Državni udar na tržište

Od kad je izabran za predsednika, dekretima upravlja državom.

Za pet meseci doneo je više od 25 izvršnih naredbi. To je četiri puta više nego što je za isto vreme potpisao Donald Tramp i pet puta više od Baraka Obame.

Džo Bajden, novi američki predsednik, učvršćuje vlast – dekretima.

Koristeći gotovo monarhistička ovlašćenja, Bajden menja smer i sadržaj rada vlade i ubrzava predsedničku uzurpaciju zakonodavne vlasti.

Njegov najnoviji dekret ima milozvučno ime Izvršna naredba o promovisanju konkurencije u američkoj ekonomiji, za koji Bajden tvrdi da će doneti niže cene, veće plate, više inovacija i brži ekonomski rast.

U saopštenju od 9. jula, koje prati Izvršnu naredbu, Bela kuća ističe da „ekonomija cveta pod vođstvom predsednika Bajdena… pa on sada preduzima odlučne mere kako bi smanjio trend korporativne konsolidacije, povećao konkurenciju i pružio konkretne koristi američkim potrošačima, radnicima, poljoprivrednicima i malim preduzećima“.

U dekretu Bajden otkriva „da kako konkurencija opada, tako se usporava rast produktivnosti, opadaju poslovna ulaganja i inovacije, a šire se bogatstvo i rasna nejednakost“.

Predsednik je izračunao da nedostatak konkurencije košta prosečno američko domaćinstvo 400 dolara mesečno.

Ovim dekretom predsednik traži od nezavisnih regulatornih i kontrolnih institucija da nadgledaju konsolidaciju (spajanja) preduzeća i da ospore prethodna loša spajanja, ali i da sprečavaju da mali broj velikih kompanija kontroliše veći deo tržišta.

Bajden zatim traži od institucija, koje nisu pod njegovom kontrolom, da pročešljaju ranija spajanja banaka kako bi pružili robusniji nadzor nad njihovim uduživanjem, da omoguće jeftiniji brzi internet, jeftinije lekove na recept i slušne aparate, da olakšaju radnicima promenu posla, da klijentima olakšaju promenu banke, da zaustave loše prakse nekih prerađivača mesa…

U 72 inicijative Bajden nezavisnim agencijama naređuje, poziva, ohrabruje, nalaže, podstiče, usmerava, zahteva…

Predsednik je osnovao svoje Veće za konkurentnost koje će nadgledati napredak u sprovođenju naredbe i „koordinirati odgovor vlade na rastuću moć velikih korporacija“.

Na kraju saopštenja, Bajden efektno podvaljuje javnosti i koketira s američkim tradicionalnim vrednostima: „Kapitalizam bez konkurencije nije kapitalizam, to je eksploatacija. Nema više tolerancije nasilnih postupaka monopola. Nema više loših spajanja koja dovode do masovnih otpuštanja, viših cena i manje mogućnosti za radnike i potrošače.“

Ključna podvala na koju ukazuju kritičari je da Bajdenov dekret nema nikakve veze s kapitalizmom nego mnogo više liči na sistem radikalno suprotan kapitalizmu u kome dominira centralizovana vlada koja „najbolje zna“ šta je dobro za preduzetnike i potrošače i koja prati i po svom nahođenju kažnjava kompanije.

I ova predsednička naredba izaziva silne polemike, ne samo među političarima i ekonomistima već i između biznisa i politike.

Novinska agencija Rojters tipuje da će 72 Inicijative izazvati mnoge industrije i kompanije da se bore protiv Bajdenove namere da štiti konkurenciju.

Volstrit džornal pravi istorijsku paralelu i navodi da su 1970-e godine donele dve recesije, dvocifrenu inflaciju i kraj američke posleratne ekonomske dominacije.

Tada je pokrenuta intenzivna javna rasprava zašto američka ekonomija gubi izuzetnost.

„U tom dijalogu postignut je konsenzus oko uverenja da propisi zasnovani na principima koje danas gospodin Bajden želi da oživi nanose štetu potrošačima, radnicima i privredi“, zaključuje Volstrit džornal.

A Njujork tajms u uvodniku sugeriše Bajdenu da obuzda predsedničku olovku i više sarađuje s Kongresom na željenim reformama.

Ekspresno se oglasila i američka Privredna komora, čiji izvršni potpredsednik Nil Bredli primećuje da je Bajdenov dekret „izgrađen na pogrešnom uverenju da je naša ekonomija prekoncentrisana, da stagnira i da ne uspeva da generiše privatne investicije potrebne za podsticanje inovacija. Takve široke tvrdnje nemaju veze sa stvarnošću, jer se naša ekonomija pokazala elastičnom i dalje je predmet zavisti sveta. Našoj ekonomiji trebaju i velika i mala preduzeća da bi napredovala, a ne centralizovana vlada. U mnogim industrijama veličina i obim su važni ne samo da bi se nadmetali, već i da bi opravdali ogromna ulaganja. Veća preduzeća su snažni partneri koji se oslanjaju i olakšavaju rast manjih preduzeća. Komora snažno zagovara tržišnu konkurenciju, a ne vladinu plansku ekonomiju. Ova Izvršna naredba zagovara pristup vlada najbolje zna upravljanja ekonomijom. Energično ćemo se suprotstaviti pozivima da vlada diktira cene, donošenju obimnih i pravno sumnjivih pravila, naporima da se inovativne industrije tretiraju kao javne usluge i politizaciji antitrustovske reforme“.

