Država prepoznala firme kojima je cilj solidarnost, a ne profit

Međutim, ono što ovaj poduhvat čini zaista neobičnim jeste to što u ovoj radnji fokus uopšte nije na profitu.

Pekara je u vlasništvu Atine, nevladine organizacije specijalizovane za pomoć žrtvama trgovine ljudima i rodno zasnovanog nasilja. Kako ističe Marijana Savić, direktorka Atine, motiv za pokretanje posla bio je obezbeđivanje održivosti njihovih programa podrške ženama i devojčicama koje su preživele nasilje.

– Za nas je održivost ključ zato što kada nekome ponudimo pomoć mi se obavezujemo da ta pomoć bude kontinuirana i da traje onoliko koliko je nekome potrebno da se oporavi i povrati kontrolu nad svojim životom. S druge strane, pokretanje ovog posla nam je otvorilo mogućnost da onim ženama koje to žele pomognemo da se obuče za rad u prehrambenoj industriji i da im pomognemo da pronađu radno mesto, ističe Savić dodajući da je za šest godina kroz njihove programe obuke prošlo više od sto žena.

Ova vrsta preduzetništva kojem profit nije cilj, već sredstvo za rešavanje nekog društvenog problema naziva se socijalno preduzetništvo. U Srbiji to je donedavno bila samo reč bez ikakve pravne implikacije, pošto je sfera socijalnog preduzetništva bila potpuno neregulisana.

– Mi nemamo nikakve povlastice kao socijalno preduzeće. Registrovani smo kao društvo sa ograničenom odgovornošću i imamo isti tretman kao bilo koja druga kompanija na tržištu. Koristimo pogodnosti poput mera pomoći privredi zbog pandemije korona virusa, ali suštinski nemamo nikakvih beneficija zbog toga što se bavimo socijalnim preduzetništvom. Mi moramo da se izborimo na tržištu sa kvalitetnim proizvodom i profesionalnom uslugom, a to je u ovakvim tržišnim okolnostima gotovo nemoguća misija, navodi Savić.

Zakonska regulativa koja bi definisala socijalno preduzetništvo, ali i predvidela beneficije za ovaj vid poslovanja bila je u planu poslednjih desetak godina. Različiti ministri za rad su formirali radne grupe, neke od njih su objavljivale i radne verzije nacrta zakona, ali se nije išlo dalje od toga.

Odlučan korak ka usvajanju zakona napravljen je krajem prošle godine, kada je objavljen nacrt zakona i obavljena javna rasprava. U senci pompe koja se digla oko izbornih uslova, nacrt zakona je najpre usvojila Vlada, a onda i prosledila skupštini. Početkom februara, na istoj sednici na kojoj su promenjeni izborni zakoni, usvojen je Zakon o socijalnom preduzetništvu.

Inicijalne reakcije civilnog sektora su uglavnom pozitivne. Neven Marinović, izvršni direktor Smart kolektiva i član Koalicije za razvoj solidarne ekonomije, ističe da zakon predstavlja dobar kompromis.

– Rešenje je dobro i u skladu sa evropskim praksama i politikama. Mislim da se radi o lepoj polaznoj osnovi, ali ostaje da se vidi kako će to izgledati u praksi, ističe Marinović.

Zakon definiše socijalno preduzetništvo, određuje koje sve parametre kompanije moraju da ispune da bi bile upisane u registar socijalnih preduzeća, definiše način upravljanja preduzećem, ali i propisuje kazne za kršenje odredbi. Ono gde je nacrt zakona neodređen to je u delu koji se tiče povlastica koji bi socijalna preduzeća trebalo da uživaju. Naime, u nacrtu se ističe da se aktivna podrška socijalnim preduzećima obezbeđuje iz budžeta, republičkog i lokalnih samouprava, ali i iz poklona, donacija i kredita. Kako bi ta podrška zapravo trebalo da izgleda odlučivaće Savet za socijalno preduzetništvo čije članove bira Vlada Srbije.

Neven Marinović napominje da će se podrška definisati u odnosu na raspoloživ budžet, kao i u odnosu na planove ministarstva i lokalnih samouprava.

– Ta podrška će se razlikovati od godine u godinu i od lokalne samouprave do lokalne samouprave. Ministarstvo rada će svake godine moći da raspiše konkurs za podršku socijalnim preduzećima ili za nabavku opreme. Isto važi i za lokalne samouprave, s tim što će neka smatrati da je to značajno pitanje pa će odvojiti sredstava, dok neka druga neće, kaže Marinović.

Ivanka Stamenković Grujaković, osnivačica firme „EkoBeg“ ekološkog socijalnog preduzeća koje zapošljava žene starije od 45 godina, neposredno je učestvovala na javnoj raspravi. Kako je istakla, poslovanje njenog preduzeća trebalo bi da bude mnogo lakše nakon što zakon počne da se primenjuje.

– Ovaj zakon je trenutno bolji nego zakoni u brojnim zemljama Evropske unije. Ovo je prvi put da su predstavnici ministarstva uvažili nas koji se bavimo socijalnim preduzetništvom, umesto da oni nama nameću rešenja, ističe Grujaković.

Zakon o socijalnom preduzetništvu stupio je na snagu osam dana od usvajanja u skupštini, ali će početi da se primenjuje tek devet meseci od usvajanja. To ne važi samo za član koji definiše izbor i sastav Saveta za socijalno preduzetništvo, tako da Vlada Srbije ima 60 dana da izabere njegove članove. Savet će po zakonu imati četrnaest članova, a podjednak broj članova doći će iz privatnog i javnog sektora.

Ne zna se broj socijalnih preduzeća

Iako su rađena istraživanja sa ciljem da se utvrdi koliko socijalnih preduzeća posluje u Srbiji, Neven Marinović iz Smart kolektiva napominje da to niko pouzdano ne zna. „Ta istraživanja su izbrojala oko hiljadu takvih preduzeća, međutim, oni su računali i zemljoradničke zadruge, ali je veliko pitanje da li one u praksi funkcionišu kao socijalna preduzeća. S druge strane, postoji veliki broj klasičnih preduzetnika koji sebe ni ne smatraju socijalnim preduzetnicima a koji bi mogli, uz male korekcije, da se podvedu pod ovu kategoriju. Ja bih rekao da socijalnih preduzeća trenutno ima između sto i dve stotine“, kaže Marinović.