Državne radne grupe smiruju javnost, a probleme ne rešavaju

Sve te komisije, ističu oni, s jedne strane predstavljaju paravan koji prikriva odsustvo napora države da se slučajevi reše, a s druge šalju glasnu poruku da je pravosuđe nesposobno.

„Kao učesnik nekoliko različitih procesa – pregovora, „saradnje“, radnih grupa, komisija – koji se odvijaju na liniji novinarska i medijska udruženja, sa jedne, i države, sa druge strane, više mi je nego jasna strategija vlasti. Važno im je da ta „saradnja“ formalno postoji, radi slike koja odlazi u svet, ali i da se istovremeno ništa suštinski ne menja, ništa što može uticati na ograničenje ili kontrolu svevlasti Aleksandra Vučića i SNS-a. Čak, ako je moguće, vlast pokušava da pregovore iskoristi kako bi dodatno smanjila nivo medijskih sloboda i još više stavila medije u svoju službu. Ponekad žele da pregovaraju kako bi vas malo-pomalo prevalili na njihovu stranu, jer je jezik korupcije jezik koji perfektno, bez naglaska, govore“, kaže za Danas.rs Nedim Sejdinović, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV) i član Stalne radne grupe za bezbednost novinara.

Radna grupa, koju pored medijskih udruženja čine i predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova i Republičkog javnog tužilaštva, imala je za cilj da institucionalno ojača bezbednost novinara, time što bi udruženja i istražni organi konstantno “bili na vezi“.

Ipak, za dve godine, koliko radna grupa radi, broj pritisaka, verbalnih i fizičkih napada na novinare se, sudeći prema bazi NUNS-a, povećava. Da stvar bude dovedena do apsurda, nedavno je i sam Sejdinović, i pored toga što je član radne grupe, bio meta pretnji smrću preko društvenih mreža.

„Radna grupa je debatni klub u kojem predstavnici vlasti uveravaju novinare kako je zapravo teško bilo šta uraditi, jer postoje brojne i nepremostive prepreke da se zaštite novinari koji su upravo na udaru vlasti i nasilnika. Debatuje se o promenama zakona i prakse, i ta teorijska rasprava deluje veoma dobro, ali se sa stvarnošću ne dodiruje. Ili će se nekada možda u dalekoj budućnosti dotaći“, navodi Sejdinović.

Ova radna grupa nikako nije jedina koja ima skromne rezultate. Prva koju je ova vlast osnovala, pokazala se i kao najuspešnija. Komisija za istraživanje ubistva novinara osnovana je 2012. godine sa prvenstvenim mandatom da istraži tri slučaja – ubistva Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića.

Vidljivog pomaka ostvarila je samo u prvom slučaju, gde se uskoro očekuje prvostepena presuda za ubistvo Slavka Ćuruvije. Kada je reč o slučaju Pantić, predsednik komisije Veran Matić je junu 2017. godine rekao da je slučaj rešen, međutim do danas nema optužnice. Slučaj Dade Vujasinović se retko i pominje u javnosti.

Komisija koja ima još skromnije rezultate, ali i postoji znatno kraće, je ona koja se bavi bezbednošću advokata. Formiranje ove radne grupe bio je jedan od zahteva advokata koji su protestovali u avgustu prošle godine nakon što je u Beogradu ubijen advokat Dragoslav Ognjanović.

Radna grupa je pri osnivanju definisala dva osnovna zadatka. Prvi je da se advokati informišu, kako o istrazi ubistva Dragoslava Ognjanovića, tako i o istragama svih napada na advoškate poslednjih godina (izbrojali su 55). Drugi zadatak je da se razmotri mogućnost izmena zakona kako bi advokati bili zaštićeniji. Ovaj drugi zadatak je blizu ispunjenja, ali zato ovaj prvi tapka u mestu.

I iako u radnoj grupi sede ljudi iz ministarstva, Vrhovnog kasacionog suda, Republičkog tužilaštva, policije i advokature nikakav vidljiv pomak nije ostvaren kada je reč o istrazi napada na advokate. Dodatno, sudeći prema rečima predsednika Advokatske komore Srbije Viktora Gostiljca, advokati nemaju ni informacije o toku istraga. Kako je nedavno izjavio Gostiljac za Danas, on pisao tužilaštvu zahtevajući informacije o slučajevima, ali mu oni još uvek nisu odgovorili.

Sve ove radne grupe mogu da se smatraju uspešnima kada se uporede sa radnom grupom koja je dobila mandat da se pozabavi slučajevima nestalih beba. Rad ove grupe nije ni počeo zbog sukoba predstavnika udruženja roditelja nestalih beba i predstavnika Republičkog tužilaštva.

Prema rečima Dragane Boljević, predsednice Društva sudija Srbije, ove radne grupe se osnivaju isljučivo sa ciljem relaksacije javnog mnjenja povodom nekog značajnog pitanja.

„Na taj način se srozava autoritet pravosuđa i rasplamsava nepoverenje u institucije. Mnogo bolje je dozvoliti institucijama da se bave tim problemima, ali ih i pozvati na odgovornost ako ne rade kako treba“, navodi Boljević.

Slično razmišlja i Radovan Lazić iz Udruženja tužilaca Srbije tvrdeći da su radne grupe i komisije vaninstitucionalni način rešavanja bitnih stvari.

„Država treba da ojačava institucionalne kapacitete za rešavanje ovih slučajeva. To u prvom redu znači nezavisno sudstvo i, idealno, nezavisno tužilaštvo. To bi bio najbolji mehanizam. Ovim radnim grupama se samo smiruje javnost, a problemi se suštinski ne rešavaju“, nagašava Lazić.

Za Nedima Sejdinovića, problem neefikasnosti radnih grupa je političke prirode, i kao takav, može se menjati političkim putem.

„Mogli smo mi zasedati danima u Stalnoj radnoj grupi za bezbednost novinara, ali sam siguran da nikada ne bi uhapsili predsednika opštine Grocka za napada na novinara Milana Jovanovića da stotine hiljada ljudi nije na ulicama Srbije. Još jedan prilog tezi da su protesti već dali neki rezultat, i da ćemo bez njih, odnosno bez stalnog pritiska građana, vrlo brzo postati zemlja nalik erdoganovskoj Turskoj po nivou ljudskih prava i sloboda, i to u boljem slučaju.  A tada se vlast neće truditi ni da iz formalističkih razloga nešto radi“, zaključuje Sejdinović.