Katanac na kapiji „MIP“-a simbol je današnje požarevačke industrije. Kroz kapiju nekadašnjeg giganta – „Mesne industrije Požarevac“, nekada je dnevno prolazilo više od hiljadu radnika. Ono što su započele sankcije dovršile su neuspešne privatizacije. „MIP“, „Voćeprodukt“, „Moravka“ … sada su samo imena zarasla u korov, a požarevačka Industrijska zona postala je „Zona sumraka“. Obećanja brojnih gradskih vlasti, od 2000-te na ovamo, da će se proizvodnja pokrenuti i pristići nove investicije, trajala su koliko i predizborne kampanje. A, stvarni život je morao da se nastavi, kako-tako.
Meštani sela Dubravice, nekadašnji radnici propalih preduzeća, imali su tu sreću da im Dunav protiče pokraj sela. Postali su alasi, baštovani… I dalje proslavljaju Prvi maj, okupljeni na obali reke koja dolazi iz tako željene Evropske unije. Problem je, međutim, što je Srbija, pa samim tim i Dubravica, nizvodno, a zna se da se uzvodno mnogo teže vesla. Cvrče roštilji, na ražnju se okreću prasići a iz kotlića vetar raznosi miris riblje čorbe. Na vrbi vijori zastava SFRJ. A, Dubravičani se prisećaju boljih vremena.
Petar Živojinović, sada pezioner, kači sliku Josipa Broza Tita na kojoj piše: „Druže Tito, skrenuli smo s puta, sad nas jaše i Kurta i Murta“, i evocira uspomene:
– Čim sam završio školu ja sam se zaposlio. Odmah sam podigao kredit za stan, mogao sam da stvaram porodicu. Da Tito može da vidi šta se radi sa radničkom klasom danas, otvorio bi za ove na vlasti novi Goli otok.
Zoran Lazić-Laza iz Dubravice, bivši radnik „Mesne industrije Požarevac“, postao je alas, a svoje mesarske usluge pruža „po kućama“.
– Evo, i posle sedam godina kako ne radim u „MIP“-u, postoje emocije, za poslom, za kolegama sa kojima sam radio. Siguran sam da bi se devedeset odsto ljudi vratilo u „MIP“ samo kada bi im neko pružio priliku. Mi ništa više ne tražimo, samo da nam daju da radimo.
Lazićeva supruga Gordana radila je u „Moravki“, tekstilnoj industriji. Sada je, kaže, domaćica.
– Bavimo se malo poljoprivredom, imamo baštu. Moramo da radimo, imamo sina koga školujemo. Preživljavamo nekako. Ali, ne ide mi radni staž, nemam socijalno. Sve moram da platim.
Milanka Ilić, dvadeset dve godine je provela u „Voćeproduktu“. Preduzeće je propalo, radnici su ostali na ulici.
– Grehota je to, kad vidiš gde si proveo godine, a šta je od nekadašnjeg giganta ostalo. Za radnika niko ne brine. Snalazimo se kako znamo. Jeste, i dalje se ovde okupljamo, da se ne zaboravi kako je nekada bilo.
Iako zvanično više ne pripadaju „radničkoj klasi“, sadašnji alasi, baštovani i domaćice, proslavljaju i dalje svoj praznika. Jer, radnik je uvek radnik, makar bio i nezaposlen.
– Ta proslava je više tradicija, jer me za rad ništa više ne veže. Ja sam pravo na rad izgubio – kaže Mile Miletić, bivši radnik ugostiteljskog preduzeća „Avala“.
Nekadašnji stub države, radnička klasa, gurnuta je na margine društva. Za mnoge od poniženih radnika Prvi maj je ostao simbol vremena u kome je bilo posla i moglo se živeti od plate! Zato će Dubravičani Praznik rada i dalje proslavljati na obali Dunava.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
