Društvo niskog poverenja

…kada je dao jezgrovitu ali prilično uopštenu definiciju skupa čija je naslovna tema bila pitanje Da li su mediji u Evropi spremni za izveštavanje o krizama? sa indikativnim podnaslovom Medijski biznis danas – u kontekstu međunarodnih kriza i sukoba. „Forum je prava platforma za zaista otvorenu razmenu mišljenja“, rekao je visoki švajcarski diplomata.

Bilo bi zaista preterano reći da su njegove reči bile svojevrsna interpretacija pre oko pedeset godina formulisane definicije britanskog premijera Edvarda Hita, po kojoj je diplomata „čovek koji dva puta razmisli pre nego što ne kaže – ništa!“ Švajcarski ambasador svakako nije bio taj koji je odredio temu skupa čije je održavanje pomogla i njegova ambasada, niti je ‘zaslužan’ za stavljanje – pa tako i naglašavanje – pojma biznis u njegov zvanični podnaslov. No, ta reč je, po uverenju ovog autora, ukazala na samo neke suštinske kontroverze oko osnovne uloge medija – većih ili manjih organizacija, poslovnih imperija i novinarskih i drugih profesionalaca u njima – da temeljno, nepristrasno i odgovorno rade svoj posao, čime bi trebalo da pomognu ostvarivanje fundamentalnih prava pojedinaca i društvenih kolektiviteta da budu što potpunije i istinitije obavešteni o svemu što se tiče njihovih života.

I ovaj je forum, naime, nametnuo mnoga suštinski važna pitanja koja se tiču profesije, njene sadašnjosti i budućnosti, kojoj su neki učesnici predskazivali crne dane, pa i nestajanje. Zaista, šta danas – i koga – predstavljaju medijske kuće, njihovi poslenici ili nameštenici, grupe novinara okupljene u različitim telima i udruženjima, usamljeni novinarski ‘vukovi’ i sve brojniji ‘građani novinari’ na sve prisutnijim i većim društvenim mrežama? Jesu li oni ono što bi trebalo da budu – posrednici između onih što donose sve najvažnije odluke o životu svih nas i građana koji danas ili sutra treba da se opredeljuju između nekog novog Trampa i Hilari, između Vučića i – staviti ime po izboru – a koje povezuje samo neutaživa želja da budu neprikosnovene vođe vlada, pokreta ili nacija? Jesu li ti ljudi (novinari) kreatori i prodavci suštinski važnih vesti ili su PR predstavnici različitih političkih i (više od toga) finansijskih interesa, ili, prostije rečeno „prodavci magle“? Jesu li oni „psi čuvari“ (watchdogs) koji reže na večitoj straži opštih interesa, ili „psi ljubimci“ (lap-dogs) koji u krilu svojih gospodara manje ili više uspešno laju ili kevću u korist nečijih (bilo čijih) posebnih interesa?

Drugi SEEM Forum u Beogradu (posle pet godina) nije, nažalost, ponudio nijedan konkretan i pouzdan odgovor ni na jedno od ovih suštinskih pitanja, niti je nagovestio da bi se medijske prilike u regionu, u Srbiji, ali i u Evropi, mogle promeniti nabolje u doglednoj budućnosti. Ili, kako je to lakonski rekao jedan od najrespektabilnijih i najiskusnijih učesnika Foruma, Erhard Busek, „Živimo u društvima niskog poverenja! Nema ga ni između političara, novinara, građana“. Drugog i trećeg dana skupa (u takozvanoj Medijskoj komisiji), štaviše, čula su se mnoga obeshrabrujuća mišljenja i sumorne ocene o stvarnosti i budućnosti novinarske profesije. Uz brojne sumnje, bilo je i dosta skepse u njen opstanak u sadašnjem obliku.

Sve to su prilično jasno pokazale debate na svim panelima (a bilo ih je pet), pa i na onom uvodnom, najatraktivnijem za ovdašnju javnost, čija je tema bila Mediji i politika u Srbiji (mada je, onako usput, upravo kurtoazno, bilo i drugačijih, pozitivnih ocena). Jedan od organizatora skupa, Kristijan Špar, regionalni šef Fondacije Konrad Adenauer, koji stoluje u Sofiji, vrlo razložno je primetio da SEEMF ne nudi „gotova rešenja“ i ukazao na činjenicu da u Nemačkoj približno isti broj ljudi radi na novinarskim zadacima i PR poslovima! (U tom kontekstu, nije naodmet citirati obeshrabrujuću anegdotu iz ne tako davne istorije našeg lista, kada je, na pitanje našeg urednika o tome šta bi voleli da rade u budućnosti, devet od deset prisutnih gostiju, studenata novinarstva, bez mnogo razmišljanja odgovorilo – PR! Što je, prema dubokom uverenju ovog autora, antipod svemu što podrazumeva novinarska profesija.)

Ovaj je autor u svojim uvodnim tezama za ovogodišnji Forum – kao jedan od osnivača SEEMO i kao član njegovog Borda, šesnaest godina posle osnivanja ove organizacije čiji je osnovni cilj bio i ostao odbrana slobode štampe i slobode izražavanja, kao i zaštita ugroženih i napadanih novinara, i isto toliko vremena posle naizgled istorijskih promena u Srbiji – izrazio uverenje da se „stanje medijskih sloboda u našoj zemlji, u celini gledano, tokom poslednjih deset i više godina suštinski pogoršalo, baš kao i uslovi za iole normalan, zaista demokratski društveni dijalog“.