Analitičari libertarijanske orijentacije argumentovano osporavaju ceo koncept Bajdenove ekonomske politike i svaku pojedinačnu meru iz njegovog novog dekreta.

Potpredsednik Instituta za konkurentnost preduzeća Ijan Marej upozorava da se predsednik ponaša prema nezavisnim agencijama kao da su oruđe Bele kuće.

„Amerika ima podelu vlasti iz vrlo dobrih razloga, a jedan od njih je i izbegavanje monarhističkog stila vladavine dekretima. Ovom Izvršnom naredbom Amerika se približila tom nesrećnom modelu“, ocenjuje Marej.

Danijel Lions, profesor Pravnog fakulteta Boston koledža, smatra Bajdenov dekret populističkom inicijativom koja se zasniva na pretpostavci da je velika kompanija po definiciji nešto loše: „Bajden nikad ne objašnjava zašto misli da su neke cene previsoke ili kako bi izračunao odgovarajuću cenu. Niti dokazuje zašto je neka korporativna koncentracija prekomerna i kako to dominantne firme štete potrošačima. Bajdenov Izvršni nalog je antitrust akcija bez matematike. Takav pristup doneće niži ekonomski rast i manje inovacija“.

Analitičar Američkog instituta za preduzeća Mark Džejmison kao ključno objašnjenje citira Vašington post koji Bajdenov dekret naziva „bitkom oko toga ko drži vlast u (američkoj) ekonomiji“.

I Džejmison smatra da Bajden pojačava regulaciju i kontrolu poslovanja kompanija i tvrdi da predsednikove politike neće povećati konkurenciju i inovacije, niti će zaštititi potrošače i radnike.

„Ako predsednik zaista želi veću konkurenciju, trebalo bi da naglasi manje vladine kontrole nad tržištima i poslovanjem“, poručuje Džejmison.

Majkl Strejn, stručnjak za ekonomske politike u kolumni za Blumberg, smatra da političari greše verujući da se Amerika suočava s katastrofama koje zahtevaju radikalno preispitivanje ekonomske politike.

Ova greška zasnovana je na lažnom stavu da su protekle decenije bile loše za radnike i domaćinstva.

„Nacija sigurno ima ozbiljne izazove, ali temelji ekonomije su zdravi. Radikalizam nije potreban“, tvrdi Strejn navodeći primer IT kompanija: „One ulažu novac u istraživanje i razvoj, stvarajući nove i bolje usluge za potrošače. Primera radi, internet kupovina značajno je proširila izbor potrošača i istovremeno znatno smanjila cene. Zatim, velike farmaceutske firme stvorile su vakcine protiv globalne pandemije za manje od godinu dana. A velike telekomunikacione firme omogućile su milionima Amerikanaca da rade od kuće. Radikalno odbacivanje velikih kompanija, jer su navodno loše zato što su velike, nije dobro i moglo bi dovesti do politizovane primene zakona i viših cena za potrošače. Čini se da Bajdenov dekret ide tim pogrešnim putem.“

Ekspert za poresku politiku Kris Edvards svedočio je 14. jula pred kongresnim Komitetom za ekonomiju i primerima iz prakse i ekonomskim argumentima osporavao Bajdenove ključne namere.

On podseća da vodeće korporacije ulažu veliki novac u istraživanje, što im daje prednost na tržištu, ali takođe stvara znatne koristi za društvo.

Kao najbolji način za proveru korporativne moći Edvards navodi snažnu konkurenciju dobro finansiranih startapa (Uber, Airbnb, Tesla, Moderna, BioNTech).

Zatim koristii istorijski primer konsolidacije auto industrije koja se na taj način inovirala ali i smanjila cene.

I studija federalnog Biroa za popis (autor Šarat Ganapati) dokazuje da porast koncentracije u industriji od 1972. do 2012. nije bio povezan s povećanjem cena nego s rastom produktivnosti i proizvodnje.

Edvards tvrdi da korporativna snaga najvećih kompanija dolazi od ulaganja njihove dobiti u istraživanje i navodi analizu PWC-a iz 2018. po kojoj je sedam američkih od 10 svetskih kompanija najviše trošilo na istraživanja u tehnologijama i farmaceutskim proizvodima.

„Većina koristi od tehnoloških promena prenose se na potrošače, a ne na proizvođače“, citirao je Edvards profesora Jejl univerziteta i nobelovca Vilijama Nordhausa.

Na kraju, Edvards primećuje: „Američka se ekonomija poslednjih decenija pomerila ka većim preduzećima. Šta je uzrok tog pomaka? Brojni ekonomisti ukazuju na porast propisa kao jedan od razloga. Propisi sprečavaju ulazak u biznis i rast malih firmi. Kad vlada sprovodi deregulaciju, preduzetnici navale u biznis i izazovu na konkurenciju dominantne kompanije. Deregulacija uvećava konkurenciju i donosi korist potrošačima. Neki kreatori politike sada favorizuju upotrebu antitrustovskih pravila za ograničavanje korporativne moći, ali bih pozvao na oprez. Najbolji pristup ograničavanju moći korporacija u korist potrošača je snažna konkurencija startap preduzeća. Vlada treba da favorizuje regulatorne i poreske politike koje ukidaju barijere ulasku u biznise i podstiču izazove dobro finansiranih preduzetnika.“