Država ne prepoznaje samohrane roditelje kao ugroženu kategoriju

Samohrani roditelji u Srbiji nigde u sistemu socijalne zaštite nisu prepoznati kao posebno ugrožena kategorija. Stvar je komplikovanija utoliko što nema ni precizne evidencije o njihovom broju kao ni jedinstvene definicije pojma samohrani roditelj.

Prema Zakonu o finansijskoj podršci porodici s decom, kojim se između ostalog reguliše i dečji dodatak, samohrani roditelj je onaj koji samostalno vrši roditeljsko pravo, a to znači da je drugi roditelj umro, ili je nesposoban a nije stekao pravo na penziju, ili je na odsluženju vojnog roka, ili je u zatvoru duže od šest meseci. S druge strane, samohrani roditelj nije onaj koji je ponovo zasnovao partnersku zajednicu.

Ovako definisan pojam, međutim, ne obuhvata roditelje koji se faktički sami staraju o detetu jer drugi roditelj, iako je živ i nije lišen roditeljskih prava, iz nekog razloga ne obavlja svoje roditeljske dužnosti – ne daje alimentaciju ili ne ostvaruje kontakt s detetom, na primer. Ova grupa roditelja koji samostalno brinu o detetu je možda najbrojnija. Procenjuje se da ih ima oko 80 odsto od ukupnog broja samohranih roditelja, a taj broj, opet prema nezvaničnim procenama, jeste blizu 80.000. To znači da je većina njih faktički samohrana, ali formalno nema taj status, što dalje znači da ovi roditelji ne mogu da ostvare pravo na dečji dodatak.

Dečji dodatak je samo jedan od socijalnih programa koji ovu grupu zaobilazi, a budući da je njegov iznos 2.675 dinara, on je i najmanji problem. Organizacije koje pružaju podršku samohranim roditeljima, kao što su udruženja Jelek i Zajedno, uočili su brojne druge probleme sa kojima se oni suočavaju. Upravo nepostojanje evidencije kao ni jedinstvene definicije pojma samohrani roditelj čini da ih sistem socijalne zaštite ne prepoznaje kao ugroženu kategoriju, što neizbežno vodi diskriminaciji samohranih majki i očeva.

Ostali problemi, koji su evidentirani u Jelekovom istraživanju i radu sa roditeljima širom Srbije, vezuju se za nepoštovanje sudske odluke o plaćanju alimentacije, nepostojanje posebne zaštite roditelja na radu i van radnog vremena, nezaposlenost, nemogućnost da se obezbede adekvatni uslovi stanovanja i drugo. Udruženje Jelek je na osnovu toga sastavilo Inicijativu o potrebi zakonskog definisanja samohranosti u nekom od krovnih zakona, u kojoj sumira navedene probleme i daje preporuke za unapređenje pravnog okvira. Inicijativa je upućena Ministarstvu za rad i socijalna pitanja 2013. godine, ali još nema konkretnih rezultata.

Ministarstvo ističe da je Inicijativa NVO Jelek prihvaćena i nalazi se u radnoj verziji Zakona o izmenama i dopunama Porodičnog zakona, koji se još uvek radi, do konačne izrade teksta nacrta. Ministarstvo, međutim, smatra netačnom ocenu koja se „odnosi na postojanje diskriminacije ove ciljne grupe u sistemu socijalne zaštite“, budući da se ono „na specifičan način bavi pitanjima samohranosti“ i navodi dečji dodatak i roditeljski dodatak kao socijalne programe koji prema Zakonu o finansijskoj podršci porodici s decom obuhvataju i samohrane roditelje. 

 Dečji dodatak 2.675 dinara

Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom koji je u primeni od 1. juna 2002. godine dečiji dodatak utvrđen je u iznosu od 900 dinara (redovni) odnosno 1.170 dinara (uvećani). Zakonom je utvrđeno da se iznos dečijeg dodatka usklađuje dva puta godišnje – 1. aprila i 1. oktobra tekuće godine na osnovu statističkih podataka, sa kretanjem troškova života (sada sa kretanjem indeksa potrošačkih cena) na teritoriji Republike u prethodnih šest meseci. Trenutno redovni iznos dečijeg dodatka je 2.675 dinara a uvećani 3.477 dinara.