Država neiskrena, nebo okrutno

Na traktoru je kao u rerni, doktor kaže da nije zdravo da se radi po ovim paklenim vrućinama, ali stajnjak moram da izvezem. Ovo je odgovor Franje Parčetića, poljoprivrednika iz somborskog salaškog naselja Gradina, na uobičajeno pitanje kako ste, šta radite. A na pitanje da li su se u poljoprivredi, posebno kada je reč o seljacima, prilike poboljšale, njegov odgovor je – ne.

Štrajk

– Najviše smo, dabome, sami krivi što nismo organizovani. Ali, ako organizujemo štrajk, da na taj način skrenemo pažnju na svoje probleme, to može da traje samo jedan dan. Pod uslovom da prvo namirimo svinje i goveda, a naredni dan da na njivi nadoknadimo izgubljeno vreme. Kada su sezone radova u obzir ne dolazi nijedna druga aktivnost. Zna to država, kao i razni prerađivački lobiji i zbog toga nam je ovako kako je. Moram i da priznam da baš nismo ni složni, ni vešti, sposobni da sami izborimo povoljniji položaj – naglašava Franja Parčetić.

– Tu i tamo ima nekih pomaka, evo cena pšenice je relativno dobra, ali zato što je nema, slabo je rodilo. Daleko smo od osamdesetih godina, a iz tog vremena potiče i većina mehanizacije koju i danas koristimo. Tada se, dakle, moglo i ulagati, a sada seljak ne zna šta da radi, kako da zaradi, makar za preživljavanje. Hoćemo u Evropu, a seljaci kažu da žele da poljoprivreda bude organizovana kao i u evropskim zemljama, da se zna šta se, koliko i za koga radi. Sada smo prepušteni stihiji. Da sam se specijalizovao za tov svinja, na primer, spao bih na prosjački štap. Ovako svaštarim, ali ne vidim neku perspektivu, iako imam 70 jutara dobre zemlje. Jeste, obećali su nam 100 evra po hektaru, ali su sistem toliko iskomplikovali da veliki broj seljaka neće moći da dobije taj novac. Mnogi neće kupovati seme pšenice, koristiće svoje – „ofarbano“. Znači, neće imati račun da prikažu trošak, da ostvare pravo na tu stimulaciju. Gorivo se kupuje tek na po jedno bure, sto litara, neki uzimaju na kante. Opet sitan račun, a komplikovana procedura. Za mineralno đubrivo nema gotovog novca, ide se na trampu, a država to ne priznaje. Nije to iskrena ponuda da se seljaku pomogne – kaže Parčetić, dodajući da bi mnogo bolje bilo da je taj novac dobio uz pšenicu.
Parčetić kaže da je jedan od najvećih problema što poljoprivrednik nema pravog partnera. Država to nikada nije bila, zadruge se bave kupoprodajom, prerađivačka industrija gleda samo svoj interes. Seljaci su neorganizovani i plaćaju ceh.
Milan Mijić, poljoprivrednik iz Sombora, ima 30 jutara zemljišta i ozbiljno se plaši za budućnost. Već je video da pojedini zemljoradnici prodaju traktore i njive da bi otplatili dugove.
– Do pre nekoliko godina od ovakvog poseda i, naravno, uz mnogo rada moglo se živeti, sada je sve gore i gore. Držim pet krava, a za mleko dobijem tek 13 dinara po litru. A i to mleko se prerađuje, kao i ono s velikih farmi koje se plaća dvadesetak dinara. Smatram da je izmišljen način da se zaradi na malom proizvođaču. Izgleda da će preživeti samo proizvođači mleka koji imaju 50 i više krava, ali za to je potreban zemljišni posed od bar sto jutara. Normalno je da se posedi ukrupnjavaju, da se smanji broj poljoprivredno aktivnog stanovništva, ali gde će posao da nađe sitan seljak? Ovih godinu-dve najbolje mu je bilo da ništa ne radi nego da kukuruz smesti u čardak i čeka pravu cenu. Evo, ko se bavio tovom junadi tele je plaćao 500 evra, june prodavao za 700 evra, radio godinu dana i potrošio kukuruz. More naravno nije video, na letovanje ne idu ni njegova deca – ogorčen je Mijić.