To je, pre toga, pokazalo i uvodno izlaganje Aleksandra Vučića. Ne samo zato što je salu Adriatik u tom trenutku napustilo desetak lokalnih novinara, u znak protesta ili svog legitimnog izbora da slušaju koga i kada žele, već i zbog sadržaja onog što je predsednik srpske vlade rekao i načina na koji je govorio. Za one koji nisu najbolje upućeni u organizaciju foruma SEEMO i sličnih medijskih skupova, treba reći da se na otvaranju po nepisanom pravilu pojavljuju i govore bilo predsednici država domaćina ili predsednici njihovih vlada. Srpski premijer, prema utisku ovog izveštača, nije ličio na Vučića koga svaki dan gledamo i slušamo na kanalima svih televizija. Izgledao je umorno (na Forum je došao direktno iz Niša, posle susreta s mađarskim kolegom Viktorom Orbanom), pa i indisponirano. U njegovim relativno tiho izgovorenim rečenicama nije bilo uobičajenog entuzijazma i samouverenosti, a bilo je i iskaza koje bi oborila čak i ovlaš ozbiljna pitanja, da je bilo prilike za njih.

Organizator Foruma je, naime, ‘dozvolu’ za tri-četiri pitanja dao samo predstavnicima stranih medija. Naknadno (posle Foruma) dato objašnjenje imalo je svoj racio: vremena je bilo malo, a domaći novinari imaju mnogo više prilika za pitanja nego strane kolege… I to je tačno. Ali strane kolege nisu mogli ili znali da dovedu u pitanje premijerove tvrdnje o okončanoj privatizaciji medija (šta je s Politikom, Večernjim novostima, Dnevnikom ili Tanjugom?); priznanja „grešaka iz mladosti koje je skupo platio… imao je samo 28 godina kad je bio ministar informisanja i bilo je vreme rata“ (Vučić nije bio optuživan za ubistvo Slavka Ćuruvije, ali jeste bio odgovoran za mnogo pre rata usvojeni zloglasni Zakon o informisanju, koji je uništio ili osakatio mnoge medije); ili uveravanja da vlada i on nikada nisu direktno vršili pritisak na medije (samo naivni mogu poverovati u to, ali ni oni ne mogu poreći bezmalo svakodnevno prosipanje medijskog otrova iz premijeru najbližih tabloida i tabloidnih televizija. Zanimljivo je, i indikativno, u tom kontekstu da ‘omiljeni’ medijski glasnogovornici premijera u ponedeljak uveče i utorak ujutro nisu ni pomenuli beogradski skup koji je, po Vučićevoj oceni, bio veoma značajan. Da li i zato što se premijer, na njemu svojstven način, ‘posuo pepelom’ zbog ‘grehova iz mladosti’?

Izlaganja sedmoro predstavnika najprestižnijih medija i udruženja iz Srbije pružila su prilično tačnu, teško osporivu i, na momente, poraznu sliku medijskog i društvenog ambijenta u našoj zemlji. Uz žaljenje što je premijer otišao u trenutku kada je na dnevni red došla upravo tema o kojoj bi trebalo da se razgovara (Vučić je u najmanje dva navrata naglasio da je „Vlada spremna da razgovara, ali da razgovara“) i da na Forumu nema nikog drugog iz najvišeg izvršnog tela, pa ni ministra zaduženog za informisanje, učesnici panela su pre svega i više od svega govorili o odgovornosti drugih za stanje na medijskoj sceni, koje je jedan od njih, najsažetije, izrazio rečenicom „nikad bolje na papiru (u zakonima), nikad gore u stvarnosti“. I to je, najverovatnije, jedan od najboljih sažetaka medijske realnosti u Srbiji.

Ne osporavajući najveći deo izrečenog, ni anamneze, ni dijagnoze sadašnjeg bolesnog ili neprirodnog stanja, niko od uglednih kolega, međutim, nije ukazao na put kojim bi mediji u Srbiji, ili organizacije što ih predstavljaju, morali da krenu da bi, makar kao prvi korak, počeli da vraćaju davno izgubljeni prestiž i dignitet profesije u javnosti, među čitaocima, gledaocima i slušaocima, i kao pojedinci i kao kolektiviteti medijskih kuća i institucija. To je, uostalom, pokazala činjenica da se niko od njih nije pojavio drugog dana foruma da s kolegama iz regiona, Evrope i sveta pokuša da se makar približi nečemu što bi ličilo na pomenute platforme s početka teksta, a koje bi mogle da budu ispomoć u traženju realističnijih rešenja za probleme koji su očigledno isti ili bar veoma slični u svim sredinama u našem okruženju.

Pokušali su to drugi, pre svega italijanska organizacija Osiđeno (kiseonik) za informacije i sam SEEMO, izdavanjem zajedničkog saopštenja u kojem su pozvali nacionalne vlade da primene nedavno, i po ko zna koji put, usvojene preporuke i rezolucije Saveta Evrope i Ujedinjenih nacija i osnuju javne i nezavisne agencije koje bi pratile i dokumentovale sve brojnije napade na novinare u svim ovim zemljama. Pokušala je to i pomenuta Medijska komisija jednoglasnim usvajanjem stava da novinari i njihove organizacije moraju pokazati više solidarnosti sa uhapšenim kolegama u Turskoj, a njih je trenutno više od stotinu.

Hoće li to dati makar malo ‘kiseonika’ uspavanim, letargičnim, pa i ravnodušnim novinarskim asocijacijama i njihovim članovima da pokušaju da osmisle neka nova rešenja, koja nisu ‘na poslužavniku’ i za koja se moraju izboriti? Ili će čekati da i na njihova vrata zakucaju oni koji su, po Busekovim rečima, „uvek pristrasni“ – vlasti, države, ili sami vlasnici medija?