"Država ne razlikuje tipove IT stručnjaka"

Prvi problem nastaje kada se kaže softver – niko ne zna na šta se tu misli. Mi moramo da razgraničimo softvere ozbiljnog tipa koji proizvode inovacije i stvaraju neku novu vrednost na globalnom nivou, od onih uspešnih kompanija koje su napravile biznis, ali je za njihove potrebe sasvim dovoljno da imaju „polupismene“ programere, koji su talentovani i mogu dobro da odrade neki posao, to država ne vidi i ne razlikuje – objašnjava akademik Dejan Popović, dugogodišnji profesor Elektrotehničkog fakulteta i profesor emeritus na Univerzitetu Alborg u Danskoj, u razgovoru za Danas.

* U nekom trenutku u našim medijima pojavila se brojka od oko 20.000 mogućih radnih mesta u IT sektoru, da li zaista postoji potreba za tolikim brojem stručnjaka iz ove oblasti?

– Prvi problem nastaje kada se kaže softver – to ne da je paušalno, to je bez mere i kriterijuma kao i svi drugi procesi ovde. Najveći broj ljudi koji su potrebni u nekom delu IT-a, da ga nazovem programskom, jesu „polupismeni“ programeri, koji treba da naprave neke sitne stvari, ne da razvijaju globalni softver. I zato kada se kaže da nam fali 22.000 stručnjaka onda bi to trebalo razvrstati i reći ko šta tu zapravo radi. To niko živ nije napravio, nema nikakve klasifikacije, na najvećem broju mesta ti poluobrazovani ljudi, koji su talentovani mogu jako dobro da urade posao. To je potpuno fantastično, oni mogu da urade neverovatne stvari i imaju znanja za kombinovanje, međutim to nije globalno rešenje zapošljavanja.

* A gde se obrazuju ti ljudi, da li svi moraju da imaju diplomu fakulteta, ili IT sektor prihvata i one koji su završili kurseve, obuke…?

– Postoje tehnički fakulteti, gde se ljudi uče i hardverski deo, što je prilično važno da bi se razumela ograničenja uređaja, glavno ograničenje je da računar može da uradi samo ono što ste mu vi rekli. Onda imamo drugačije škole kao što je baš softversko inženjerstvo i to se razlikuje od pisanja programa. I postoji najveći broj onih operativaca, i ja verujem da su oni najveći deo te cifre o kojoj se priča u kontekstu zapošljavanja u IT sektoru. To je neki srednji nivo obrazovanja, oni ne moraju da studiraju ETF šest godina da bi znali da napišu program. Ali sve te razlike i nijanse država ne vidi.

* Da li makar tržište vidi te nijanse? Kakve su mogućnosti za zaposlenje svih tih obrazovnih profila kod nas u domaćim kompanijama iz IT sektora?

– S jedne strane imamo primer dve velike firme iz Novog Sada koje uspešno posluju a izrasle su iz aktivnosti par pametnih profesora i do sadu su zaposlile oko 5.000 ljudi zajedno. Jedna ekipa je razvila hardverske delove i patente da na televizoru možete da pročitate koliko koji utikač struje troši. To su softveri ozbiljnog tipa. S druge strane su uspešni ljudi kao što je Branko Milutinović, koji je osnovao poznatu firmu Nordeus, oni proizvode igrice, to je ozbiljan biznis, i takvih kod nas ima još.

* Ali čini se da mladi vide i znaju sve te razlike, velika je tražnja za obrazovanjem o modernim tehnologijama, kako onda i dalje nema dovoljno stručnjaka?

– Ne možemo da proizvedemo takve stručnjake u ovom sistemu jer talentovani ljudi ne vide svoju budućnost ako se nisu upisali u partiju. Recimo, od 22 studenta na 4. godini ETF-a, 18 njih će da upiše sledeće godine ponovo četvrtu godinu studija, ali u Evropi. Znači oni će spremno da izgube jednu godinu da bi otišli odavde.

* Da li postoji nešto što bi naš obrazovni sistem mogao da uradi da ih zadrži ovde? Šta to treba da im ponudimo?

– Veliki propust u našem obrazovanju je što jako veliki broj ljudi još uvek smatra da postoje besplatne stvari. Nema ničeg besplatnog, samo je pitanje kad platite i ko plati. Čovek mora da nauči šta treba da uloži da bi mu se nešto vratilo, zato nemamo kadrove. Mi to moramo u svesti da promenimo – da ne očekujemo da ćemo zaraditi bogatstvo za par dana. Ako nekome ponude posao u državnoj firmi – da piše softver za 500 evra, a iza ćoška mu privatna firma daje 2.500 evra, naravno da će da ode tamo. Ali tamo shvati da ga neko izrabljuje pa odluči da sam napravi posao.

* Sami ste rekli da to „iza ćoška“ obično bude inostranstvo, da li je to jedino rešenje?

– Mnogi od njih smatraju da je odlazak iz zemlje jedino rešenje, ja se sa njima ne slažem, jer znam kako to izgleda u svetu, i tamo je opšta kriza. Živimo u periodu digitalizacije i robotizacije – jedan robot koji počne da radi zameni pet do šest radnika, to znači da onog trenutka kada napišete parče softvera i osposobite tog robota, vi ste ukinuli radna mesta za pet ljudi. Nije to jednostavno, društveno gledano, stvarajući s jedne strane mogućnosti, s druge strane ih ukidate.

* Čemu onda mi da se nadamo, ako je i svet zbunjen tim novim trendovima, kako da se prilagodimo?

– Mi moramo da menjamo svoju kulturu razmišljanja. Uvođenje softvera na šaltere istovremeno zahteva i spremnost i otvorenost ljudi da prihvate te promene – znači morate da imate nekog ko neće da dođe na šalter i da čeka penziju, to mora da se promeni u glavi čoveka. Nije dovoljno osmisliti novi sistem, napisati program, ljudima mora da se objasni kakav boljitak u njihovom životu to donosi. A naravno kod nas, s obzirom na nepismenost i siromaštvo, to teže funkcioniše.