Država poručuje da napadi na LGBT zajednicu neće biti kažnjeni: Goran Miletić, koordinator „EuroPrajda 2022“ za Danas

Govoreći načelno o situaciji u oblasti ljudskih prava, sagovornik Danasa apostrofira da u Srbiji danas nema suočavanja sa ratnim zločinima koje su počinile srpske snage, nema borbe protiv visoke korupcije, medijske slobode i standardi fer i pravičnog suđenja se ne poštuju onako kako bi trebalo, a ljudska prava romske, LGBT i ostalih diskriminisanih zajednica se vide kao nepotrebni luksuz.

Sa distance od par meseci, kako danas razumete ono što se dogodilo u septembru, usled zabrane Evroprajda?

– I dalje je potpuno nejasno kome je bila potrebna zabrana Evroprajda. Iako nam se najčešće nudi objašnjenje da je to bilo potrebno predsedniku Vučiću kako bi izašao u susret konzervativnim krugovima u Srbiji, za sada ne deluje da je bilo ko posebno srećan i zadovoljan. Jedini izuzetak su Dveri koje su iz nejasnih razloga ponovo postale opsednute mržnjom prema LGBT zajednici i neke manje grupe koje su na mržnji pokušale da steknu simpatije malog dela građana. Ne vidim nikakav dobitak za vlast niti mogu da razumem zabranu i sve ono što se dešavalo oko Evroprajda.

Kakve naknadne poruke ste čuli iz EU čuli, povodom zabrane?

– Bilo je zaista mnogo pitanja, jer međunarodna zajednica apsolutno ne razume zabranu Evroprajda niti objašnjenja predstavnika vlasti povodom zabrane. Dobili smo dosta poruka podrške, a potpuno je jasno da zabrana neće biti zaboravljena. Naprotiv, čini se da će međunarodna zajednica postavljati još više pitanja u budućnosti.

Da li su zbog zabrane održavanja ove godine, još drastičnije uskraćena prava pripadnicima LGBT?

– Naravno, ako jednoj grupi građana samo zbog njihovog identiteta zabranite slobodu okupljanja uz aktivno tolerisanje govora mržnje koji je trajao nekoliko sedmica jasno je da će takva zabrana indirektno uticati i na poštovanje drugih ljudskih prava. Najdrastičniji primer je svakako činjenica da svi napadi na učesnike posle Evroprajda i u periodu tokom priprema nisu imali sudski epilog, a počinioci u najvećem broju slučajeva nisu ni identifikovani (najpoznatiji je primer napada grupe huligana na aktiviste iz Albanije u blizini policijskog kordona). Istovremeno, neke od žrtava su uz odbacivanje prijave dobile i obaveštenje da će protiv njih biti pokrenut prekršajni postupak.

Sa druge strane, medijski je bilo veoma vidljivo hapšenje huligana koji su napadali policiju tokom Evroprajda. Čini se da država poručuje potencijalnim napadačima da napadi na LGBT zajednicu neće biti kažnjeni, ali da treba da se uzdrže od napada na policiju. Takva selektivnost je potpuno neprihvatljiva.

Šta kažu primeri iz svakodnevnog, običnog života gej populacije?

– Svakodnevni život pripadnika LGBT zajednice u Srbiji je i dalje prepun problema. Prva grupa problema je identična onima koji imaju svi drugi građani i građanke Srbije, a tiču se ekonomskih i socijalnih prava. Međutim, pored toga suočavamo se sa nekažnjivošću i odsustvom pristupa pravdi kada smo žrtve nasilja ili diskriminacije, dok sa druge strane država uporno odbija da donese zakone o istopolnim zajednicama i rodnom identitetu. Poruka države je da su LGBT osobe manje važne od drugih građana.

Da li ste razgovarali sa gej premijerkom o tome, kako je objasnila ono što se dogodilo?

– Iako je na ovo bilo mišljenja dela javnosti da sa vlastima u Srbiji ne treba uopšte razgovarati, uveren sam da uvek treba razgovarati, objasniti koji standardi važe, zašto i kako ovi standardi ljudskih prava koje je Srbija ratifikovala moraju biti primenjena u praksi.

Posle Evroprajda smo odmah zakazali Beograd Prajd 2023 za 9. Septembar 2023, ali do sada nije bilo razgovora sa premijerkom oko svega što se dogodilo 2022. godine, niti oko priprema za 2023. godinu. Verujem da takav razgovor mora da se desi što pre.

