Državnik De Gol

Pitanje veze između De Gola i pobunjenih alžirskih oficira predstavlja minucioznu istoriografsku temu u koju ovde ne možemo dublje zaći kako ne bismo odstupili od osnovnog toka našeg istraživanja filozofije/sociologije modernog državništva, ali je činjenica da će De Gol u vreme kulminacije alžirske krize izazivati podozrenje levičarski orijentisanih političara, novinara i intelektualaca koji će ga sumnjičiti da želi ovaj momenat iskoristiti za uvođenje vojne diktature i ukidanje građanskih sloboda.

De Gol će se od ovih optužbi braniti rečima koje će postati čuvene, iako verovatno neće biti potpuno nevin u pogledu dešavanja u Alžiru, budući da je čitavo vreme Četvrte Republike bio „najobavešteniji čovek Francuske“. On će, braneći se od optužbi za prizivanje diktature i potencijalno kršenje građanskih sloboda, na jednoj ad hoc sazvanoj konferenciji za štampu, koja je trebala da najavi njegov povratak na političku scenu u punom kapacitetu, pokazujući svoju staru vrckavost duha, izjaviti:

„Jesam li ja to ikada učinio? Upravo suprotno, ja sam ih (građanske slobode) ponovo uspostavio kada su nestale. Ko stvarno misli da bih ja, u dobi od šezdeset i sedam godina, započeo karijeru diktatora?

De Golova namera je, zapravo, bila da u Francuskoj održi pravnu državu i da se svi ustavni faktori, pa i vojska, vrate u ustavni poredak, s jasnom vizijom da je potrebno doneti novi ustav koji bi predupredio sve manjkavosti prethodnog „parlamentarnog“ ustava Četvrte Republike koji je, na jednoj strani, omogućio „divljanje“ partija, da bi na drugoj izazvao i nekontrolisano „divljanje“ vojske. NJegova namera nije bila da u Francuskoj uvede vojnu diktaturu već legitimni demokratski predsednički sistem po uzoru na američki, što je bila njegova stara ideja koju je pokušao da sprovede nakon Drugog svetskog rata, za koju tada, pak, samo vreme nije bilo spremno. Sada je vreme bilo spremno za njegovu ideju, te će se on prilježno baciti na njeno sprovođenje.

Kao uslov da se vrati na vlast i pokuša da stabilizuje situaciju u državi, De Gol će postaviti zahtev da mu se na šest meseci daju sva ovlašćenja Republike, te da se francuskom narodu predloži novi ustav. On će 1. juna 1958. godine biti izabran za premijera, a Nacionalna skupština će mu dati široka ovlašćenja za pripremu ustavotvornog procesa, te će konačno 28. septembra 1958. biti sproveden referendum o „predsedničkom“ Ustavu koji će predložiti De Gol, a koji će biti prihvaćen ogromnom većinom glasova (79,2%) francuskog naroda, što će označiti početak francuske Pete Republike. Potom će De Gol, kako bi rasteretio državu i dodatno ublažio njene unutrašnje protivrečnosti dati francuskim kolonijama izbor između prihvatanja novog ustava i trenutne nezavisnosti, te će sve francuske kolonije, osim Gvineje, koja je bila za nezavisnost, prihvatiti novi ustav.

De Gol će ovim rešiti jedan veliki problem koji se granao u dva kraka. On će rešiti problem legitimnosti sistema, obezbeđujući legitimnost i unutar same Francuske, što je bio jedan krak problema, i legitimnost Francuske u kolonijama, što je bio drugi krak problema. U ovome momentu još neće dotaći problem Alžira koji je bio i dalje tretiran kao integralni deo francuske državne teritorije, budući da je bio svestan da rešenje ovog problema, zbog njegove velike simboličke važnosti, treba pažljivo pripremiti, pre svega, jačajući sopstveni politički legitimitet, kako bi mogao da izađe na kraj sa ekstremizovanim delovima vojske. Stoga De Gol, shodno slovu novog ustava, organizuje predsedničke izbore u decembru 1958. godine i na njima ubedljivo pobeđuje postajući prvi predsednik Pete Republike, bivajući na ovu poziciju inaugurisan 8. januara 1959. Budući da će za predsednika biti izabran ogromnom većinom glasova (78,5%), njegov legitimitet će biti nesporan, te će on sada raspolagati ustavnim instrumentima za rešavanje alžirske krize i za dalje dovođenje države u red.

