Dug ruskom konzulu

Prve dve od tri knjige, premijerno na srpski jezik, prevela je Vesna Smiljanić Rangelov, urednica u Glasniku, koja za Danas objašnjava aktuelnost dela čuvenog ruskog konzula, iako do nas stižu sa zakašnjenjem od jednog veka.

– Ove tri knjige Jastrebova, nastale u drugoj polovini 19. veka, govore nešto vrlo zanimljivo i prilično neočekivano u eri hiperprodukcije i opšte skribomanije: valjana knjiga je uvek potrebna i ne može ostati skrajnuta. Dobra vest glasi: ne, nije sve u marketingu. Stara Srbija i Albanija doživela je 4. izdanje. Današnjim jezikom, ona je bestseler. Nismo na to računali, ali kad smo se prihvatili posla, namera urednika Borisava Čelikovića bila je da u srpskoj kulturnoj baštini dostojno mesto nađe sabrano naučno delo Jastrebova. Njegov naučni doprinos na polju istorije, etnografije, arheologije, filologije, nauke o književnosti veliki je. Da je njegovo delo prevedeno pre jednog veka, zbog aktuelnih geopolitičkih previranja, kao i ideološkog modela zastupljenog u drugoj polovini 20. veka u ovdašnjem društvu, a time i nauci i kulturi – danas bismo ga podjednako tek otkrivali. Takođe, ono je u ovom trenutku posve aktuelno, a bilo je jednako aktuelno za sve ovo vreme otkad je nastalo jer pokazuje kontinuitet u potiskivanju srpskog stanovništva sa prostora Stare Srbije, koji se od Jastrebovljevog 19. proteže sve do 21. veka.

* Stiče se utisak da je on više bio istraživač i naučnik nego konzul. Šta je za vas kao prevodioca najintrigantnije u njegovom delu i šta je bio najveći prevodilački izazov?

– U vreme kad sam prevodila Staru Srbiju i Albaniju, nažalost nisam bila kročila na tlo Kosova i Metohije, za razliku od njega koji je kao istraživač obišao svako selo i mahalu, svako brdo i brežuljak, nepristupačne delove Severne Albanije, prošao putevima kojima ako je posle njega ko i prošao, svedočenja o tome nije ostavio. Za prevođenje ovakve građe neophodno je lokalno znanje, kao i istorijsko jer mnogi toponimi koje on navodi odavno ne postoje. Taj nedostatak nadomestila sam zajedničkim redakcijskim, podrazumevano timskim radom, kao i saradnjom sa istoričarima, etnografima, folkloristima. Pored priređivača Borisava Čelikovića, Valentine Pitulić i Boška Suvajdžića, zahvalnost dugujem i Milošu Koviću, koji je organizovao putovanja delom Jastrebovljevih puteva. U Jastrebovljevom delu intrigantna je već sama činjenica da se više od šeststo narodnih lirskih pesama čuvalo gotovo vek i po u Petrogradskoj biblioteci, a kod nas samo po ličnim zbirkama pojedinaca! Te pesme Vuk nije stigao da pribeleži. Kad se susretnete sa tim blagom, ne znate jeste li ushićeni što će konačno ugledati svet ili potišteni što se toliko vremena to nije dogodilo. Da ne zbunjujem čitaoce – pesme je Jastrebov beležio srpskom ćirilicom na srpskom jeziku, propratni tekstovi i opisi običaja su na ruskom. Intrigantne su njegove prilježne tabele u kojima daje popis kuća i broj stanovnika po veroispovesti u svakom seocetu, a zatim kretanje tih brojeva dvadeset godina kasnije. Ipak, najintrigantnija su svedočenja njegovih savremenika, o preveravanju, načinu pa i različitim motivima zbog kojih dolazi do toga. On beleži razgovore u kojima mu sagovornik otvoreno kazuje kad je njegova porodica prešla u muhamedanstvo. I ako hoćete najintrigantniji deo – to je za mene lično jedan jedini pasus koji govori o poslednjoj hrišćanki koja je u gorskom selu Brod umrla 1855, a koja je do svoje smrti trideset godina živela sa svojom poturčenom decom, unučadima i rođacima. Sin Slavko postao je Selim, Gavrilo Halilej, ćerka Katarina Kadima. Najmlađoj ćerki Božanin muž Jakub, prethodno Anastas, nije dozvolio da se nadene hrišćansko ime i da se krsti, premda ni na koji način nije mogao da poturči svoju ženu! Današnji čitalac može samo da zamišlja šta je sve pretrpela jedna žena u osamljenom selu gde su doslovno svi prešli u islam.

* Postoje li danas diplomate takvog formata i da li se Srbija dovoljno odužila Jastrebovu?

– Jastrebov je bio široko obrazovan. Temeljno je, pored klasičnih jezika, vladao turskim, persijskim, arapskim da bi naknadno izučio i srpski i albanski. Savremenici beleže, a njegovo delo to i govori, krasila ga je odvažnost, nulta tolerancija na neistinu i beskrajna empatija sa potlačenima. Naglašavam sa potlačenima, jer on nije držao srpsku stranu zato što su to Srbi već stoga što kad činjenice govore i bogovi ćute. Kao predstavnik Ruske carevine takve širine duha i naučne radoznalosti, a uz to preduzimljivosti i nepokolebljivosti, na ovim prostorima nije bio uobičajen ni za ono vreme. Ali, kao što u jednom od svojih dela posvećenih Kosovu i Metohiji piše istoričar i diplomata Dušan T. Bataković, sa kojim se po svim pobrojanim osobinama može uporediti – u svakom vremenu naše društvo imalo je pojedince koji su argumentovano pronosili istinu. Mislim da se dug ne može vratiti ni u jednom vremenu konačno, nema podvlačenja crte. Još smo dužni, ti oduži, uči nas Čika Jova Zmaj. Dakle dug ostaje – da njegovo delo ne bude zaboravljeno u budućim generacijama.