Društvo odvraća, škola ne zahteva da se čita

Uprkos oprečnim mišljenjima kreatora programa i praktičara o tome da li postojeći nastavni programi podstiču decu da sve manje čitaju, jedno je sigurno: knjiga uveliko gubi trku na svim poljima.

Autori nastavnih programa, međutim, tvrde da je korups književnih dela koji se očekuje da učenici pročitaju u višim razredima osnovne škole širi od sadržaja prethodnih programa, koji su pre takozvane reforme u nekoliko navrata pretrpeli rasterećenja. Ukinuta je podela da domaću i školsku lektiru (ono što se čita kući i što se obrađuje na času), pa je na nastavniku da prosudi šta će se čitati u kom obimu.

– Program ne čini samo spisak književnih dela koje valja obraditi – on sadrži i ciljeve i zadatke, kao i uputstvo za njihovu realizaciju. Pretpostavlja se da će odgovoran nastavnik pročitati i te delove programa, ne samo da bi zakonski poštovao propisani okvir, već i da bi mu to metodički olakšalo „kretanje“ po programu. Nisam sigurna da su svi nastavnici pročitali ceo sadržaj jer ga veoma često shvataju kao „papirnati“, „administrativni“ dokument – kaže Dejana Milijić Subić, savetnik koordinator u Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.

Na pitanje da li je ukidanje podele na domaću i školsku lektiru išlo na ruku đacima koji ne vole knjigu, Milijić Subić odgovara da je takva podela u suprotnosti sa osnovnim načelima savremene nastavne prakse. Ona ističe da učenici u osnovnoj školi treba da shvate da književnost „ne živi“ jedino u čitankama, već da postoje biblioteke, internet, rečnici…

– Danas je teško učenike zainteresovati za bilo šta, a naročito za čitanje. Naravno, velika odgovornost je u rukama nastavnika, ali bi dodatne izmene nastavnog programa bile na korist svima. I oni učenici koji čitaju, uglavnom čitaju radi bolje ocene, a tako se ne razvija ljubav prema književnosti. Pri tom, njihovi komentari i utisci idu u prilog tezi da su dela prevaziđena. Često se dešava da oni ne razumeju ono što čitaju, jer lektira nije prilagođena njihovom uzrastu. Sve se svodi na veštinu nastavnika da ih zainteresuje za određeno delo iz programa ili van njega – ističe Marija Sarić Đorđević, profesorka srpskog jezika u OŠ „Ljuba Nenadović“.

Da bi program književnosti valjalo menjati slaže se i direktorka OŠ „Ivo Lola Ribar“ Gordana Marković. Ona ukazuje da su iz programa izbačena mnoga lepa književna dela koja su ranije generacije rado čitale i da, i pored toga što se na spisku lektire nalaze i savremena književnost, nedostaju pravi, dečji romani, koja promovišu pozitivne osobine. Moćnog „saveznika“ đaci imaju u takozvanim skraćenim verzijama književnih dela, ali i u internetu koji nudi bezbroj sajtova sa prepričanom lektirom.

Stručnjaci ukazuju da je problem male čitanosti naročito izražen u srednjoj školi, gde se obrađuju književna dela u celini. Srednjoškolski program srpskog jezika i književnosti nije menjan 20 godina, a nedavni pokušaj inoviranja prošao je samo sa intervencijama u ciljevima i načinu realizacije programa, dok je sadržaj ostao isti. Očekuje se da ovaj program bude reformisan u naredne dve godine.

– Mi ih učimo istoriji književnosti, a najčešće nemamo vremena da o knjigama kvalitetno razgovaramo. Dva ili tri časa nisu dovoljna za „Proces“ ili „Majstora i Margaritu“, „Fausta“ ili „Seobe“. Nema knjige za koju možete da odvojite više od pet časova. Profesor nema prostora da sam bira makar deo tekstova koji se čitaju, još manje je u mogućnosti da izbor prilagodi svakom pojedinačnom đaku – smatra Ružica Marjanović, profesorka srpskog jezika i književnosti u Užičkoj gimnaziji.

Postojeći program je, prema njenom mišljenju, anahron i prilagođen ideološkoj matrici koja je postala dominantna početkom devedesetih. Dominira nacionalna književnost, a među piscima iz okolnih zemalja zadržan je jedino Krleža.

