Najveća dragocenost novinara – pouzdan izvor i najpreča potreba svakog diskretnog informatora, zauvek su oličeni u partnerstvu, koje je – otad je većprošlo više od tri decenije – prvi put u istoriji nateralo na ostavku jednog američkog predsednika. Smrt Dubokog grla, devedesetpetogišnjeg Vilijama Marka Felta, kad ni sam više nije mogao da se seća (starost i bolest) šta je činio početkom sedamdesetih, poslednji je čin dramskog zapleta, koji je samo u prvom trenutku ličio na jeftini triler.
Lavirint Votergejta, koji je 9. avgusta 1974. izbacio Ričarda Niksona iz Bele kuće – skidajući sa pijedestala prvosveštenika u Vašingtonu, „posekao” je i mnoge političke, pravosudne i činovničke glave – zauvek je promenio američku kulturu u javnim poslovima, a jednako je i ohrabrio medije.
Drugde u svetu, pouka nije uvek jednako shvaćena ili korišćena. Povlači se, ponegde i u Americi, šekspirovska dilema da li je Duboko grlo Vašington posta, koje je došaptavalo reporterima Bobu Vudvordu i Karlu Bernstinu tragove prljavog posla, koji su vodili do predsednika SAD, čin gaženja zakletve agenta Ef-Bi-Aj poslodavcu ili, hrabrim otkrivanjem tajni, služenje demokratskoj javnosti.
Čak je i Mark Felt u svojim davno ispričanim sećanjima i sebi postavljao naknadnu dilemu, ali posle uveravanja najbližih prihvatio je umirujuće objašnjenje: „Ljudi će dugo raspravljati da li sam ja pomažući Vudvordu radio pravu stvar. Osnova svega je da smo postigli da potpuna istina izađe na videlo, a nije li to ono što Ef-Bi-Aj treba da čini.”
Doturajući istinite informacije, ističu poštovaoci Dubokog grla, „Felt je dunuo u pištaljku ukazujući na korumpiranu administraciju”, dok ga – retki kritičari – optužuju za izdaju vrhovnog komandanta. Možda najprikladnija je dijagnoza komentatora, koji su zaključuju: „Za sve, sem za krajnju desnicu u Americi, Mark Felt je heroj, koji je ostao veran stvarnom integritetu svoje službe, dok su ostali trunuli. Njegova uloga je, sem toga, za izvesno vreme, političkom novinarstvu bila infuzija inspiracije da se potraže nova, sopstvena Duboka grla. Ali, ipak niko nije dosegao otisak kakav je ostavio Felt.”
Mnogi analitičari su davno zaključili da bez Felta možda ne bi bilo Votergejta, te po imenu kompleksa zgrada u Vašingtonu skraćenice za zloupotrebe predsedničke moći i ovlašćenja u Niksonovoj Beloj kući, uključujući nezakonito prisluškivanje, provale (u političke svrhe) i pranje novca. Njujork tajms takvoj oceni dodaje da se „Amerkinacima moguće nikad predsednik ne bi ukazao kao kriminalni zaverenik, a novinski reporteri kao junaci, a anonimni izvori, poput gospodina Felta kao neophodni, mada neželjeno oruđe u traganju za istinom”.
Lavinu je 1972. pokrenulo saznanje da upad u prostorije Nacionalnog komiteta Demokratske stranke u Votergejtu nije delo običnih lopova, već- pošto je otkriveno da je u angažmanu Niksona, u operaciju umešan raniji agent tajne službe CIA Hauard Hant – počinje da se odmotava klupče podzemne predizborene političke ofanzive „komandosa” tadašnjeg predsednika. Niksonovi napori da zloupotrebi Federalni istražni biro, zavara javnost i onemogući istragu, sapleli su se o odluku Marka Felta, visokog funkcionera Ef-Bi-Aja, koji istovremeno postaje misteriozno Duboko grlo, obaveštajac novina Vašington post.
Identitet Dubokog grla decenijama je ostao nepoznat. Tek 2005. Mark Felt je u intervjuu magazinu Vaniti fer rekao: „Ja sam čovek koga su obično zvali Duboko grlo.”
Godinama su razni pogrešno sumnjičeni, čak i Henri Kisindžer, Džord Buš Stariji, Pat Bjuhanen i više drugih. Na dobrom putu je bio Ričard Nikson, koji je upirao prst u Ef-Bi-Aj, pa i Felta, ali je čovek sa dva lica u Birou bio zaštićen kao starosedelac, a pre svega zato što je kao iskusni agent (karijeru je počeo 1942. tragajući za nemačkim špijunima u SAD) autoritativno upućivao kontrolore na pogrešne adrese, a sebe – do iznenadne odluke da ode u penziju – uspevao da predstavi kao lojalnog i revnosnog islednika, i sam naređujući provale u stanove i prisluškivanje nepododnih. Zbog kršenja ustavnih prava građana čak je izveden pred sud i kažnjen sa pet hiljada dolara.
Sumnjičavi Nikson je jednom pitao svog šefa kabineta da li je Mark Felt katolik. H. R. Bob Haldeman je (pogeršno) odgovorio – da. Predsednik je promrljao: “Znači, mogla bi da bude jevrejska stvar. To je uvek moguće.”
Ponekad dvostruka ličnost Felta, u ranoj fazi oblikovana je u okrilju njegovog davnog tvrdokornog šefa Edgara Huvera, krstaškog ratnika protiv „svih opasnosti”, pa je – u vreme Kenedijeve administracije – prisluškivan i Martin Luter King. Felt se u svojoj tako usađenoj čvrstini, pored ostalog, protivio zapošljavanju žena u Ef-Bi-Aju, komotnijem oblačenju službenika bezbednosne organizacije i manje strogim pravilima o telesnoj težini agenata.
Ipak, Feltovo ime se pamti po onom što gotovo da je poneo u grob. Kako je u Vašington postu napisao tužilac Džon Nilds, Duboko grlo je „pomoglo da se uspostavi princip da su najviši zvaničnici podređeni Ustavu i zakonima zemlje”.
Inače, tajanstveni pseudonim – po nazivu pornografskog filma snimljenog 1972, zapamćenog po golicavim scenama – dodelio je Hauard Sajmons, Vudvordov i Bernstinov urednik u veoma ozbiljnom vašingtonskom dnevniku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
