Duboki studenac saznanja

Svaka sveska u instruktivnoj seriji „Veliki kompozitori i njihovo vreme“, koju objavljuje „Laaber-Verlag“, nudi najpre kratak pregled najvažnijih biografskih podataka, a onda i detalje iz života i dela dotičnog kompozitora. Pri tome su, razume se, aspekti istorije i sociologije muzike međusobno prožimaju, te budući da su dela uvek i plod vremena u kome su nastala, time ona odražavaju promene i opšte društvene trendove.

U leto 2015. objavljena knjiga „Đoakino Rosini i njegovo vreme“ („Gioachino Rossini und seine Zeit“) koju je napisao Arnold Jakobshagen, bavi se kompozitorom koji je poznat po svojim komičnim operama italijanske provenijencije, takozvane „Opere buffe“, ali čiji „Euvre“ sadrži mnogo više od toga. Rosini važi i za „pronalazača“ francuske „Grand Opera“, najznačajnijeg francuskog tipa opere u 19. veku, za koju su muziku pisali Verdi i Vagner. Jakobshagen se bavi pitanjem žanra i njegovim ukrštajem kod Rosinija, kao i pitanjem zašto se Pariz u 19. veku razvio u evropsku metropolu muzike.

Da li je samo 12 ili 13 dana bilo potrebno da Đoakino Rosini komponuje svoju slavnu operu „Seviljski berberin“ („Il barbiere di Siviglia“)? Da li je sve vreme ležao u postelji i komponujući vodio sve vreme razgovore sa svojim prijateljima? Umesto da se upusti u jalove spekulacije o ovakvim legendama o kompozitoru, autor Arnold Jakobshagen pokušava već na samom početku svoje biografije o Rosiniju da postavi objektivnije slike stvaralačkog procesa kompozitora.

I zaista u konkretnom slučaju bilo je potrebno manje od dve nedelje. Pri tome je kompozitor bio pod snažnim pritiskom, jer je pored „Berberina“ trebalo da dovrši i druge otpočete operske projekte, da ih privede kraju ili održi probe na različitim mestima u Italiji. Vreme za lenstvovanje nije mu bilo preostalo. Još u ranim godinama Rosini je došao u dodir sa kompleksnim sistemom italijanske operske prakse i tim ritmovima se vrlo brzo prilagodio.

Posebno je informativno drugo poglavlje Jakobshagenove knjige koje broji gotovo 80 stranica, u kome autor opisuje različite tipove opere koju su bili „en vogue“ na početku 19. veka u Italiji. Pri tome valja imati u vidu i rđave političke okolnosti u tome vremenu Napoleonovih ratova i francuske okupacije u Italiji. Između ostalog i zbog toga se opera u Napulju znatno razlikovala od opere u Veneciji ili Milanu.

Svojom „opera seria“ „Maometto II“ Rosini je 1820. doživeo veliki uspeh u poznatom „Teatro San Carlo“ u Napulju, iako mu izvan padina Vezuva ta slava nije bila zagarantovana. Ova opera veoma je pogodovala lokalnim posebnostima i dominantnom ukusu Napulja. Zanimljivo je da autor u ovome vidi zapostavljenu stranu Rosinijeve zaostavštine i pledira za aktivno oživljenje ozbiljnih Rosinijevih oper, a videvši u njima produktivni potencijal i muzički izazov. Može se, inače, reći da se autor generalno drži po strani i ne eksponira svojim ličnim iskazima. Jakobshagen prenosi poznate citate o Rosiniju i poznaje veoma dobro najvažnije biografske izvore. NJegova istraživanja karakteriše fundirana predmetnost. U trećem poglavlju autor se detaljno posvećuje Rosinijevoj muzici i pojmu onovremene muzičke kritike Rosinija o fenomenu „mehaničnosti“. Autor izveštava o tome kako je došlo do nastanka tog pojma, posebno u Rosinijevim komičnim operama, i kakve je efekte kompozitor time postizao.

Pod plakativnim naslovom „Drugačiji Rosini“ Jakobshagen tumači pozne sakralne, crkvene kompozicije Rosinija, i posebno kompozitorove kao „pozne grehe“ apostrofirane albume za klavir. Umesto vatrenog pledoajea za jedan kvalitativno novi i kompleksni opus, Jakobshagen se ovde gubi u širinu opštih napomena i upućivanjem na specijalnu literaturu o tome. Ovo nalazimo i deficitom knjige, jer te Rosinijeve kompozicije sa briljantnim groteskama i dubokosmislenim humorom stoje nezasluženo u dubokoj senci ostalih Rosinijevih kompozicija, iako bi im pravedno i odgovarajuće mesto bilo na internacionalnim koncertnim podijumima. Umesto toga u četvrtom poglavlju svoje knjige Jakobshagen se posvećuje temi „Rosini i Bah“. U preteranoj meri. Pitanje recepcije Rosinija, odnosno, „Groznice-Rosini“, kako je nazvan talas emfatičnog oduševljenja i idealizacije ovog kompozitora, možda odveć iz nemačke vizure. Tako do reči dolaze berlinski kritičar Bernhard Marks, kao i Šuman i Vagner.

Knjiga Arnolda Jakobshagena sadrži mnoge interesantne aspekte o životu i opusu Rosinija, otklanja oveštale nedoumice i raskršćuje sa mnogim predrasudama. I mimo detaljne biografske hronike očekuje se od čitaoca i izvesno predznanje o kompozitoru. Za početnike ona je možda jedan krupan zalogaj, za entuzijaste i naučno orijentisane ljubitelje muzike, retka poslastica i duboki majdan novih činjenica.