Država nema nikakav nadzor nad osuđivanim silovateljima: Sve se u najvećem broju slučajeva svodi na povremeni telefonski poziv

Tekstovi o I.M. neskriveno su plasirani u formi poternice, gde se čitaoci eksplicitno upozoravaju da mu zapamte lik i da ga se klone pošto se radi o veoma opasnom čoveku koji je u više navrata silovao žene. Kao mala uteha provučen je podatak da je uprava zatvora obavestila policijsku upravu da je I. M. pušten na slobodu.

Prenebregnuta je činjenica da procedura nalaže da se svaki puta kada se neko pusti iz zatvora o tome obavesti odgovarajuća policijska uprava i Centar za socijalni rad.

Međutim, pored svih upozorenja medija koji osim što podižu čitanost podižu i paniku, niko se nije osvrnuo na činjenicu da je I.M. – slobodan čovek. Naime, krivični zakonik osim visine kazne za krivično delo silovanja i srodna dela ne predviđa mogućnost ikakvih dodatnih mera koje bi kontrolisale lica nakon izdržane kazne.

Kako navodi Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra trenutno ne postoji pravna mogućnost da se I.M. na bilo koji način kontroliše kako ne bi ponovio dela koja je već izvršio.

– Ni policija, ni sud nema nikakvu obavezu, ali ni mogućnost da urade bilo šta. Pošto zakon ne predviđa nikakve mere, nikakve mere ne mogu ni da budu preduzete, kaže Macanović.

Kako naglašava, Autonomni ženski centar je godinama unazad apelovao na usvajanje zakonskih izmena koje bi ustanovile izvestan nadzor nad osobama koje su izdržale zatvorske kazne zbog krivičnih dela protiv polne slobode. Ipak, do sada nije bilo sluha za takve predloge.

– Postoji više rešenja u uporednoj praksi, ali u suštini bi trebalo imati sistem poput onog koji postoji kod primene alternativnih sankcija. Dakle omogućiti kontrolu nad procesom resocijalizacije kod svih osuđenika gde postoji povećan rizik od recidiva, ističe Macanović.

Neke od tih mera jesu predivđene Marijinim zakonom, ali on nije primenjiv na ovaj konkretan slučaj. Najpre, Zakon o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima, kolokvijalno nazvan Marijin zakon, je usvojen 2013. godine kada je I.M. već bio osuđen. Drugi razlog zbog kojeg ovaj zakon nije primenjiv je taj što žrtve I.M. nisu bile maloletne osobe.

Marijin zakon predviđa niz mera koje osuđena osoba mora da se pridržava nakon odležane kazne. Između ostalog, toj osobi je onemogućeno da se zaposli na bilo kom radnom mestu gde dolazi u kontakt sa maloletnim licima, ali i da posećuje određena mesta poput vrtića ili škola. Zakon predviđa da osuđena lica moraju u redovnim razmacima da se javljaju policiji ili upravi za izvršvanje krivičnih sankcija, da posećuju savetovanje, ali i ažurno obaveštavaju nadležne o promeni prebivališta ili odlasku u inostranstvo.

Igor Jurić, direktor Centra za nestalu i zlostavljanu decu navodi da ljudi iz sudstva i tužilaštva sami kažu da se zakon ne sprovodi dosledno.

– Sve se u najvećem broju slučajeva svodi na povremeni telefonski poziv. Da bi zakon dao puni efekat mora mnogo rigoroznije da se kontrolišu lica koja su izdržala kaznu kako bi se smanjila mogućnost ponavljanja dela, kaže Jurić.

On dodaje da zbog neažurnog vođenja arhiva sudova nije moguće naći precizan podatak o procentu recidiva kod dela protiv polne slobode. Ipak, kako kaže, nezvaničan podatak do kojeg su došli je da je, kada je silovanje u pitanju, procenat povratnika oko 70 odsto.

Krivični zakonik trenutno za silovanje propisuje kaznu u visini od pet do dvanaest godina zatvora. Mogućnost kazne raste na petnaest godina ukoliko kao posledica silovanja nastupi teška telesna povreda, trudnoća, odnosno ukoliko je žrtva maloletno lice. Ako kao posledica silovanja nastupi smrt, kazna može da bude i doživotna, bez mogućnosti pomilovanja.