Državne mere nisu dovoljno efikasne

Iako je po važećim zakonima praksa dečijeg braka zabranjena, među romskom populacijom ona je i dalje živa, a po poslednjim istraživanjima, u nekim sredinama je čak u porastu. Tako je među ženama starosti od 20 do 49 godina u prvi brak pre punoletstva stupilo skoro 6,8 odsto žena iz opšte populacije i 57 odsto žena iz romskih zajednica.

Istraživanje „Dečji brakovi u romskoj populaciji u Srbiji“, sprovedenog u okviru zajedničkog projekta Etnografskog instituta, Romskog ženskog centra Bibija i Unicefa, fokusira se na ključne faktore koji utiču na održavanje ove prakse (od uticaja socijalnih i kulturnih normi, preko ekonomskih faktora i percepcije važnosti obrazovanja, do marginalizacije ovih zajednica).

Posebno je važno to što istraživanje daje uvid u prakse ranih brakova iz perspektive samih pripadnika/ca romskih zajednica. Terenski deo istraživanja rađen je u Beogradu, Novom Bečeju, Vranju, Pirotu i Kragujevcu, a obuhvatio je 70 ispitanih Roma i Romkinja starijih od 18 godina.

Treba istaći da je pravni okvir u pogledu ravnopravnosti i zabrane diskriminacije usklađen sa međunarodnim standardima. Problem dečijih brakova prepoznat je i u Nacionalnoj strategiji za rodnu ravnopravnost, Strategiji prevencije i zaštite od diskriminacije i Strategiji za socijalno uključivanje Roma i Romkinja u Srbiji.

Nažalost, u praksi je slika sasvim drugačija jer, kako i ovo istraživanje pokazuje, mere koje država preduzima ne daju rezultate.

Romi u Srbiji su veoma često predmet različitih vrsta predrasuda i diskriminacije i skoro u svakom pogledu se nalaze na socijalnoj margini. „Nevidljivost u drugim domenima proizvodi i nevidljivost dečijeg braka, koji se obično tumači kao romski običaj, praksa koja među Romima postoji i u koju se, u skladu s tim, ne treba ni mešati“, navodi se u izveštaju istraživanja.

Patrijarhalna struktura zajednice predstavlja osnovni okvir u kome se održava i reprodukuje praksa dečijeg braka. Istraživanje o dečjim brakovima u romskoj zajednici pokazuje da su kult nevinosti, stroga podela rodnih uloga, kao i elementarno neznanje o tome šta podrazumeva stupanje u brak, najvažniji faktori rizika za održavanje prakse dečijeg braka. Kako priča jedna Romkinja (55) iz Novog Bečeja, velika je sramota ako devojka izgubi nevinost pre udaje: „Sramota kada nije slatka rakija (kad mlada nije nevina). Ali zato i treba snajka da bude mlada, svi gledaju da ona bude što mlađa zbog slatke rakije.“

Odluku o sklapanju braka donose roditelji: „Takav je to kod nas običaj, ima da se oženi… Ne znam da li je imao ili nije imao neke devojke, ja sam htela da ga ženim. Ja sam isplanirala i gotovo… On se nije bunio“, kaže Romkinja (39).

Tradicionalna podela rodnih uloga u romskim zajednicama u potpunosti je očuvana: muškarci se bave javnim, a žene privatnim segmentom života. Zapošljavanje udate žene značilo bi da muž nije sposoban da izdržava porodicu. „Pitala sam posle muža da li bi mi dao da radim? Ne, kaže: kod nas žene ne rade. Kod nas muškarci rade za žene i za decu“, priča žena (41) iz Beograda. Oni pak koji iskaču iz tradicionalnih okvira i zainteresovani su za posao, susreću se sa „staklenom tavanicom“: „A teško da se nađe posao. Kad si video da Ciganka radi u pekaru? Ili kod Kineza. Jesi video? E pa nećeš ni videti“, kaže Romkinja (39) iz Novog Bečeja.

Pre nego što se udaju, devojke obično ne znaju o seksu i braku, jer o tome ne govore sa majkama. Jedna Romkinja (37) priča o svojoj majci, koja „i ne zna kako se udala“, samo su je doveli kad je imala 15 godina, spremili krevet, „ona je mislila da će tu da legne da spava. Ona je legla i on je došo za nju“.

Međutim, i kad roditelji ne pristaju na rani brak svoje dece, već insistiraju na poštovanje zakona, problem može da bude sistemska diskriminacija zasnovana na individualnom tumačenju romskog načina života i „običaja“. Romkinja (39) iz Pirota priča kako je prijavila policiji udaju njene maloletne ćerke: „Uz sav taj bes i nervozu pozovem policiju. Šta je bilo? Ona je maloletna a on je punoletan, ima 25 godina. Za vas Cigane je to normalno. Pa kažem, možda je za nekoga normalno ali za mene nije, jer je to još dete.“

Ili, kakav još odgovor policajca može da bude: „Vi bi da se jebete i preko naših leđa.“

Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.