenskom društvu sa velikim očekivanjima?

Kao visoki profesionalac on je znao: „Diplomacija je i dalje važna, ali na stanje u državi nije se moglo utjecati“.

***

SSIP je bio mesto na kome se formulisala alternativa.

Spoljna politika nesvrstane Jugoslavije okrenute svetu bila je u interesu zemlje, ali je postajala sve više inkopatibilna sa unutrašnjom politikom.

Jedinstvo države nije se moglo održati sa pretenzijom najveće republike da njome ovlada, to jest po cenu slobode drugih naroda.

Kao da se radilo o dve države.

Novi državni sekretar delovao je u tri pravca.

Najpre, jačanje kompetentosti SSIP-a kako bi bio sposoban da razume promene u svetu i izbegne opasnost da se zemlja nađe na njihovoj margini.

Dovodio je mlade darovite ljude iz svih republika (Novak Pribićević, Srđan Kerim, Miodrag Trajković, Zvone Dragan).

Uspostavljao je međugeneracijski dijalog (uz mlade, Cvijeto Job, Miroslav Kreačić). Sam je radio mnogo i isto je zahtevao od saradnika („U SSIP-u se radilo od jutra do mraka“).

Njegov kabinet bio je mali, ali homogen i profesionalan.

Zatim je na sednicama Saveznog izvršnog veća i na zasedanjima Narodne skupštine govorio sa stanovišta integriteta i jedinstva Jugoslavije kao racionalnog okvira za nužne reforme u skladu sa evropskim kretanjima.

Najzad, svim snagama i umećem iskusnog profesionalca nastojao je da zemlja koja je bolovala ostane prisutna u svetu: „Guralo se u svim smjerovima da bi se pokazalo da Jugoslavija participira i gradi ono što je bila europska perspektiva“.

Na tragu regionalne perspektive održan je sastanak ministara spoljnih poslova balkanskih zemalja, prvi posle 1945. godine.

Na istom tragu bila je kasnije Pentagonala (Italija, Austrija, Jugoslavija, a zatim i Mađarska i Čehoslovačka).

Važan diplomatski uspeh Jugoslavije bio je njen izbor na sastanku u Nikoziji za predsedavajuću zemlju u Pokretu nesvrstanih – važno mesto u pripremi i održavanju Devete konferencije nesvrstanih u Beogradu (4-7. septembar 1989).

Na 43. sastanku Generalne skupštine UN Jugoslavija je izabrana za nestalnu članicu Saveta bezbednosti.

U Jugoslaviju je došao Mihail Gorbačov, novi lider SSSR-a, promoter politike glasnosti i perestrojke.

Iako su sovjetska i jugoslovenska očekivanja bila različita, obe delegacije ostale su na nivou odnosa koji su 1955. godine utvrdili Tito i Hruščov.

Tako je „Jugoslavija za koju se mislilo da je crkla, ipak (…) uspjela“.

U nastavku ove ocene, Budimir Lončar je dodao: „Nemojmo se varati, naš rejting je nizak, ali mi smo u mogućnosti da ga upotrebimo“.

Već je bilo jasno da su „drugi sada grabili naprijed dok je Jugoslavija jurila unazad“.

Knjiga Jakovine sa Lončarom to pitanje otvara kao ključno za razumevanje raspada jugoslovenske federacije u ratu.

Ona ukazuje kako se provincijalna samouverenost u avangardnu ulogu Jugoslavije (sukob sa Staljinom, samoupravljanje, nesvrstanost) pretvorila u dogmu (gradimo društvo bez presedana).

Ali, u središtu njihovog odgovora na ovo pitanje je različita percepcija globalnih promena u svetu na Istoku i Zapadu Jugoslavije.

Ta percepcija je, naročito posle razlaza na 14. kongresu SKJ (januar 1990), odredila sudbinu jugoslovenske federacije.

Svet je na kraju Hladnog rata bio zainteresovan za mirno rešenje jugoslovenske krize i njenu stabilnost.

U Jugoslaviju su dolazile delegacije Evropske zajednice.

Međunarodne finansijske institucije podržale su reformsku vladu Ante Markovića.

Smanjena je bila i napetost između velikih sila.

Na čelu SAD (od 1988) bio je Džordž Buš, na čelu SSSR Mihail Gorbačov.

Došlo je do pregovora.

Na globalni odnos Istoka i Zapada, raspad istočnog bloka i uspostavljanje novog svetskog poretka reagovale su sve socijalističke federacije.

U SSSR-u i Čehoslovačkoj kao stvarno priznato je do tada samo deklarativno pravo naroda na samoopredeljenje.

U jugoslovenskoj federaciji nije više bilo jednog prioriteta: republike su uspostavile svoje prioritete.

U Srbiji je kao prioritet postavljeno rešenje srpskog pitanja: centralizacija Republike, srbizacija Jugoslavije ili stvaranje etničke države srpskog naroda.

Donet je novi Ustav Republike Srbije kojim su ukinute autonomne pokrajine Kosovo i Vojvodina.

Počelo je političko organizovanje, a zatim i naoružavanje Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini: Sad ili nikad.

Srbija hoće u Evropu, govorio je Slobodan Milošević, ali na belom konju.

U Sloveniji su predlagane reforme: ekonomska (tržišna privreda), politička (pluralizam i parlamentarna demokratija) i partijska (napuštanje demokratskog centralizma).

Sve kao preduslov za evropske integracije.

Drugim rečima: Europa zdaj.

Reakcija na to bilo je najavljeno izbacivanje Slovenije iz Jugoslavije.

Ono je počelo mnogo pre oružanog sukoba: odlazak beogradskih intelektualaca, na čelu sa Dobricom Ćosićem, u Ljubljanu na razgovore sa slovenačkim intelektualcima; pokušaj državnog udara u Sloveniji; suđenje Janši, Borštneru i Tasiću u Ljubljani na srpskom jeziku; pritisci na predstavnike Slovenije u Predsedništvu SFRJ (koji su dobro istraženi u savremenoj slovenačkoj istoriografiji); skup u Cankarjevom domu povodom štrajka rudara u Trepči i kao odgovor – bojkot slovenačke robe u Srbiji.

Da li je u takvom razvoju događaja SSIP mogao ostati alternativa i zastupati politiku integriteta i jedinstva zemlje kao racionalnog okvira za unutrašnje reforme?

Naročito posle proglašenja državne nezavisnosti Slovenije i Hrvatske, kad je i sam počeo iznutra da se raspada.

U razgovoru sa nemačkim ministrom inostranih poslova Ditrihom Genšerom (2. decembra 1990) Budimir Lončar je rekao: „Buduća Jugoslavija bit će još elastičnija Federacija, s jakom samoupravom“.

Bio je to i za uvek analitičnog Lončara više izraz želje nego mogućnosti.

Kraj u sledeću subotu