– Program je prilagođen nacionalističkoj ideologiji i tu je pozicija profesora izuzetno važna kako bi učenike odbranila/zaštitla od modela koji mu se kroz lektiru i čitanke nudi, nekad eksplicitno, a nekada prikriveno. U nastavnom programu nema knjiga koje su štampane posle sredine osamdesetih. Da podesetim, mi radimo sa decom rođenom sredinom devedesetih. Ono što je kvalitetno i zanimljivo u školskom program često je neprimereno uzrastu. Kako petnastogodišnjacima približiti „Antigonu“ ili Danteov „Pakao“? To bi trebalo raditi u četvrtoj godini – navodi Marjanovićeva.

Veljko Brborić, potpredsednik Društva za srpski jezik i književnost Srbije ukazuje na svojevrstan apsurd da i pored zahtevne lektire veliki broj učenika ne čita.

– Dolazimo do neverovatnih saznanja da učenici završavaju razrede ili srednju školu, a da ništa nisu pročitali. Nejasno je kako neko može završiti školu, a da ne čita dela Ćopića, Nušića, Selimovića, Andrića, Crnjanskog. Učenici moraju znati velika imena i dela naše i svetske literature, ukoliko žele nositi diplome naših škola i svedočiti o njihovom završetku – kaže Brborić.

Svi se slažu da u lektiru treba uvrstiti naslove koji su bliži savremenom vremenu i senzibilitetu današnjih đaka, ali nema saglasnosti kada se pokrene pitanje šta bi na tom spisku trebalo da se nađe. To se najbolje može videti na primeru programa književnosti za osnovnu školu, jer su poslednje izmene lektire izazvale dosta polemike u javnosti i negodovanja zašto su neka dela ubačena, a druga izbačena. A treba podsetiti da su „sastavljači“ lektire bili ne samo univerzitetski, nego i profesori iz osnovnih i srednjih škola. Ipak, jedno je sigurno – ono što je obavezna lektira ne može biti izborna, sviđalo se to učenicima ili ne.

Brojna istraživanja svedoče da izbor lektire nije presudan za razvijanje čitalačkih navika, jer veliki broj mladih ne čita ništa. Profesor Veljko Brborić ukazuje da taj problem postoji u celom svetu. „Imamo država koje ostaju bez nacionalne literature, imamo gradove bez knjižara, pa i generacije koje ne čitaju“, ističe on.

Za kraj, čini se da najtačniji odgovor na pitanje zašto je knjiga sve dalja od mladih generacija daje profesorka Marjanović:

– Ako mi stalno govorimo da naša deca ne čitaju, a branimo školski program, čitanke i metodiku kojom radimo, pravdajući se društvom i roditeljima koji ne čitaju, onda tu definitivno nešto nije u redu. I ti roditelji su prošli kroz školski sistem koji kod njih nije razvio čitalačke navike. A one se mogu razvijati samo ako do učenika stižu dobre, zanimljive, dinamične, za početak duhovite knjige i ako o tim knjigama sa njima razgovaraju profesori koji čitaju, koji te knige smatraju dobrim i kojima je baš do tih knjiga stalo. Neophodno je da kod profesora vide strast za čitanjem, da knjige koje im nudimo pružaju mogućnost za razumevalje sveta u kome oni žive, a ne da prate samo naša iskustva i interesovanja – kaže Marjanovićeva.

Neupotrebljivo milion knjiga

Od zamisli da školske biblioteke u Srbiji postanu multimedijalni centri nije se mnogo odmaklo. Kod nas i dalje postoji tradicionalno shvatanje školske biblioteke kao mesta za pozajmicu i čitanje školske lektire, dok je po svetskim standardima to mesto gde se uči, gde se dolazi do građe i izvora koji podržavaju ceo nastavni proces. Podaci pokazuju da tek polovina biblioteka u osnovnim, srednjim školama i domovima učenika ispunjava minimalne prostorne, kadrovske i standarde koji se odnose na knjižne fondove. Procenjuje se da u školskim bibliotekama u Srbiji ima oko 1,5 miliona knjiga, od čega je oko milion praktično neupotrebljivo. Veliki deo knjižnog fonda, pre svega lektire, dotrajao je i treba da se zameni. Tu su i ideološke knjige iz vremena samoupravnog socijalizma kojima nije mesto u školskoj biblioteci, kao i neatraktivne knjige koje su na različite načine ušle u škole, ali ih niko nije čitao.

Pivo poželjnije od knjige

– Nisu samo nastavnici odgovorni za čitalačke navike. Ovo društvo mora da nađe način da afirmiše ideju čitanja, ali kontinuirano, ne samo kroz kampanje. Ko se pobunio zbog reklame u kojoj se mladi čovek rastuži što je na poklon dobio knjige, ali se obraduje konzervama piva? To je, valjda, trebao da bude dobar štos – kaže Ružica Marjanović, profesorka Užičke gimnazije.