Željko Čonić, poljoprivrednik iz salaškog naselja Bukovac kod Sombora, zajedno s ocem, ima stotinjak jutara zemljišta, još oko 300 jutara obrađuje u zakupu, a bio je i veliki odgajivač svinja.
– U turnusu sam tovio po oko 120 svinja, oko 300 tovljenika godišnje sam isporučivao tržištu, a sada sam tov smanjio za oko 75 odsto. Nikad, naravno, nisam imao ugovor s klanicom. Prerađivači diktiraju cene, kada je ponuda velika obaraju cene, kada se obori isprazne nude više. I to tako ide godinama u krug i stvarno treba biti vidovnjak da pogodiš kada će se tov isplatiti – kaže Čonić.
Ove se godine, prema svemu sudeći, neće isplatiti ni arenda. Rod pšenice je podbacio, umesto oko tri tone po jutru je rodilo dve. Nedostatak zimske vlage oseća se i na prolećnim kulturama kojima sada smetaju tropske temperature. Rano je, naravno, za detaljnije procene, ali se poljoprivrednici plaše znatno nižih prinosa nego prošle godine.
– Najgore je što nema nimalo sigurnosti u ovoj proizvodnji. Na vremenske prilike ne možemo uticati, ali bi znatno lakše bilo kada bismo imali sigurnog partnera. Onda se ne bi dešavalo da prase platim po 160 dinara po kilogramu, tovnu svinju prodam po 60 dinara, izgubim kukuruz i još ostanem dužan – dodaje Čonić.
Njegov komšija Stanimir Janjatović ističe da je za njegovu porodicu situacija povoljnija otkako se specijalizovao za proizvodnju mleka. Na farmi i na imanju uposleni su, osim njega, kćerka, zet i supruga, a mlekari se trenutno svakodnevno isporučuje oko 500 litara mleka, nada se da će na jesen isporuka biti povećana na 700 litara dnevno. Na farmi je tridesetak krava-muzara, a s junicama i teladima broji oko 80 grla. Da bi se snizili troškovi proizvodnje godišnje treba obezbediti oko 50 vagona silaže, s 25 jutara.
– Bilo je, naravno, mnogo razmišljanja, bojazni da se uđe u kreditne aranžmane od skoro 100.000 evra za farmu i matični zapat. Nismo ni sada spokojni, situacija se često menja. Istina, s premijom dobijemo 22 dinara po litru. Država je smanjila premiju, što bitno remeti naše kalkulacije, a kredit treba otplaćivati još četiri godine – kaže Janjatović.
Celokupna proizvodnja na njivi podređena je potrebama farme, po svakom grlu trebalo bi imati hektar njive, pa Janjatović smatra da bi stočari trebali da imaju prednost prilikom izdavanja u zakup državnog zemljišta. Njega u okolini Bukovca ima malo, a u drugim, udaljenim atarima ne isplati se uzimati arendu.
– Da bi se opslužila farma potrebna je mehanizacija. Mi imamo puno dvorište starudije, potrebno je obnoviti mašinski park, ali za to para nema. Kreditni aranžman takođe nije moguć dok ne otplatimo dugove za farmu – naglašava Janjatović.
I Tihomir Karalić, takođe iz Bukovca, specijalizovao se za proizvodnju mleka, a prvo šta nam je rekao jeste da je isplata redovna, svakih 15 dana. Opredelio se za proizvodnju mleka zbog sigurnog plasmana. Računicu je, međutim, poljuljalo smanjenje premije. S 27 jutara zemljišta ne može da obezbedi kompletnu hranu za 50 muzara, prinuđen je da dokupljuje hranu, a pariteti se često narušavaju. I Karalić je zainteresovan da državno zemljište uzme u zakup, ali procenjuje da mu šanse nisu baš velike.
I ovaj proizvođač silira kukuruz, proizvodi lucerku, njive obilato đubri stajnjakom, višak đubriva razmenjuje za slamu. Osim njega, na farmi posao ima i dvoje dece i zasad „ide nekako“.