Država poziva žrtve da prijave nasilje, a u sigurnim kućama nema mesta: Kakvi su standardi, a čime Srbija zapravo raspolaže?

Izveštaj NVO Atina, objavljen prošle nedelje, pokazao je da su postojeći kapaciteti za smeštaj žrtava nasilja u porodici za 74 odsto niži od standarda Saveta Evrope.

U Srbiji trenutno funkcioniše 13 prihvatilišta za žrtve nasilja u porodici i jedno prihvatilište za žrtve trgovine ljudima, ukupnog smeštajnog kapaciteta od 190 mesta. Prema evropskim standardima zemlja veličine Srbije trebalo bi da ima 719 mesta.

Žrtve ostavljene da čekaju

Direktorka Autonomnog ženskog centra Tanja Ignjatović kaže za Danas da kapaciteti iz godine u godinu ostaju skoro nepromenjeni iako se država i Istanbulskom konvencijom 2013. i svojim zakonima obavezala da će osigurati smeštaj žrtvama.

– Još 2021. godine Srbija je usvojila Strategiju za sprečavanje rodno zasnovanog nasilja i nasilja u porodici, a tri godine od usvajanja ovog dokumenta mi još uvek nemamo akcioni plan kojim bi bila opredeljena budžetska sredstva za njegovo sprovođenje. Tako strategija sve ovo vreme ostaje prazan prapir. Takođe, 2021. godine usvojen je i Zakon o rodnoj ravnopravsnosti, kojim je predviđeno da se usluge za žrtve nasilja finansiraju iz budžeta lokalnih samouprava a da to počne da se primenjuje od 2024. godine. Žrtve dakle treba da čekaju do 2024. Kada sve to uzmemo u obzir, posebno su besramne izjave ministara koji pozivaju žrtve da prijave nasilje i da ne odustaju od krivičnih postupaka a da pri tome nije obezbeđen minimum zaštite za žrtvu koja bi prijavila nasilnika – navodi Ignjatović.

Ona dodaje da u Srbiji postoje čitavi regioni u kojima ne postoji nijedna sigurna kuća.

– Sigurne kuće su privremeno rešenje. Žene ne odlaze tamo da bi živele kao u hotelu godinama. Ova mera je restriktivna za samu žrtvu koja ne može da ide na posao, dete ne može u školu, ali je i neophodna, da bi se sačuvao život žrtve od trenutka kada prijavi nasilje do trenutka kada pravosudni organi dođu do toga šta će raditi sa nasilnikom – kaže Ignjatović objašnjavajući da je postojao način da se kapaciteti do sada obezbede između ostalog i korišćenjem imovine stečene oportunitetom.

Da su postojeći kapaciteti nedovoljni potvrđuje i Milena Vasić iz Komiteta pravnika za ljudska prava, Jukom. Ona objašnjava da kada se pogleda broj izrečenih hitnih mera za udaljavanje nasilnika iz porodice, vidi se da je potrebno mnogo više mesta u sigurnim kućama.

Hitna mera može da se izrekne na 48 sati a može i da se produži na 30 dana. Pitanje je međutim šta se dešava nakon isteka ovog perioda i gde žrtva može da se skloni.

-U trenutnim okolnostima žrtve koje su doživele nasilje, a koje ne mogu da budu smeštene u sigurnu kuću, oslanjaju se na pomoć porodice ili prijatelja. Nije retkost da žene ostaju u nasilnim odnosima ili da se vraćaju životu sa nasilnikom jer nemaju gde. Pored sigurnih kuća, za koje vidimo da i nemaju dovoljno kapaciteta, ne postoji nijedan drugi mehanizam socijalne zaštite. Na primer, u Kanadi žene mogu da računaju na poreske olakšice, dodatna socijalna primanja, slobodne dane… Ništa od toga u Srbiji ne postoji – kaže Vasić.

Za nasilnike ima para, a za žrtve nema

Jelena Riznić iz Ženske solidarnosti ističe da postoji paradoksalna situacija u kojoj su nasilnicima obezbeđene usluge iz sistema socijalne zaštite ali ne i žrtvama.

– Srbija se i Istanbulskom konvencijom i svojim zakonima obavezala da će obezbediti adekvatne kapacitete za žrtve nasilje. Pri tome, ne radi se samo o sigurnim kućama, već i o kriznim centrima za žrtve seksualnog nasilja ali i podršku ženama koje su izašle iz nasilja. U trenutnom krivično-pravnom sistemu i sistemu socijalne zaštite postoje različite usluge za podršku reintegraciji nasilnika, koje su opcione, odnosno sam nasilnik može da izabere da li će ih koristiti. To su usluge koje se finansiraju iz budžeta i tu dolazimo do situacije da postoji novac za pomoć nasilnicima ali ne i žrtvama. Država niti radi ono na šta se obavezala niti pokušava da trenutnu situaciju, koja nije nimalo dobra, bar malo poboljša – zaključuje Riznić.

Istraživanje organizacije Atina koje je pokazalo nedovoljne kapacitete sigurnih kuća ukazalo je i na nedostatak sredstava da se ovaj problem reši.

Jedna od autorki istraživanja, Andrijana Radojčić Nedeljković rekla je ranije za Danas da je nedostatak novčanih sredstava deo problema zbog kojeg nema dovoljno smeštajnih kapaciteta u sigurnim kućama.

– Problem bi mogao da bude rešen najpre proširivanjem kapaciteta postojećih sigurnih kuća, ali i otvaranjem novih u onim mestima u kojima ih nema, rekla je Radojčić Nedeljković.

Ona je dodala da na ovom putu postoje i prepreke administrativne prirode. Naime, Pravilnik koji propisuje standarde postavlja određene kriterijume koji su strožiji od onih koji postoje u nekim zemljama EU.

– Odredba koja definiše broj stručnih radnika na broj žrtava je kod nas rigorznija nego u nekim evropskim zemljama. Onda sigurne kuće, da bi prošle proces licenciranja, a imajući u vidu zabranu zapošljavanja u javnom sektoru, smanjuju smeštajni kapacitet i primaju, primera radi deset žrtava, a imali bi mogućnost da prime njih 30, kazala je Radojčić Nedeljković

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, tokom 2020. godine u centrima za socijalni rad je evidentirano 36.656 slučajeva nasilja u porodici.

Republički zavod je tokom 2021. godine sproveo istraživanje u kojem je ustanovljeno da je svaka peta žena doživela nasilje od intimnog partnera. Istraživanje Autonomnog ženskog centra je pokazalo da je u prvoj godini primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici od 56 žrtava femicida svaka treća ranije prijavljivala nasilje nadležnima. Od početka ove godine ubijeno je najmanje devet žena u porodičnom nasilju.