„Držala sam pored kreveta spakovanu torbu za bolnicu“

Do tog trenutka naučila je kako da svoju bolest drži pod kontrolom, međutim, kada je proglašeno vanredno stanje, a stručnjaci svakodnevno počeli da upozoravaju da su oboleli od dijabetesa posebno rizična grupa, pojavio se strah. Narednih 26 dana provela je u samonametnutoj izolaciji.

I pored toga što je bila posebno oprezna, zarazila se krajem juna, u periodu dok su trajali ispitni rokovi.

– Na početku epidemije stalno se govorilo da su osobe sa dijabetesom posebno ugrožene. Kada se pričalo o preminulima i ljudima na respiratorima, isticalo se koliko je među njima veliki broj osoba sa dijabetesom. Uplašila sam se šta će mi se desiti ako se zarazim i zato sam rešila da ne izlazim iz kuće – kaže Marija za Danas. Ona objašnjava da su prvi simptomi koje je primetila bili konstantan umor, jaka glavobolja, gubitak čula mirisa.

– Mislila sam da je sve to samo u mojoj glavi jer sam prethodnih dana dosta čitala o simptomima kovida. Ali definitivan znak da nešto nije u redu bio je kad nisam mogla da osetim ni ukus hrane. Potom se javila prva temperatura koja srećom nije bila visoka i nije dugo trajala. Ali naredne dve i po nedelje osećala sam konstantan umor i iscrpljenost. Najviše je zapravo pretrpeo moj dijabetes jer su mi glikemije konstantno bile preko 20. Imala sam utisak da sebi dajem vodu a ne insulin – priča Marija, objašnjavajući da je u tom periodu pored kreveta držala spakovanu torbu za bolnicu.

Marijina priča potvrđuje dosadašnje iskustvo lekara koji objašnjavaju da bolest predstavlja ogroman stres za organizam, utičući na vrednosti šećera u krvi i mogućnost njegove kontrole.

– Prisutna je varijabilnost glikemija koja je veoma problematična čak i kada ste u stalnom kontaktu sa vašim endokrinologom i zajedno pokušavate da to regulišete. Zatim gubitak apetita, ili povraćanje, koji sa sobom nosi rizik od hipoglikemije, a često se javljaju hiperglikemije – objasnila je endokrinološkinja Ljubica Stošić, govoreći na onlajn skupu nastalom u okviru projekta „Poveži, podrži“, koji je inicirao Dijabetološki savez Srbije.

Ipak, i pored utemeljenih upozorenja osobama obolelim od dijabetesa bilo je i dosta netačnih informacija o kovidu i šećernoj bolesti.

Aleksandar Opačić, predsednik Dijabetološkog saveza Srbije, koji sa dijabetesom živi 23 godina, podseća da se u medijima često mogla čuti tvrdnja da se ljudi koji imaju dijabetes lakše zaraze kovid infekcijom.

– To nije tačno. Ono što je tačno je da svi imaju podjednake šanse da se zaraze a da osobe koje se zaraze kovidom a imaju dijabetes su u većem riziku da se pojave komplikacije, pogotovu ako imaju neregulisan dijabetes – objašnjava Aleksandar.

Da kroz koronu lakše prolaze osobe koje dijabetes drže pod kontrolom potvrđuje za Danas i endokrinolog Miodrag Đorđević.

– Pokazano je da osobe koje su zaražene koronom, a imaju dobro regulisan dijabetes imaju značajno manje šanse da preminu. Videli smo koliki značaj ima dobro lečenje šećerne bolesti za pozitivan ishod – kaže doktor Đorđević.

Ipak, održavati dijabetes pod kontrolom posebna je vrsta izazova za vreme epidemije, kada se jedan na drugi gomilaju faktori rizika poput stresa i manjka fizičke aktivnosti. Istovremeno, u periodu od marta do juna redovne kontrole bile su odložene za obolele od dijabetesa, a doktor Đorđević kaže da je ovo odlaganje premošćeno telefonskom komunikacijom sa pacijentima.

– Veliki deo toga mi možemo da uradimo preko telefona, što je svakako bolje jer na taj način se oni ne izlažu riziku da se zaraze odlaskom u zdravstvene ustanove – kaže Đorđević.