Da li se slažete sa ocenom da su žrtvovana prava gej populacije zbog toga što postoje „važnija“ državna pitanja?

– Slažem se sa ovom ocenom, ali u vezi ovakvim tezama uvek postoji manipulacija. Konzervativni krugovi i vlast u Srbiji su uspeli da ubede građane da su ljudska prava luksuz i nešto što dolazi na kraju, a da svi treba da čekamo dok neki drugi „problemi“ budu rešeni. Međutim, funkcionisanje bilo kog društva i države na planeti nije moguće bez osnovnih pravila koja svako (a naročito vlast) mora da poštuje. Dakle, nema ekonomskog napretka, boljeg života niti rešavanja „problema Kosova“ bez poštovanja ljudskih prava svih građana.

Šta očekujete u budućnosti? Ima li naznaka o pomaku u unapređenu i dostizanju prava za sve građane Srbije, odnosno izjednačavanja gej populacije sa ostatkom građana Srbije, poput usvajanja zakona o istopolnim zajednicima?

– Tekst zakona je gotov, dobio je sva potrebna pozitivna mišljenja eksperata Saveta Evrope i sada sve zavisi od političke volje. Čak je i predsednik na jednoj od press konferenciji tokom Evroprajda rekao da se zakon mora doneti i da se praktični problemi moraju rešiti. Tada je govorio o svojim saradnicima i članovima porodice koji pripadaju LGBT zajednici, pa se činilo da je ovo način da se građanima približe problemi LGBT zajednice i podrži usvajanje zakona o istopolnim zajednicama. Nažalost, trenutno nema nikakvih naznaka da će se krenuti sa usvajanjem zakona niti je nadležno ministarstvo pozvalo članove radne grupe na razgovore u vezi ove teme.

Kao višegodišnji i dosledni borac za ljudska i manjinska prava, kako biste opisali iskustvo kroz koje ste prošli u Srbiji?

Mislim da sada već mogu da poredim iskustva onih koji se bave ljudskim pravima na Zapadu i u Srbiji. Prva i osnovna razlika je što se u Srbiji svako ukazivanje na probleme, kršenje ljudskih prava ili na zakon koji treba doneti doživljava kao „mržnja prema državi i narodu“. Za razliku od Srbije, na Zapadu uvek postoji zahvalnost što je neko uložio vreme i znanje da bi analizirao neki problem i ponudio rešenja. U Srbiji se ljudska prava uvek povezuju sa nekakvim „centrima moći“ i „službama“, pa je gotovo nemoguće objasniti je sve što govorite ustvari odavno pretočeno u međunarodne standarde ljudskih prava, koje je sama država odlučila da ratifikuje i time da ih primeni na svojoj teritoriji bez diskriminacije.

Najgori uticaj na kulturu ljudskih prava imaju nacionalizam i populizam

Nažalost, u protekle tri decenije tokom kojih se bavim ljudskim pravima, mnogo toga u regionu i Srbiji je krenulo u pogrešnom smeru. Neki opasni narativi koje uporno zastupaju predstavnici vlasti su postali opšteprihvaćeni. Naprimer, jedan od njih je da smo svi zajedno odgovorni za poštovanje ljudskih prava, iako je odgovornost uvek na institucijama, a ne na običnim građanima.

Nadalje, uvek se govori da i u drugim zemljama ima kršenja ljudskih prava i to se uzima kao opravdanje za kršenje ljudskih prava u Srbiji. U ovakvim prikazima uvek se građanima ne saopštava da je pristup pravdi u tim zemljama drastično bolji i da počinioci po pravilu ne prolaze nekažnjeni.

Međutim, svakako najgori uticaj na kulturu ljudskih prava imaju nacionalizam i populizam. Veoma smešna ideja da se sve u svetu vrti oko Srba i Srbije i da neki „centri moći“ po ceo dan rade na štetu Srbije, kao i da oko nekih tema nema razgovora.

Naprimer, ne sme se razgovarati o Kosovu kao nezavisnoj državi i članstvu Kosova u Savetu Evrope i UN, iako je proklamovani cilj državnih organa da se zaštite ljudska prava Srba na Kosovu, čemu bi članstvo u ove dve organizacije drastično pomoglo.

Istovremeno, tabu je govoriti i o ratnim zločinima koje su počinile srpske snage, iako počinioci i dalje žive među nama, a žrtve nemaju pristup pravdi.