Svi potezi koji će De Gol vući od izbijanja konačne krize Četvrte Republike, pa do izbora za predsednika nove Pete Republike, koju je prethodno konstituisao, biće promišljeni, dalekovidi i logični, svedočeći o nesvakidašnjem De Golovom državničkom talentu koji će vođen jednom idejom – idejom legitimiteta – uspeti da u državu vrati red i poredak, onemogućavajući stare protivurečnosti koje su je ranije izjedale. De Gol će u svim ovim koracima pokazati kao izuzetan politički mislilac koji će osmisliti koncept izlaska države iz kriza i koji će sam formirati instrumente koji će omogućiti sprovođenje tog koncepta. Štaviće, koncept Pete Republike pokazaće se i kao dugoročno optimalan za francusko društvo, te će ostati na snazi sve do današnjeg dana, čime će De Gol uspeti ono što pre njega nije uspeo nijedan lider Francuske od vremena Velike revolucije iz 1789. godine – da pomiri društvo i državu, odnosno sile akcije i reakcije, obezbeđujući čitavom sistemu dugotrajnu stabilnost. Ovo će uspeti na striktno demokratski način, kombinujući, kao neobična vrsta konzervativnog socijalnog demokrate, demokratiju, socijalnu državu, građanska prava i čvrst državni institucionalno-konstitucionalni poredak. Ukoliko će socijalnu državu uspostaviti za vreme svog prvog premijerskog mandata neposredno nakon Drugog svetskog rata, sada, u vreme formiranja Pete Republike, uspostaviće demokratiju praćenu građanskim pravima, pri čemu ova demokratija neće biti destruktivna kao u parlamentarnim sistemima Treće i Četvrte Republike, već konstruktivna, budući da će biti kombinovana sa čvrstim državnim konstitucionalnim poretkom, čiji će legitimitet biti oličen u predsedniku.

De Golu će, zapravo, kao državniku, pasti u deo da u jednoj vekovima podeljenoj naciji, rešava pitanje legitimiteta, te će on ovo pitanje rešiti na vešt i kreativan način, svedočeći da se radi o istorijskoj ličnosti prvog ranga u kojoj će biti ujedinjen vešt praktični delatnik i talentovan politički/društveni mislilac koji će precizno detektovati ključne probleme države i društva, ne ostajući samo pri blaziranoj kritizerskoj poziciji, već praktično rešavajući probleme koje je uočio.

No, on će tek trebati da reši problem Alžira, koji će mudro ostaviti za kraj svog konstitucionalnog uobličavanja Francuske. On će rešavajući ovaj problem najpre napraviti trezvenu i sveobuhvatnu analizu mogućnosti da alžirski rat država vojno dobije, dolazeći do zaključka da tako nešto nije moguće i da bi to, čak i kad bi bilo moguće, bilo iscrpljujuće za državu, budući da bi na nakon eventualne vojne pobede morala da administrira teritoriju na kojoj nema većinu sebi lojalnih građana. Razmatrajući ovaj problem sa svih strana, De Gol konačno dolazio do zaključka da je, kako bi se rasteretila država i njen sistem, Alžiru potrebno dati nezavisnost. Time navlači na sebe bes ekstremno desnih vojnih krugova, usled čega će biti prinuđen ugušiti dva puča koja će oni organizovati protiv njega i izbeći čitav niz atentatora koje će mu ovi krugovi spremiti. On će u ovom poslu imati i dovoljno sreće (prilikom jednog atentata, dok se nalazio sa suprugom u otvorenim kolima, kiša metaka će proći tik pored njih) i dovoljno sposobnosti privodeći ga kraju 1962. godine, kada posle niza pregovora, referenduma i sporazuma Alžir konačno dobija nezavisnost od Francuske.

