Državljanin Nemačke – gradonačelnik Temišvara

Pre svega razlikuje se po gradonačelniku. Od septembra prošle godine na čelu trećeg po veličini rumunskog grada je državljanin Nemačke, katolik po veroispovesti – tridesetsedmogodišnji Dominik Fric, rođen u selu podno Švarcvalda, kao treće dete u porodici sa još sedmoro braće i sestara. Ovaj neobični događaj je, uprkos blizini Temišvara, zbog epidemije prošao nezapaženo u Srbiji.

Kako je to bilo moguće?

I rumunski predsednik Klaus Verner Johanis je etnički Nemac, ali je on rumunski državljanin, rođen u gradu Sibiju, čiji je gradonačelnik postao 2000. godine, kao kandidat Demokratskog foruma Nemaca.

Johanis je 2014. izabran za rumunskog predsednika, a pet godina kasnije poveren mu je i drugi mandat. Predsednik rumunske vlade od novembra 2019. do decembra 2020. bio je Ludovik Orban, etnički Mađar, koji od kraja decembra prošle godine zauzima položaj predsednika donjeg doma rumunskog parlamenta. Za razliku od svog prezimenjaka Viktora, Ludovik je rumunski državljanin.

Promena koja je omogućila malu „revoluciju“ dogodila se 2015, od kada svaki građanin Evropske unije ima pravo da se kandiduje za gradonačelnika na rumunskim lokalnim izborima.

Dominik Fric je u uslovima prošlogodišnje pandemije svoju kampanju zasnivao pre svega na društvenim mrežama.

Za osnovu je uzeo jednu raširenu rumunsku izreku koja glasi: „Oh, šta možeš da uradiš? Pa, zaista ništa“, i u predizbornom spotu je preokrenuo u pozitivnu poruku. Na video-snimku Temišvarci su mogli da ga vide kako kaže: „Oh, šta možeš da uradiš? Pa, zapravo, mnogo toga!“

Fric je 2003, kada je imao devetnaest godina, proveo jednu godinu volontirajući u skloništu za decu na periferiji Temišvara. Rekao je da se tada zaljubio u grad na obalama Tamiša i Begeja.

Kasnije je studirao politiku i javnu upravu u Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj, ali je nastavio da redovno posećuje Temišvar.

Naučio je rumunski jezik, stalno se vraćao u najveći grad Banata, postao kum „svojoj“ deci iz sirotišta, osnovao je čak i crkveni hor.

Politički karijeru gradio je kao aktivista stranke Zelenih u Nemačkoj.

Pre nego što će se kandidovati za gradonačelnika komšijskog grada radio je od 2016. kao šef kabineta bivšeg nemačkog predsednika Horsta Kelera.

Fric se sa tog mesta povukao 2019. i od tada živi u Temišvaru. Na lokalnim izborima 27. septembra 2020. kandidovao u ime reformske stranke „Unija za spas Rumunije“ i u prvom krugu izbora je osvojio 55 procenata glasova.

Pobedio je, do tada, veoma popularnog i uspešnog gradonačelnika Nikolaja Robua, člana vladajuće Nacionalno liberalne stranke.

Jedna od prvih izjava novog „primara“ (kako Rumuni zovu gradonačelnika) glasila je da je „Temišvar multikulturalni i evropski grad, te da je dobio evropskog gradonačelnika“ koji će sve učiniti da „pokrene zarobljene potencijale, resurse i energiju“ tog grada od 350 hiljada stanovnika.

Jedan od glavnih projekata koji čeka novog gradonačelnika je „Temišvar – evropska prestonica kulture 2023. godine“.

Zapravo, rumunski grad i naš Novi Sad trebalo je da ove, 2021. budu središta evropskih kulturnih dešavanja, ali su zbog korone svi programi odloženi za dve godine.

Još jedan projekat na kojem Dominik Fric radi jeste da od kanala reke Begej koja protiče kroz Temišvar stvori veliku mrežu vodnih puteva i da prostor oko njih ozeleni i oživi, povezujući na taj način Temišvar sa Zrenjaninom.

A pre trideset pet godina život u Rumuniji iza „gvozdene zavese“ bio je takav da je Rumunima i socijalistička Jugoslavija izgledala kao balkanska Amerika.

Mnogi su upravo u Srbiji videli uzor ili nadu za spas, što potvrđuju i reči nobelovke, Nemice po nacionalnosti Herte Miler, rođene u mestašcetu Nikidorf kod Temišvara, koja je 1987. godine, zbog progona Sekuritatee, emigrirala u Nemačku: „Mi nismo mogli nikuda da putujemo, čak ni u druge komunističke zemlje. Ali kada bismo putovali u Bukurešt, voz je prolazio duž jugoslovenske granice na Dunavu, jedno podugačko parče. Jugoslavija je bila međustanica na putu za Zapad. Mnoge izbeglice su vraćane u Rumuniju. Ali na jugoslovenskoj televiziji i mi smo mogli da gledamo filmove Tarkovskog i da čujemo Alena Ginzberga i Petra Orlovskog. Hvala, Beograde! Ti si bio spas moje mladosti…“

Danas je granica između Srbije i Rumunije ponovo zatvorena, ali ne zbog politike ili ideologije, nego zbog pandemije, nadajmo se ne još dugo.

I nadajmo se da će tada doći do saradnje srpskih gradova s temišvarskim gradonačelnikom, kao i da će se Evropska unija proširiti na zapad – nekadašnju balkansku Ameriku.