Podaci iz sveta ipak pokazuju da su osobe obolele od dijabetesa bile ozbiljno ugrožene zbog nedostupnosti medicinske nege tokom pandemije. Tako analiza Vašington posta procenjuje da je u periodu između marta i maja u pet američkih država i Njujorku, višak smrtnosti (veći broj umrlih od proseka za to doba godine) od dijabetesa bio 1.300. U Srbiji slične procene nisu rađene, međutim Aleksandar Opačić ističe da su se ljudi sa dijabetesom susreli sa mnogo pitanja i nedoumica tokom epidemije, zbog čega je Dijabetološki savez organizovao projekat „Poveži, podrži“, u kome su se okupili endokrinologe ali i drugi stručnjake, poput psihologa od kojih su onda ljudi mogli da dobiju odgovore na sva pitanja koja su ih mučila.

– Pošto ljudi nisu mogli da odu kod endokrinologa, nisu znali kome da se obrate za stručne informacije pogotovu ako je u pitanju terapija, koju ne smete na svoju ruku da menjate. Mi smo kao savez zato organizovali projekat „Poveži, podrži“. Imali smo 18 virtuelnih sastanaka koje je ispratilo preko 1.000 ljudi. Ja kao neko ko živi sa dijabetesom 23 godine imam dosta znanja i iskustva, međutim možda je neko dobio dijabetes pre šest meseci a još ga je i zateklo vanredno stanje i epidemija. Takvim ljudima je bila potrebna pomoć – naglašava Aleksandar Opačić.

Procenjuje se da u Srbiji dijabetes ima 710.000 građana. Među njima čak je 245.000 onih koji nemaju postavljenu dijagnozu i ne leče se. Istovremeno, u svetu 422 miliona osoba boluje od ove bolesti koja iz godine u godina pogađa sve veći broj ljudi pa su procene da bi do 2045. broj obolelih mogao biti 700 miliona. Pri tome, dijabetes je odgovoran za 1.6 miliona smrti godišnje, što je broj koji će verovatno porasti kada se sagledaju podaci o preminulima tokom pandemije.

Bez odgovora

Doktori za sada ipak uvek nemaju konačan odgovor na pitanje zašto se kod osoba sa dijabetesom koje se zaraze koronom mogu pojaviti ozbiljne komplikacije.

– U medicini dva i dva nisu četiri. Mi u dosta situacija lečimo isključivo na osnovu iskustva koje imamo – kaže doktor Đorđević, ističući da kako vreme odmiče lekari sve više saznaju o korona virusu, na koje sve načine može da se manifestuje i kakvi su najbolji metodi lečenja u različitim prilikama.

Na pitanje šta da rade ljudi sa dijabetesom tokom narednih meseci kada se očekuje novi talas korona virusa u Srbiji, doktor Đorđević kaže kao i svi ostali građani „da se ne bahate“.

– Na početku epidemije 80 odsto ljudi je bilo preplašeno a sada je taj strah već nestao. I zato je važno nositi i dalje masku. Ja radim svakoga dana sa pacijentima među kojima ima sigurno i onih sa korona virusom. Još uvek se nisam zarazio jer se držim jednostavnih pravila, nosim masku i držim distancu, zaključuje Đorđević.

I Aleksandar Opačić ističe u prvi plan opšte mere prevencije jer „ćemo morati da naučimo da živimo sa virusom, a ne možemo da ostanemo kod kuće izolovani non stop“.

– Bilo bi jako dobro ako bi osobe sa hroničnim bolestima, kao što je dijabetes, dobile prioritet u pristupu zdravstvenom sistemu, a pogotovu kada dođe vakcina protiv kovida“, dodaje Opačić.

Marija Dimitrijević, kao osoba sa dijabetesom koja je prošla kroz kovid, upozorava da pri donošenju epidemioloških mera mora da postoji veće razumevanje za hronične bolesnike.

– Ja verujem da sam se zarazila tokom ispitnog roka na fakultetu. Mere koje su bile tada na snazi mislim da su dovele do tolikog zaražavanja. To što je bio ograničen broj ljudi na ispitima nije bilo dovoljno, student su tražili da se pomere ispitni rokovi, da se organizuju rokovi ne samo za one koji su oboleli, već i za ljude koji su u samoizolaciji ili pripadaju rizičnoj kategoriji, to nije usvojeno. Moralo se više razmišljati o pojedinačnim grupama studenata koji žive u različitim porodičnim okruženjima i imaju različite bolesti – zaključuje Marija Dimitrijević.