Nakon što je rešio alžirski problem i konstitucionalno zaokružio Francusku, obezbeđujući državi neosporan legitimitet na svim teritorijama kojima će raspolagati, a koji će biti sublimiran u njemu kao predsednik Republike, De Gol će krenuti u poslednju etapu svog državničkog dela koja će biti obeležena nastavkom ekonomskih reformi blagostanja na unutrašnjem i otpočinjanjem tzv. „politike veličine“ na spoljašnjem planu.

U spoljnoj politici De Gol će nastaviti staru „ratnu“ tendenciju balansiranja između anglosaksonskog i sovjetskog bloka, nastojeći da uspostavi Kontinentalnu Evropu kao samostalnu tampon-zonu između dva bloka. U tu svrhu on počinje da forsira francusko-nemačku saradnju koja bi svakako bila na štetu Francuske da se radilo o Bizmarkovoj ujedinjenoj Nemačkoj, ali koja će sada, budući da se radilo o „podeljenoj“ Zapadnoj Nemačkoj, za Francusku biti ne samo bezopasna već i veoma korisna, budući da će ona u ovom partnerstvu predstavljati starijeg partnera, zadržavajući ovu poziciju sve do ponovnog ujedinjenja Nemačke. Stoga se De Gol neće libiti da bude prvi šef francuske države još od Napoleona koji će zvanično posetiti Nemačku, nakon čega mu nemački kancelar Konrad Adenauer uzvraća posetu prilikom koje dvojica lidera u Parizu 1963. godine potpisuju tzv. Elizejski ugovor o prijateljstvu, kojim će dve države staviti tačku na sve sukobe iz prošlosti i formirati ključnu političku liniju Pariz – Berlin ujedinjene kontinentalne Evrope, koja će do današnjih dana ostati ključ kontinentalne političke stabilnosti. Ovi potezi će biti, kao i svi raniji De Golovi državnički potezi, duboko promišljeni, jer će on predstavljati retku, gotovo najređu vrstu državnika koji će se u svom delovanju rukovoditi striktnim strateškim idejama koje će sam temeljno promisliti. NJegova stara ratna ideja o Francuskoj kao sili balansa između anglosaksonskog i sovjetskog bloka sada će se pretvoriti u ideju o Evropi od Atlantika do Urala“, zapravo, u ideji o kontinentalnoj Evropi kao samostalnoj tampon-zoni između suprotstavljenih hladnoratovskih blokova. U jednom od svojih čuvenih govora koje će održati u Strazburu 23. novembra 1959. godine De Gol će reći: „Da, to je Evropa, od Atlantika do Urala, to je cela Evropa, to će odrediti sudbina sveta“.

Prethodne De Golove reči će potcrtavati njegovu viziju kontinentalne Evrope predvođene Francuskom i (Zapadnom) Nemačkom, kao one samostalne tampon-zone između suprotstavljenih hladnoratovskih blokova, u čijim će rukama, kao jezička na vagi, biti „sudbina sveta“. Kako bi ovu viziju sproveo u delo, De Gol najpre pozicionira Francusku kao četvrtu nuklearnu silu, razvijajući 1960. godine sopstveni nuklearni potencijal i sopstvenu nuklearnu udarnu snagu (force de frappe), da bi potom 1963. stavio veto na britanski ulazak u Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ) kao preteču Evropske unije (EU), želeći da ovim aktima obezbedi centralnu ulogu Francuske u kontinentalnom evropskom prostoru, bez prevelikog uticaja anglosaksonskog bloka. Iako će Britanija nakon De Golovog odlaska s vlasti postati deo EEZ i EU, s današnje pozicije u kojoj znam da je Britanija u junu 2016. godine odlučila da napusti Evropsku uniju, koja će tako ostati da funkcioniše pretežno na staroj osovini Pariz – Berlin, u svetu koji će sve više biti razdiran geostrateškim protivrečnostima između SAD i zemljama tzv. BRIKS, De Golova ideja o „Evropi od Atlantika do Urala“ kao samostalnoj tampon-zoni između suprotstavljenih blokova biće proročka.

