Društvo je nespremno da prizna odgovornost nasilnika

Osim što takve reakcije dodatno obeshrabruju žene da o proživljenom nasilju progovore, one pokazuju, kako objašnjava psihološkinja Tanja Ignjatović, „bazično nepoznavanje pojave“ i uvek idu naruku zlostavljaču.

– Problem našeg društva je nespremnost da se suočimo sa isključivom odgovornošću nasilnika za ono što čini, čime održavamo kulturu nasilja i kulturu silovanja. Nasilnik odlično zna šta radi, on bira ranjive osobe, manipuliše i žrtvom i okruženjem, a često i institucijama i procesima, i računa na predrasude društva – kaže za Danas Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra.

Na pitanje šta je to što žrtvu sprečava da odmah prijavi silovanje, koje se najčešće postavlja kroz sumnju da se ono dogodilo, Ignjatović navodi više razloga, koji zavise od okolnosti, od karaktera osobe, podrške porodice, uzrasta žrtve, ali i osobe od koje nasilje dolazi.

– Što je žrtva mlađeg uzrasta i što je kontekst privatniji (porodica, osobe od poverenja u školi, sportu, umetnosti…), to joj je teže da prepozna zloupotrebu i da reaguje. Zlostavljači računaju s tim i smišljeno prave okolnosti koje zbunjuju decu. Tek naknadno, sa više znanja i iskustva, žrtva može postati svesna da je to što joj se dešavalo zloupotreba i zlostavljanje – kaže Ignjatović.

Drugi čest razlog odloženog prijavljivanja je emotivno stanje u kom se nalazi žrtva seksualnog zlostavljanja.

– Takvo iskustvo izaziva duboko nepoverenje u ljude, jer dolazi od osoba koje su nam bile bliske. To dovodi u pitanje osnovni doživljaj sigurnosti i preplavljuje različitim emocijama – strahom, stidom i krivicom, besom i ljutnjom. To su osećaji koji ih blokiraju, a ne treba izgubiti iz vida ni činjenicu da se žrtvama ne veruje, da se one sumnjiče da su nečim doprinele nasilju i da su odgovorne za to što im se desilo – objašnjava naša sagovornica.

Ignjatović napominje da je silovanje ozbiljno traumatsko iskustvo sa kojim se svaka žena nosi onako kako može te da nema tipičnog reagovanja.

– Neke žrtve će biti preplavljene emocijama, plakati, vikati, biti besne – na sebe, na nasilnika. Neke će biti vrlo suzdržane, kako bi vratile kontrolu nad svojim emocijama i granicama. Neke će biti u potpunom šoku, zamrznute. Za sve je važno da to iskustvo prorade, uz stručnu pomoć, integrišu i nastave svoj život, bez odloženih i dugoročnih posledica – kaže Tanja Ignjatović.

Ona ističe i da je jako teško prolaziti kroz institucionalne procedure, pogotovo ako nema poverenja i podrške u porodici i među prijateljima, te da se i zato često odustaje od prijavljivanja nasilja.