Konačno, ono što će De Gola razlikovati od većine drugih državnika biće način na koji će otići s vlasti. Videli smo da je Rišelje bio na vlasti sve do svojih poslednjih momenata u kojima ju je, skrhan bolešću, morao prepustiti nasledniku koga je prethodno sam odredio, te smo videli da su Napoleona s vlasti morale da oteraju združene evropske koalicione snage stotina hiljada vojnika, dok je, pak Bizmarka s vlasti, koje se grčevito držao i u svojim starim danima, oterao jedan prpošan, zelen i brzoplet monah. Za razliku od svih njih, kao i od većine drugih državnika od formata koji će umisliti da su nezamenjivi, De Gol će se s vlasti povući sam, onda kada oseti da je oslabio njegov legitimitet, ostajući do kraja dosledan svojoj ideji legitimiteta, uz pomoć koje je umirio i preporodio Francusku.

Proces prirodne smene bioloških i političkih generacija naprosto će eksplodirati 1968. godine, kada, u maju, počinju masovne demonstracije i štrajkove studenata, radnika i levičarski orijentisanih intelektualaca, koji su sada nastupali kao radikalna revolucionarna antiteza degolističkom poretku koji takođe više nije bio sinteza (levice i desnice), kakvim je bio u prvim godinama Pete Republike, već je postao okoštala konzervativna istorijska teza. De Gol će se pred prvom silinom levičarskih demonstracija privremeno skloniti u Nemačku, u Baden-Baden, razmatrajući tamo s francuskim vojnim zapovednicima koji bi bili stacionirani u vojnim bazama u Nemačkoj moguću ulogu vojske u rešavanju postojeće društvene krize. No, u njemu i sada, kao i uvek ranije, legitimista pobeđuje silnika, te se on vraća u Pariz, prima demonstrante i izlazi u susret delu njihovih zahteva razmišljajući da o ovome raspiše referendum, da bi nakon svega raspisao parlamentarne izbore za jun te politički burne godine. Izbori će predstavljati veliki trijumf degolista koji na njima ostvaruju ubedljivu većinu, ali će, i pored ubedljive formalne pobede, u vazduhu ostati sumnja u De Golov lični legitimitet budući da je 1968. bila jedna od onih istorijskih godina nakon kojih ništa više neće biti isto i koje će menjati hegilijanski „duh vremena“ (Zeitgeist). Nakon „šezdeset i osme“ duh vremena će pregaziti De Gola, usled čega će se on, bez obzira na formalne izborne rezultate, značajnom delu Francuza, a pogotovo novoj posleratnoj generaciji koja nije pamtila ni rat ni klimavu Četvrtu Republiku, učiniti kao konzervativni politički dinosaurus i relikt prošlih vremena.

Ovog će biti svestan i sam De Gol koji će, između ostalog, u svim fazama svoje političke karijere uvek biti svestan aktuelnog Zeitgeista, što će ga i dovesti do pozicije državnika od formata, obdarenog za državnika retkom samosvešću i samokontrolom. Stoga će njegova percepcija stvarnosti i sada, kao i uvek ranije, biti objektivna. De Gol će nakon 1968. biti svestan da se u državi nešto mora menjati i da je u ovim dešavanjima društvo ponovo ustalo na državu kao u svim prethodni „francuskim revolucijama“. Nije želeo da rizikuje da se nacija opet podeli u dva tabora, što bi nužno dezavuisalo čitavo njegovo prethodno državničko delo „velike sinteze“ koju je sproveo u formi Pete Republike koja bi se time nužno urušila. Stoga on predlaže niz mera za reformu države kao što su reforma Senata u savetničko telo i davanje većih ovlašćenja regionalnim većima, te ove mere u aprilu 1969. godine stavlja na referendumsku potvrdu, želeći da, zapravo, proveri da li je legitimitet još na njegovoj strani, najavljujući eksplicitno francuskim građanima nekoliko dana pre referenduma da će dati ostavku na mesto predsedniku Republike ako mere koje predlaže ne budu potvrđene na referendumu. NJegove mere će na referendumu, koji će se održati 27. aprila 1969. godine, biti odbačene tesnom većinom od 52,4% glasova, te će Šarl de Gol, ispunjavajući obećanje, dati ostavku na mesto predsednika samo dan kasnije, završavajući monumentalno i kolosalno državničko delo na dosledan i respektabilan način, odlazeći faktički sam s vlasti.